Normalno je i biti tužan

[Jasna]

Ljudi ne mogu da podnesu tuđu tugu ili suze, ako imaju potisnutu
tugu u sebi. To ih izaziva da izbace i svoju tugu. Danas plaćamo
psihoterapije i kojekakve radionice da bi naučili da kanališemo
emocije, a naš ''glupi, sujeverni i neobrazovani narod'' je lepo
imao narikače. Potisnute tuge nije bilo. Kad one krenu da ređaju
patetične priče, kamen bi zaplakao. Ima i onih koji su se ljutili,
ali bi na kraju i oni zaplakali. Danas ljudi stoje pored gorbova
nakljukani lekovima i tek po neko pusti neku suzu.. a posle idu
na radionicu da se o slobode potisnute tuge.. Plači kad je vreme
tome.
Ništa neće da ti fali. Samo ćeš manje da piškiš, što bi moja baba
rekla.

 

[Neno]

Normalno je biti tužan ali ako tuga potraje predugo i ostaje preduboko, nije dobro.. nije zato što nas sprečava da uživamo i u onim dobrim stvarima života.
Tuga i duševna bol nas s vremena na vrijeme podsjeća da smo samo obični, normalni ljudi, ranjivi i osjećajni na raazne životne okolnosti i dešavanja.

 

[Jasna]

O ovome sam ranije na Religiji pisala. Na zapadu postoje grupne
terapije za tugovanje. Kod nas je tako nešto postojalo dok nismo
postali moderni i pametni, pa smo odbacili nešto što ne razumemo
kao sujeverje.

Iznošenje nrane na groblje je bila grupna terapija. Do četrdeset
dana svakodnevna, a onda jednom nedeljno do godinu dana.
Danas kažu stručnjaci, do godinu dana traje proces tugovanja.
Traje, ali kako? Šta danas čoveku u tome pomaže?
Ne jedu mrtvi, ali živi jedu. Nikad čoveku nije teže da nešto
pojede, nego kad izgubi onoga sa kojim je delio parče hleba.
Nešto malo se ostavi na grob, a ostalo svi postave na ulazu u
groblje. Tu malo postoje, porazgovaraju, nešto pojedu i razmene
malo hrane, pa svako ponese kući nešto. Koliko god da ti je teško,
moraš da se pomeriš i da nešto spremiš, onda odeš među ljude
kojima je takođe teško i vidiš da nisi sam u tome. Oni koji su
osmislili takav običaj su geniji. Neobrazovani ali intuitivni genijalci.

 

[pikax]

Toksična pozitivnost bi bila i potiskivanje tuge ili neke druge
negativne emocije. Ne zameram na utešnim rečima, ali radije
odem da zagrlim drvo i da se isplačem. Ono ne kaže ništa.

Više to razumem kao da je normalno da nisi 24/7 nasmejan i raspoložen. Naravno da nije. I normalno je da ako si tužan ili neraspoložen dragi ljudi će pokušati da ti priđu , ali ne i bukvalno. Može ćutanjem ili da ti omoguće da se osamiš.
Toksična pozitivnost je neki vid primoravanja da moraš biti hepi 24/7 ili da prihvataš sve nedaće sa osmehom.
Lepo sam ja govorila da je normalno psovati

 

[Džudi S]

Više to razumem kao da je normalno da nisi 24/7 nasmejan i raspoložen.

Slažem se. To je potpuno normalno.

Nije dobro kada se u jednom danu, jednoj nedelji, jednom mesecu, smenjuju raspoloženja. Kada je neko pre podne odlično raspoložen, a popodne i uveče depresivan. Ili..neko je jednog dana odličnog raspoloženja, a već sledećeg je depresivan.

Tu se onda radi o bipolarnom poremećaju?

 

[pikax]

Slažem se. To je potpuno normalno.

Nije dobro kada se u jednom danu, jednoj nedelji, jednom mesecu, smenjuju raspoloženja. Kada je neko pre podne odlično raspoložen, a popodne i uveče depresivan. Ili..neko je jednog dana odličnog raspoloženja, a već sledećeg je depresivan.

Tu se onda radi o bipolarnom poremećaju?

Bipolarni poremećaj je ipak ozbiljnije stanje , sa pravom depresijom i maničnom fazom , nije to baš puka promena raspoloženja.
Depresija nije ekvivalent neraspoloženju, to je ozbiljniji, dublji poremećaj.

 

[a bre Milun]

Pogledajte prilog 1571615" Normalno je i biti tužan


Odbacivanje svega što je bolno, teško, frustrirajuće vodi u iskrivljenu realnost, a to dalje u zanemarivanje mentalnog i fizičkog zdravlja.

Nije vam dobro, ali tu su prijatelji da vas podrže. Teše vas i govore „samo pozitivno”, „ne misli na to”, „sve se dešava s nekim razlogom”. Ponekad ćete čuti i „ohrabrenje” da „uvek može gore” i da sve treba gledati „s vedrije strane”.

Da li će vam biti bolje posle ovih razgovora? Kratkoročno verovatno da, ali dugoročno sigurno ne.

Optimizam je zdrav, ali ne pomaže uvek, ponekad se, uveravaju psiholozi, treba prvo suočiti s realnim problemima. U protivnom, može nam se dogoditi da zapadnemo u takozvanu toksičnu pozitivnost.

– Pojam toksična pozitivnost, neki je zovu i pozitivna toksičnost, odnosi se na uverenje osobe da je poželjno i dozvoljeno doživljavati samo i isključivo pozitivna, prijatna osećanja kao što su radost, sreća, zadovoljstvo, dok se neprijatna osećanja i iskustva potiskuju, negiraju, izbegavaju. To ima duboke korene u današnjoj civilizaciji – kaže pedagog i psihoterapeut mr Anđela Zlatković. "

Nastavak na https://www.politika.rs/sr/clanak/563383/Normalno-je-i-biti-tuzan

***

Kako se vi osećate? Da li se slažete sa ovim tekstom?

Sugestija je jedan od izuzetno vaznih faktora kada je duhovna "higijena" u pitanju.
Mislite o nekoj bolesti duze vreme i obolecete.
Nemojte razmisljati o bolestima a bolest ce skoro neptrimetno doci i isto tako nestati a da to necete ni primetiti.

 

[Džudi S]

Nemojte razmisljati o bolestima a bolest ce skoro neptrimetno doci i isto tako nestati a da to necete ni primetiti.

Sve zavisi o kojoj se bolesti radi. Optimizam je najvažniji za bolesnu osobu i za porodicu te osobe.

 

[Jasna]

Slažem se. To je potpuno normalno.

Nije dobro kada se u jednom danu, jednoj nedelji, jednom mesecu, smenjuju raspoloženja. Kada je neko pre podne odlično raspoložen, a popodne i uveče depresivan. Ili..neko je jednog dana odličnog raspoloženja, a već sledećeg je depresivan.

Tu se onda radi o bipolarnom poremećaju?

U ovom jednom, današnjem danu sam bila zbunjena, razočarana, mrzovoljna,
raznežena, iznervirana, zbunjena, ljuta, vesela, radoznala, kriva, obeshrabrena,
raznežena, obradovana, zahvalna.. Čega je sve tu još bilo, ne mogu tačno da
se setim. Reagujemo na spoljašnje utiske i to je sasvim normalno. Da sam
ostala u bilo kom raspoloženju čitavog dana i da mi je to obojilo ceo dan, a ne
daj Bože celu nedelju ili mesec, to ništa ne bi valjalo. Prosto si tu i otvoren si
za sve što nailazi. Živiš.

 

[Maeeeestro]

Ja sam čak i prerijetko tužan, ali npr kad se skoro tri dana zaredom dogodilo da nisam radio neke usluge prijateljima ili poznanicima, ja sam se tad osjećao pomalo beskorisno, i to me vratilo na tugu

 

[Džudi S]

@Maeeeestro zašto misliš da si beskoristan? Tih dana si mogao da sređuješ kuću ( stan ).

Otvorio si dosta tema o svojim prijateljima i vidi se da ti mnogo znače.

A što se tuge tiče, normalno je da ponekad budemo tužni.

 

[The_Night_Hawk]

Naravno da ne možemo celog dana biti potpuno isti.
Srećemo se sa drugima.
Oni nas napune kao bateriju ili nas isprazne na isti način.
Možemo i sami sebi srušiti raspoloženje.
Ponekad jednim sećanjem koje može izazvati miris nekog cveta ili nešto slično.
To je život...nije nicrn niti beo, već u raznim nijansama sive.

 

[Maeeeestro]

@Maeeeestro zašto misliš da si beskoristan? Tih dana si mogao da sređuješ kuću ( stan ).

Otvorio si dosta tema o svojim prijateljima i vidi se da ti mnogo znače.

A što se tuge tiče, normalno je da ponekad budemo tužni.

Ma, to kad se dogodi da se ljudi udalje, pa me onda neke nostalgije počinju pratiti i tad mi se teźe motivirati na aktualne događaje

 

[gost 444588]

Naravno da je normalno biti i tužan.
Ne bi bilo normalno da mi se u životu dešavaju veoma loše situacije (smrt člana porodice, bolest deteta... i mnogo toga još), a da se ja ponašam kao da je sve u najboljem redu i držim osmeh razvučen od uva do uva, samo da nekom ne bih zasmetala ili remetila raspoloženje, Bože moj.
Kome smeta moja tuga, neka me zaobiđe i nađe onog ko će mu izigravati klovna i uveseljavati ga.
Sve svoje nosim i iznesem sama. Ni od koga ne tražim nikakav vid pomoći, niti se "jadam".
Jer će uvek uslediti ti besmisleni saveti: "biće bolje", "glavu gore", "uvek može i gore"... Na ovo poslednje sam posebno alergična.
Svi ti saveti su površni i ništa mi nisu predočili što ja već ne znam.