I ako sam se stvarno smrzla i ako sam umorna i znam da ne mogu ujutro da spavam koliko hoću... i sve po redu, opet sam ustala iz kreveta i sela ovde... valjda ću posle moći mirno da spavam 
.
Bio je to lud dan... počeo sa tako stvarnim i tako savršenim buđenjem uz njega, i neponovljivo lepim osećajem pripadnosti. Međusobne.
Možda ja grešim... kažem to jer jesam sa jedne strane prepuna strahova. Raznih.
Ali sa druge sam retko mirna i spokojna... sigurna u suštinsku vrednost i neki lep smisao. Najlepši. Zajednički.
Setih se večeras... na onom mestu u dnevnoj sobi, gde sam sedela kada smo prvi put razgovarali, kako sam na neki način odmah znala... kao što sam osetila da i on zna. I bez obzira na sve nesigurnosti i strahove, sva pitanja koja se nisam ni usudila da postavim sebi... opet sam bila mirna i nekako sigurna.
Isto kao što sam i pre nego što smo se sreli, rekla da se ništa loše ne može desiti... da se ništa neće pokvariti... I opet je ta, meni sasvim nesvojstvena sigurnost, isplivala između svih strahova, loših iskustava, doživljenih razočarenja, pogrešnih procena... Isto kao što sam, uprkos strahu da grešim, panici da je sve naša magija plod moje mašte - znala da će sve doći na svoje (samo što tad nisam uopšte bila mirna
).
Sve ovo vreme... od prvog razgovora do danas sam između ogromne sreće što on postoji i što sam ga pronašla i tuge zbog ne baš lepih stvari kroz koje prolazi...
I uprkos tome ili valjda zbog toga - znam i sigurna sam da će sve biti u redu.
Istina je da sam isprepadana... životom, (ponoviću se!) ne baš lepim doživljajima i da se bojim... svega, ali je baš zbog toga čudno koliko se ne prepoznajem i koliko sam negde prepuštena tom osećaju sa tolikom sigurnošću i poverenjem u njega... u ono što jeste, u moj osećaj da je upravo to... I opet nad svim tim strahovima dominira uverenje da će sve biti dobro. I sa nama i sa njim i sa mnom... ma šta to značilo.
Možda će nam trebati malo vlaških bajalica, wudu rituala, hogvortske magije... i koječega još, ali ... biće sve u redu.
Znam da hoće.
.Bio je to lud dan... počeo sa tako stvarnim i tako savršenim buđenjem uz njega, i neponovljivo lepim osećajem pripadnosti. Međusobne.
Možda ja grešim... kažem to jer jesam sa jedne strane prepuna strahova. Raznih.
Ali sa druge sam retko mirna i spokojna... sigurna u suštinsku vrednost i neki lep smisao. Najlepši. Zajednički.
Setih se večeras... na onom mestu u dnevnoj sobi, gde sam sedela kada smo prvi put razgovarali, kako sam na neki način odmah znala... kao što sam osetila da i on zna. I bez obzira na sve nesigurnosti i strahove, sva pitanja koja se nisam ni usudila da postavim sebi... opet sam bila mirna i nekako sigurna.
Isto kao što sam i pre nego što smo se sreli, rekla da se ništa loše ne može desiti... da se ništa neće pokvariti... I opet je ta, meni sasvim nesvojstvena sigurnost, isplivala između svih strahova, loših iskustava, doživljenih razočarenja, pogrešnih procena... Isto kao što sam, uprkos strahu da grešim, panici da je sve naša magija plod moje mašte - znala da će sve doći na svoje (samo što tad nisam uopšte bila mirna
).Sve ovo vreme... od prvog razgovora do danas sam između ogromne sreće što on postoji i što sam ga pronašla i tuge zbog ne baš lepih stvari kroz koje prolazi...
I uprkos tome ili valjda zbog toga - znam i sigurna sam da će sve biti u redu.
Istina je da sam isprepadana... životom, (ponoviću se!) ne baš lepim doživljajima i da se bojim... svega, ali je baš zbog toga čudno koliko se ne prepoznajem i koliko sam negde prepuštena tom osećaju sa tolikom sigurnošću i poverenjem u njega... u ono što jeste, u moj osećaj da je upravo to... I opet nad svim tim strahovima dominira uverenje da će sve biti dobro. I sa nama i sa njim i sa mnom... ma šta to značilo.
Možda će nam trebati malo vlaških bajalica, wudu rituala, hogvortske magije... i koječega još, ali ... biće sve u redu.
Znam da hoće.
