- Poruka
- 20.888
Pozorište u polutami. Večeras u gledalištu sede oni koji su stvorili svet na sceni - strani i domaći
pisci. Njihove ruke miruju na naslonima stolica, njihove oči prate svaku kretnju, svaku rečenicu
koja odzvanja.
Na sceni, likovi iz poznatih književnih svetova oživljavaju pod reflektorima.
Večeras nisu samo figure u igri svetlosti - oni odlučuju da govore.
Šekspir: Gledam vas iz tame, i pitam se... da li ste postali ono što sam zamislio?
Hamlet: Vi ste mi dali sumnju, ali publika mi je dala srce.
Tolstoj: Ana, zar nisi mogla drugačije?
Ana Karenjina: A zar si mi dao izbor? Tvoji redovi su bili moj put, a pozornica moj kraj.
Blanš Diboa prelazi pogledom preko redova, dok piščevo lice u polumraku nosi neizvesnost.
Tenesi Vilijams: Da li si našla ono što si tražila, Blanš?
Blanš Diboa: Našla sam svetlost u očima publike, ali i tamu u njihovom ćutanju.
Don Kihot se osmehuje, dok Servantes šapuće:
Servantes: Da li još juriš vetrenjače?
Don Kihot: Još uvek, gospodaru mojih snova. Jer pozornica mi je dala novo bojno polje.
Ibsen: Nora, da li si slobodna?
Nora: Ako je sloboda samo scena koja se završava, onda je odgovor - ne.
Branislav Nušić: Gospođo ministarko, zar ste ponovo ovde?
Gospođa Ministarka: Ja, gospodine Nušiću, nisam nikada ni odlazila! Svaki put kada neko zađe
u politiku, ja se pojavim. Svaki put kada neko pomisli da može više nego što zna, moj glas se čuje.
Dušan Kovačević: A ti, Radovane? Još se držiš svog haosa?
Radovan III: Dragi moj, haos nije u meni, haos je svuda! U ljudima, u sistemu, u svakom
prokleto pogrešnom računu koji mi se dostavi! Ja samo reagujem na realnost, kao svaki pošten
čovek
.
Među njima sedi Ivo Andrić, ruke mu miruju na krilu...
Ivo Andrić: Ćutite li vi, gospođo Jelena?
Jelena, žena koje nema: Ćutim, kao što sam uvek ćutala. Jer neke priče se govore tišinom.
Ivo Andrić: Fra Petre, znaš li sada gde prestaje zid Proklete avlije, a počinje sudbina?
Fra Petar: Ova avlija nije samo kamen i senka, gospodine... Ona je misao, ona je pravda, ona je
kazna.
Među senkama, Mihailo Lalić gleda svoje junake iz crnih vremena, dok Meša Selimović primećuje da je
njegov Ahmed Nurudin ponovo u dilemi.
Meša Selimović: Znate li sada odgovor, Ahmede?
Ahmed Nurudin: Odgovor nije nikada bio u meni. On je u ljudima, u njihovom strahu, u njihovoj potrebi
da traže pravdu i da od nje beže istovremeno.
Na drugom kraju sedi Miloš Crnjanski, ruke mu oslonjene na sedište dok u daljini odjekuje zvuk konjskih
kopita.
Miloš Crnjanski: Vojniče, u Seobama putuješ kroz vekove, kroz zemlje, kroz gubitak. Ima li kraja tom putu?
Vojnik: Put nije kraj, pišče. Put je osuda.
Bora Stanković gleda Koštanu, dok u njoj treperi muzika prošlog vremena.
Bora Stanković: Jesi li srećna, Koštano?
Koštana: Sreća nije moje ime, gospodine pišče. Moje ime je pesma koja bledi, pogled koji zove, mladost
koja prolazi pre nego što je proživljena.
Zona Zamfirova prelazi pogledom preko pisaca u gledalištu, dok Stevan Sremac sa osmehom prati njen hod.
Stevan Sremac: A ti, Zona? Jesi li našla ljubav ili samo priču koja se ponavlja?
Zona Zamfirova: Ljubav je priča koja nikada ne prestaje, samo se prepričava drugačije.
Pisci ćute. Likovi se komešaju na sceni, nastavljaju igru koju je neko drugi odredio. Pozorište im je dalo glas
i dah.
Večeras, među njima treperi pitanje - ko upravlja njihovim sudbinama? Pisci ili pozornica?
Iz mraka gledališta čuju se glasovi Književnosti i Teatra koji vode svoj stari razgovor...
Književnost: Ja sam temelj, početak svega. Bez mene, ne bi bilo ni teatra, ni glasova, ni iluzije.
Teatar: Ti si statičan. Ja sam pokret. Ti si san. Ja sam dah.
Književnost: Ti si iluzija, svet koji traje samo koliko treptaj svetlosti reflektora. Moji likovi žive zauvek, moji
dijalozi ostaju netaknuti, večni, zapisani.
Teatar: A šta je sa Hamletom? Sa Skarlet O'Harom? Sa Don Kihotom i Antigonom? Njihova duša nije ostala
samo na papiru, već se širila kroz glasove glumaca, kroz pokrete koji su ih oživeli.
Književnost: Tvoje reči su moje. One su prvo bile zapisane.
Teatar: Ali tek kada su izgovorene, postale su žive.
Na drugoj strani, Skarlet O'Hara prekršta ruke, elegantna i neobuzdana.
Skarlet: I neka bude tako! Jer kada zavese padnu, ostaju uspomene, ostaju emocije, ostaje šapat publike
koja još oseća moje reči.
Don Kihot se osmehuje, Antigona ćuti, Raskoljnikov steže pesnicu, Blanš Diboa lagano spušta cigaretu.
Zone i Koštana pevuše, vojnik i dalje putuje, Ahmed i Jelena ćute, Radovan traži grešku u računu...
Ministarka okuplja familiju, dok fra Petar posmatra Avliju...
Književnost: A šta tražiš od mene?
Teatar: Priče koje se ne mogu samo čitati. Likove koji dišu kroz igru, kroz glas, kroz suzu i smeh.
Književnost: A šta ja tražim od tebe?
Teatar: Poštovanje. Da znaš da svaki put kada tvoje reči budu izgovorene na sceni, one postaju nešto novo,
nešto nepredvidivo, nešto što ni ti nisi mogla zamisliti.
Ovo nije prvi put da su razgovarali.
A neće biti ni poslednji...
pisci. Njihove ruke miruju na naslonima stolica, njihove oči prate svaku kretnju, svaku rečenicu
koja odzvanja.
Na sceni, likovi iz poznatih književnih svetova oživljavaju pod reflektorima.
Večeras nisu samo figure u igri svetlosti - oni odlučuju da govore.
Šekspir: Gledam vas iz tame, i pitam se... da li ste postali ono što sam zamislio?
Hamlet: Vi ste mi dali sumnju, ali publika mi je dala srce.
Tolstoj: Ana, zar nisi mogla drugačije?
Ana Karenjina: A zar si mi dao izbor? Tvoji redovi su bili moj put, a pozornica moj kraj.
Blanš Diboa prelazi pogledom preko redova, dok piščevo lice u polumraku nosi neizvesnost.
Tenesi Vilijams: Da li si našla ono što si tražila, Blanš?
Blanš Diboa: Našla sam svetlost u očima publike, ali i tamu u njihovom ćutanju.
Don Kihot se osmehuje, dok Servantes šapuće:
Servantes: Da li još juriš vetrenjače?
Don Kihot: Još uvek, gospodaru mojih snova. Jer pozornica mi je dala novo bojno polje.
Ibsen: Nora, da li si slobodna?
Nora: Ako je sloboda samo scena koja se završava, onda je odgovor - ne.
Branislav Nušić: Gospođo ministarko, zar ste ponovo ovde?
Gospođa Ministarka: Ja, gospodine Nušiću, nisam nikada ni odlazila! Svaki put kada neko zađe
u politiku, ja se pojavim. Svaki put kada neko pomisli da može više nego što zna, moj glas se čuje.
Dušan Kovačević: A ti, Radovane? Još se držiš svog haosa?
Radovan III: Dragi moj, haos nije u meni, haos je svuda! U ljudima, u sistemu, u svakom
prokleto pogrešnom računu koji mi se dostavi! Ja samo reagujem na realnost, kao svaki pošten
čovek
.
Među njima sedi Ivo Andrić, ruke mu miruju na krilu...
Ivo Andrić: Ćutite li vi, gospođo Jelena?
Jelena, žena koje nema: Ćutim, kao što sam uvek ćutala. Jer neke priče se govore tišinom.
Ivo Andrić: Fra Petre, znaš li sada gde prestaje zid Proklete avlije, a počinje sudbina?
Fra Petar: Ova avlija nije samo kamen i senka, gospodine... Ona je misao, ona je pravda, ona je
kazna.
Među senkama, Mihailo Lalić gleda svoje junake iz crnih vremena, dok Meša Selimović primećuje da je
njegov Ahmed Nurudin ponovo u dilemi.
Meša Selimović: Znate li sada odgovor, Ahmede?
Ahmed Nurudin: Odgovor nije nikada bio u meni. On je u ljudima, u njihovom strahu, u njihovoj potrebi
da traže pravdu i da od nje beže istovremeno.
Na drugom kraju sedi Miloš Crnjanski, ruke mu oslonjene na sedište dok u daljini odjekuje zvuk konjskih
kopita.
Miloš Crnjanski: Vojniče, u Seobama putuješ kroz vekove, kroz zemlje, kroz gubitak. Ima li kraja tom putu?
Vojnik: Put nije kraj, pišče. Put je osuda.
Bora Stanković gleda Koštanu, dok u njoj treperi muzika prošlog vremena.
Bora Stanković: Jesi li srećna, Koštano?
Koštana: Sreća nije moje ime, gospodine pišče. Moje ime je pesma koja bledi, pogled koji zove, mladost
koja prolazi pre nego što je proživljena.
Zona Zamfirova prelazi pogledom preko pisaca u gledalištu, dok Stevan Sremac sa osmehom prati njen hod.
Stevan Sremac: A ti, Zona? Jesi li našla ljubav ili samo priču koja se ponavlja?
Zona Zamfirova: Ljubav je priča koja nikada ne prestaje, samo se prepričava drugačije.
Pisci ćute. Likovi se komešaju na sceni, nastavljaju igru koju je neko drugi odredio. Pozorište im je dalo glas
i dah.
Večeras, među njima treperi pitanje - ko upravlja njihovim sudbinama? Pisci ili pozornica?
Iz mraka gledališta čuju se glasovi Književnosti i Teatra koji vode svoj stari razgovor...
Književnost: Ja sam temelj, početak svega. Bez mene, ne bi bilo ni teatra, ni glasova, ni iluzije.
Teatar: Ti si statičan. Ja sam pokret. Ti si san. Ja sam dah.
Književnost: Ti si iluzija, svet koji traje samo koliko treptaj svetlosti reflektora. Moji likovi žive zauvek, moji
dijalozi ostaju netaknuti, večni, zapisani.
Teatar: A šta je sa Hamletom? Sa Skarlet O'Harom? Sa Don Kihotom i Antigonom? Njihova duša nije ostala
samo na papiru, već se širila kroz glasove glumaca, kroz pokrete koji su ih oživeli.
Književnost: Tvoje reči su moje. One su prvo bile zapisane.
Teatar: Ali tek kada su izgovorene, postale su žive.
Na drugoj strani, Skarlet O'Hara prekršta ruke, elegantna i neobuzdana.
Skarlet: I neka bude tako! Jer kada zavese padnu, ostaju uspomene, ostaju emocije, ostaje šapat publike
koja još oseća moje reči.
Don Kihot se osmehuje, Antigona ćuti, Raskoljnikov steže pesnicu, Blanš Diboa lagano spušta cigaretu.
Zone i Koštana pevuše, vojnik i dalje putuje, Ahmed i Jelena ćute, Radovan traži grešku u računu...
Ministarka okuplja familiju, dok fra Petar posmatra Avliju...
Književnost: A šta tražiš od mene?
Teatar: Priče koje se ne mogu samo čitati. Likove koji dišu kroz igru, kroz glas, kroz suzu i smeh.
Književnost: A šta ja tražim od tebe?
Teatar: Poštovanje. Da znaš da svaki put kada tvoje reči budu izgovorene na sceni, one postaju nešto novo,
nešto nepredvidivo, nešto što ni ti nisi mogla zamisliti.
Ovo nije prvi put da su razgovarali.
A neće biti ni poslednji...
