Nivoi ludila

Ne znam šta znači "potpuno normalan".
Ako nivo normalnosti određuju konformisti, onda "biti normalan" znači biti tupog duha. A često ga određuju upravo takvi. Konformisti su, međutim, daleko opasniji od ludaka, oni su službenici u čijoj je nadležnosti održavanje civilizacijskog pragmatizma. Konformistima ne odgovara kreativnost, jer kreativnost uvek nosi rizik od promena.

Može, u "normalnim" okvirima :lol::
da iskažu kreativnost pri, recimo, serviranju ručka i naprave origami od salveta, umesto da ih slože u trouglove.
Ali samo pod uslovom da su sami došli do ideje. U protivnom su plagijatori tuđe, relativno "nenormalne" kreativnosti.

Mora da postoji.

Bravo. Oblična, pametna diskusija.

:klap::klap::klap::klap::klap:

:super::super::super:

:bye:
 
Kada neko za sebe tvrdi da je Napoleon ili kada voli male decake, ili kada je zbog politike spreman da ubija druge ljude, taj je vec u ZAVRSNOM STEPENU ludila kada ga treba iskljuciti iz drustva i zatvoriti na sigurno mesto.....

Ali, dok se ne stigne dotle, ima jos nekoliko stepeni koji, iako su blazi i za okolinu cesto NEPRIMETNI - ipak su ludilo!

Nekada ludilo napreduje do svojih krajnih granica, a kod nekoga se zaustavi u pocetnim fazama i tako, gotovo neprimetno, prodje covek kroz citav zivot.

Poznavao sam ljude koji su bili sasvim MALO ludi, onako sto se kaze "udareni". Oni nisu bili za ludnicu, ali nisu bili ni sasvim normalni.

Nesto gori su bili oni koji su na momente poludeli (onima sto pada mrak na oci) pa u tom stanju rade svakakve ludosti.

Jos gori su bili depresivci ili oni sto piju lekove za smrenje na bazi broma. Tima je vec i drustvo priznalo ludilo, ali jos nisu bili NEPOSREDNO opasni po okolinu.

Zaljucujem da kod ljudi postoji jedno PET NIVOA LUDILA, razvrstano po intenzitetu i stetnosti.

Samo dve zadnje faze su UOCENE i kao takve se lece (iako se ludilo nikada ne moze izleciti, vec se samo ludak moze primiriti).


Mislim da bi bilo dobro sve ljude testirati da li su ludi ili ne i napisati im u licnu kartu (kao krvnu grupu) u koju grupu ludaka spadaju. :kafa:

Ne bojim se ludaka, kao ludaka, jer sa Njima znam odmah na čemu sam, što se kaže. Beg momentalni. Ako govorimo o pravom Ludilu, koje odmah prepoznate u Ljudima, po načinu govora, ponašanja, šta znam, ispada, itd. Plaše me ovi "maskirani" Normalni, odnosno Ludaci u najavi, ja ih tako zovem. Samo sam jednom imala tu "čast" da upoznam jedna lepa Naličja lažljivih Lica. I to me skupo stajalo kroz Život . I papreno koštalo. Najiskrenije. Ali je bilo vrlo poučno. Ni u najluđim snovima, nisam mogla ni da sanjam, šta će se sve dogoditi. Da nije umobolno bilo, bilo bi za Oskara. Gluma. Pretvaranje. Sve, sve...Sve.
 
Ne znam šta znači "potpuno normalan".
Ako nivo normalnosti određuju konformisti, onda "biti normalan" znači biti tupog duha. A često ga određuju upravo takvi. Konformisti su, međutim, daleko opasniji od ludaka, oni su službenici u čijoj je nadležnosti održavanje civilizacijskog pragmatizma. Konformistima ne odgovara kreativnost, jer kreativnost uvek nosi rizik od promena.

Može, u "normalnim" okvirima :lol::
da iskažu kreativnost pri, recimo, serviranju ručka i naprave origami od salveta, umesto da ih slože u trouglove.
Ali samo pod uslovom da su sami došli do ideje. U protivnom su plagijatori tuđe, relativno "nenormalne" kreativnosti.

Mora da postoji.

ти се баш не волиш.
нема везе.
волим те и такву...
 
Uopste nije bitno definisati normalnost! Ali ako postoji poremecaj ili bolest, onda to nije normalno. Tj nebitno je sta je normalno, zna se sta je NENORMALNO I NEZDRAVO.
E ovde nisi u pravu. Da bi smo znali šta nije normalno (znači normalnost je odrednica), onda moramo da znamo šta je normalno. Ništa se ne zna dok ne definišeš inače će svako da ima svoju referencu.
 
E ovde nisi u pravu. Da bi smo znali šta nije normalno (znači normalnost je odrednica), onda moramo da znamo šta je normalno. Ništa se ne zna dok ne definišeš inače će svako da ima svoju referencu.


Nenormalna ponasanja su ona koja osiromasuju zivot coveku..... Kada se neko plasi od zmija to je ok, u vecoj ili manjoj meri, ali ako neko ima fobiju od njih (iracionalan strah) to je NENORMLANO, i klasifikuje se pod fobicni poremecaj.

Kada je nekom neprijatno u novom drustvu i to je donekle normlano, ali kada neko ima socijalnu fobiju i ne sme nikog zivog da pogleda u oci ili se ukoci kada je u drustvu to je NENORMLANO.

I nema tu mnogo filosofiranja, tako i za ostale slucajeve.
 
нивои
the-big-lebowski-reunion-animated-gifs-1-1.gif
 
Nenormalna ponasanja su ona koja osiromasuju zivot coveku..... Kada se neko plasi od zmija to je ok, u vecoj ili manjoj meri, ali ako neko ima fobiju od njih (iracionalan strah) to je NENORMLANO, i klasifikuje se pod fobicni poremecaj.

Kada je nekom neprijatno u novom drustvu i to je donekle normlano, ali kada neko ima socijalnu fobiju i ne sme nikog zivog da pogleda u oci ili se ukoci kada je u drustvu to je NENORMLANO.

I nema tu mnogo filosofiranja, tako i za ostale slucajeve.
Koje ostale slučajeve? A šta je sa adaptacijom, neurozama, psihopatijom, psihozama... Pojam normalnosti je daleko složeniji nego što pretpostavljaš.
Ti si normalnost sveo na dve rečenice i misliš da si dao odgovor, a nisam siguran da želiš da se udubljuješ u to. Ali evo jedan delić radi ilustracije koji sam iskopirao iz svojih blogova o normalnosti, što je opet skraćeni deo iz stručne knjige dr Ivana Nastovića. Budeš li dovodio u pitanje ovo ovde napisano zbog skraćenosti i nemogućnosti da se detaljnije objasni, uputiću te na knjigu, ili knjige. Ili bar pročitaj blogove koje sam posvetio normalnosti.

Statističko određivanje normalnosti vezano je za prosek, tako da je po tom merilu normalno ono što je prosečno, te će stoga visina jednog čoveka biti ocenjena kao normalna, ako se nalazi u granicama proseka.
Međutim pri takvom određivanju normalnosti nailazimo na jednu ozbiljnu poteškoću, jer ovde ne postji jasno određivanje kriterijuma o širini raspona na osnovu kojih bi smo mogli da odredimo da li će se 50%, 75% ili 90% svih slučajeva smatrati normalnim.

I više od toga: ocenjivati abnormalnim svako odstupanje od norme proseka, čak i u pozitivnom smislu, neprihvatljivo je jer na osnovu takvog merila bi smo svakog natprosečnog umetnika ili naučnika označili kao abnormalnog, dok bi smo sa druge strane, bili prinuđeni da jednu masovnu psihičku epidemiju, kao što je na primer, «lov na veštice» označimo normalnim.
Da prosečno ne znači uvek i normalno, posebno u psihologiji, potvrđuje i činjenica da kada bismo kriterijum norme proseka primenili na ljudsku inteligenciju, natprosečno inteligentne osobe bi smo morali označiti abnormalnim. Ili ako je u jednoj populaciji prosečan čovek glup, odnosno lakše debilan, po tom kriterijumu debilnost bi bila normalna, što je naravno neprihvatljivo.

Sa stanovišta dinamičke psihologije i psihijatrije, neprihvatljivo je ovakvo određivanje normalnosti i abnormalnosti, jer se veoma izražene crte ličnosti, kao što su bezvoljnost i impulsivnost, ne mogu i ne smeju generalizovati na celu ličnost i na taj način je etiketirti kao abnormalnu, već i stoga što ćemo kod svakog čoveka, otkriti savim specifične crte koje odstupaju od norme proseka. Prema tom kriterijumu teško bismo mogli naći i jednog normalnog čoveka, izuzev malog broja veoma nivelisanih, bezbojnih i neutralnih tipova, čija ličnost nije oštro profilisana, odnosno koji su lišeni osnovne i nužne individualnosti.

Ovakav stav doveo je do toga da se pojam abnormalnosti suviše široko primenjuje. Neki su otišli u krajnost tvrdeći da ne možemo naći normalnu ličnost, pa ako bismo je, kojim slučajem i našli, morali bismo je lečiti od normalnosti.

Da ne bih dalje zamarao sa nekim detaljima i nazivima pojedinih normi pri određivanju normalnosti, u daljem tekstu dajem dosta skraćenu i šturu ilustraciju.

Socijalni i kulturni činioci koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na pimer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.

Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma rašireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca koji od nje nisu napadnuti, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene.

Ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna u radu.

Ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje - psihološke, od spoljašnjih - socijalnih konflikata.

Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti.
Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njeno Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.

Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.

Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.

Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.
 

Back
Top