Pipi Langstrumpf
Buduća legenda
- Poruka
- 31.793
NASTAVAK
NOĆ PRVA - drugi deo
_____________________________________________________________________
Ujutru me budi miris kafe.
Bojan sedi nag na krevetu i posmatra me. „Lep si“, kažem mu. „Ah, vi, poštovana gospođice – studentkinjo književnosti ... Sku-vao sam nam kafu“. „Koliko je sati?“ pitam. On se smeška, dobro raspoložen. „Skoro jedanaest“, odgovara. „Ja sam budan od pola šest – tako sam navikao“.
„Pa šta si radio sve ovo vreme?“
„Razmišljao o tome koliki sam srećnik“.
Ne znam šta bih mu rekla na to. Da mu pričam koliko sam ja srećna, ponovim da ga volim?
Dodaje mi telefon. „Javi se kući“, govori mi, „zvala te je mama“.
„Možda je bolje da se spremim i odmah idem“. Ne žuri mi se, slobodna sam da budem s njim koliko god hoću, ali ga provo-ciram.
„Možda“, u glasu mu osećam hladnoću. Nije mu pravo. Opet se uvukao u svoj oklop.
Telefoniram kevi i kažem joj da ne brine, dobro sam, štaviše – super. Mama me čita preko žice i pita kad ću doći. Ponavljam na-glas njeno pitanje i, kao, razmišljam. On me gleda i šapuće: „Još danas sam tu. Ujutru moram da se vratim“.
„Onda mi kaži šta želiš: da idem ili ostanem?“ Nemilosrdna sam. Znam šta želi, ali hoću da čujem.
Keva čeka na moj odgovor, ja na njegov. Ćutimo oboje a onda on, kao da mu je mučno da se izjasni, reče: „Ostani sa mnom“. Na ivici je ljutnje.
Rekoh mami da ne znam kad ću doći, verovatno vrlo kasno. Ispijam kafu i pokušavam dopreti do njega. Mazim ga po obrazu i ljubim u rupicu na bradi. „Ne želim da te prisiljavam ni na šta“, on se duri. „Ako imaš neke važnije obaveze, neću te zadržavati“.
„Nemam nikakve obaveze. Da li ti je ono od sinoć izgledalo kao neko prisiljavanje?“
„Nisam te dosad pitao da li imaš dečka ...“
„Mislila sam – ti si taj“, odgovaram mu.
Zavlači se u krevet pored mene i opet vodimo ljubav, ništa manje strastveno nego sinoć.
NOĆ PRVA - drugi deo
_____________________________________________________________________
Ujutru me budi miris kafe.
Bojan sedi nag na krevetu i posmatra me. „Lep si“, kažem mu. „Ah, vi, poštovana gospođice – studentkinjo književnosti ... Sku-vao sam nam kafu“. „Koliko je sati?“ pitam. On se smeška, dobro raspoložen. „Skoro jedanaest“, odgovara. „Ja sam budan od pola šest – tako sam navikao“.
„Pa šta si radio sve ovo vreme?“
„Razmišljao o tome koliki sam srećnik“.
Ne znam šta bih mu rekla na to. Da mu pričam koliko sam ja srećna, ponovim da ga volim?
Dodaje mi telefon. „Javi se kući“, govori mi, „zvala te je mama“.
„Možda je bolje da se spremim i odmah idem“. Ne žuri mi se, slobodna sam da budem s njim koliko god hoću, ali ga provo-ciram.
„Možda“, u glasu mu osećam hladnoću. Nije mu pravo. Opet se uvukao u svoj oklop.
Telefoniram kevi i kažem joj da ne brine, dobro sam, štaviše – super. Mama me čita preko žice i pita kad ću doći. Ponavljam na-glas njeno pitanje i, kao, razmišljam. On me gleda i šapuće: „Još danas sam tu. Ujutru moram da se vratim“.
„Onda mi kaži šta želiš: da idem ili ostanem?“ Nemilosrdna sam. Znam šta želi, ali hoću da čujem.
Keva čeka na moj odgovor, ja na njegov. Ćutimo oboje a onda on, kao da mu je mučno da se izjasni, reče: „Ostani sa mnom“. Na ivici je ljutnje.
Rekoh mami da ne znam kad ću doći, verovatno vrlo kasno. Ispijam kafu i pokušavam dopreti do njega. Mazim ga po obrazu i ljubim u rupicu na bradi. „Ne želim da te prisiljavam ni na šta“, on se duri. „Ako imaš neke važnije obaveze, neću te zadržavati“.
„Nemam nikakve obaveze. Da li ti je ono od sinoć izgledalo kao neko prisiljavanje?“
„Nisam te dosad pitao da li imaš dečka ...“
„Mislila sam – ti si taj“, odgovaram mu.
Zavlači se u krevet pored mene i opet vodimo ljubav, ništa manje strastveno nego sinoć.
