Književnost Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Nos

[Nina]

Po gradu se digla velika buka. Pričalo se kako nos putuje, pojavljuje se na balovima, daje komplimente damama…

1

Dana 25. marta dogodio se u Petrogradu neobičan i čudesan događaj. Brico Ivan Jakovljevič, koji stanuje na Voznesenskom prospektu (njegovo prezime se izgubilo i na knjižici o porezu i na drugim hartijama nalazi se samo „Ivan Jakovljevič“), probudio se prilično rano, a miris sveže pečenog hleba dopirao je iz peći njegove žene, Praskovje Osipovne, koja je bila velika ljubiteljka kafe.

Ivan Jakovljevič, koji je bio zakleti pijanac, sede za sto, uze so i hleb i počeo da seče. No, kad prereza hleb na pola, ugleda nešto belo, a zatim i nešto što je ličilo na ljudski nos. Brico protrnu.

— Đavo ga odneo! — promrmlja on. — To je nos! Izgleda na nekoga poznatog!
I, u najvećem užasu, prepozna nos kolegijalnog asesora Kovaljova, svoga stalnog mušterije.

2

Ivan Jakovljevič ne zna šta da radi. Počeo je da se prekrsti, drži nos u ruci, gleda ga i nikako da se odluči da li da ga baci ili ne. Najzad, obuče se i reši da ga se otarasi, i to što dalje od kuće.
Na Nevskom prospektu zaustavi se kod mosta i, osvrćući se unaokolo, baci nos pravo u Nevu. No, na svoju nesreću, video ga je gradski pandur i počeo da ga ispituje.
— Šta si bacio u reku? — pita pandur.
— Ma, eto… slučajno… hleb.
— Lažeš! — odgovori pandur. — Hajdemo kod načelnika.

 

[Nina]

3

U međuvremenu, Kovaljov se tog istog jutra probudio i, gledajući se u ogledalu, opazio strašnu prazninu na licu — nosa nije bilo! Umesto njega, glatka koža, kao u sveže pečenog pogačice.

U užasu, on istrča iz kuće i krenu da traži svog nosa. I gle čuda — kod Kazanske crkve ugleda svog nosa, obučenog u raskošnu uniformu državnog činovnika, kako se sprema da uđe u kočiju!

- Gospodine! — povika Kovaljov. — Vi ste moj nos!

Nos se okrete, pogleda ga i odgovori dostojanstveno:
— Grešite, gospodine. Ja sam samostalna ličnost, činovnik osmog ranga.
I uđe u kočiju, ostavivši Kovaljova bez reči.

4

Po gradu se digla velika buka. Pričalo se kako nos putuje, pojavljuje se na balovima, daje komplimente damama. Kovaljov pokuša sve — išao je i kod policije, i kod oglasa, čak i kod urednika novina da objavi obaveštenje o izgubljenom nosu. Svi su ga gledali sa čuđenjem.

5

Na kraju, jednoga jutra, probudivši se, Kovaljov opazi da mu se nos vratio na svoje mesto, kao da se ništa nije dogodilo. Radost je bila tolika da je odmah otrčao kod brice da ga obrije i da se uveri da je sve u redu.

— Eto, vidiš! — reče brico. — Kako je čudno sve to…

A Kovaljov se, zadovoljan, zaputio Nevskim prospektom, namerno gledajući prolaznicima u oči, kao da im kaže: „Evo, opet imam nos!“