Nenormalna ponasanja su ona koja osiromasuju zivot coveku..... Kada se neko plasi od zmija to je ok, u vecoj ili manjoj meri, ali ako neko ima fobiju od njih (iracionalan strah) to je NENORMLANO, i klasifikuje se pod fobicni poremecaj.
Kada je nekom neprijatno u novom drustvu i to je donekle normlano, ali kada neko ima socijalnu fobiju i ne sme nikog zivog da pogleda u oci ili se ukoci kada je u drustvu to je NENORMLANO.
I nema tu mnogo filosofiranja, tako i za ostale slucajeve.
Koje ostale slučajeve? A šta je sa adaptacijom, neurozama, psihopatijom, psihozama... Pojam normalnosti je daleko složeniji nego što pretpostavljaš.
Ti si normalnost sveo na dve rečenice i misliš da si dao odgovor, a nisam siguran da želiš da se udubljuješ u to. Ali evo jedan delić radi ilustracije koji sam iskopirao iz svojih blogova o normalnosti, što je opet skraćeni deo iz stručne knjige dr Ivana Nastovića. Budeš li dovodio u pitanje ovo ovde napisano zbog skraćenosti i nemogućnosti da se detaljnije objasni, uputiću te na knjigu, ili knjige. Ili bar pročitaj blogove koje sam posvetio normalnosti.
Statističko određivanje normalnosti vezano je za prosek, tako da je po tom merilu normalno ono što je prosečno, te će stoga visina jednog čoveka biti ocenjena kao normalna, ako se nalazi u granicama proseka.
Međutim pri takvom određivanju normalnosti nailazimo na jednu ozbiljnu poteškoću, jer ovde ne postji jasno određivanje kriterijuma o širini raspona na osnovu kojih bi smo mogli da odredimo da li će se 50%, 75% ili 90% svih slučajeva smatrati normalnim.
I više od toga: ocenjivati abnormalnim svako odstupanje od norme proseka, čak i u pozitivnom smislu, neprihvatljivo je jer na osnovu takvog merila bi smo svakog natprosečnog umetnika ili naučnika označili kao abnormalnog, dok bi smo sa druge strane, bili prinuđeni da jednu masovnu psihičku epidemiju, kao što je na primer, «lov na veštice» označimo normalnim.
Da prosečno ne znači uvek i normalno, posebno u psihologiji, potvrđuje i činjenica da kada bismo kriterijum norme proseka primenili na ljudsku inteligenciju, natprosečno inteligentne osobe bi smo morali označiti abnormalnim. Ili ako je u jednoj populaciji prosečan čovek glup, odnosno lakše debilan, po tom kriterijumu debilnost bi bila normalna, što je naravno neprihvatljivo.
Sa stanovišta dinamičke psihologije i psihijatrije, neprihvatljivo je ovakvo određivanje normalnosti i abnormalnosti, jer se veoma izražene crte ličnosti, kao što su bezvoljnost i impulsivnost, ne mogu i ne smeju generalizovati na celu ličnost i na taj način je etiketirti kao abnormalnu, već i stoga što ćemo kod svakog čoveka, otkriti savim specifične crte koje odstupaju od norme proseka. Prema tom kriterijumu teško bismo mogli naći i jednog normalnog čoveka, izuzev malog broja veoma nivelisanih, bezbojnih i neutralnih tipova, čija ličnost nije oštro profilisana, odnosno koji su lišeni osnovne i nužne individualnosti.
Ovakav stav doveo je do toga da se pojam abnormalnosti suviše široko primenjuje. Neki su otišli u krajnost tvrdeći da ne možemo naći normalnu ličnost, pa ako bismo je, kojim slučajem i našli, morali bismo je lečiti od normalnosti.
Da ne bih dalje zamarao sa nekim detaljima i nazivima pojedinih normi pri određivanju normalnosti, u daljem tekstu dajem dosta skraćenu i šturu ilustraciju.
Socijalni i kulturni činioci koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na pimer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.
Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma rašireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca koji od nje nisu napadnuti, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene.
Ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna u radu.
Ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje - psihološke, od spoljašnjih - socijalnih konflikata.
Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti.
Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njeno Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.
Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.
Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.
Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.
:
