- Poruka
- 7.211
Noćas sam imao neke košmare. Istorija se ponavlja čak i u snovima. Toliko poznat ambijent. Da li je to zato što sam nekada davno, u nekom od prošlih života, namerno ili nenamerno, bio umešan u sve to, ili pak zato što puno razmišljam o tome - tek, nađoh se u omanjoj grupi logoraša koje obesni esesovci dovukoše u konclogor. Sledi pedantno pretresanje i oduzimanje svih naših stvari, a potom razdvajanje na ove i one, odnosno na sposobne i nesposobne. Među prisutnima sam prepoznao i neke ljude iz školskih, studentskih i vojničkih dana. Stražar u crnoj uniformi viče da će se samo svaki drugi izvući, dakle živeti duže od godinu dana. Osetih takmičarski duh, kao u školi; poželeh isto što i oni - da umrem posle njih. Najednom sve počinje da se ubrzava. Surovo kažnjavanje zatvorenika (zbog toga što su se slučajno rodili kao pripadnici nekog naroda) i iživljavanje nad njima u dvorištu. Bosi ljudi primorani su da trče u krug po oštrim, sitnim kamenčićima. I ja sam među njima. Sve vreme muči me meni nepoznato osećanje krivice. Ljudi se sapliću, padaju jedan preko drugog, kukaju, plaču na sav glas, proklinju svoje majke i dan kad su se rodili... Gazim ih, kao da su bube a ne ljudi. Zaokuplja me samo jedna misao: šta ću ja ovde? I kao odgovor na ovo veoma smisleno pitanje, budući da meni ovde nije mesto čak i da sam živeo u to vreme, odnekuda se pojavljuje neki oficir i zove me po imenu. Odvojivši me od ostalih, povede me u neku lepu salonsku prostoriju i kad uđoh u nju osetih kako ležim u svom krevetu.
