Neko je objavio, pa sklonio – komentare koje deca ostavljaju ispod tragične vesti. Osvanuće verovatno opet negde. Te poruke su srž cele stvari. Ako umanjimo zgroženost da su navijačkog karaktera, s podrškom ubici, u njima se vidi još nešto. Rečnik identičan gejmerskom diskurzu. Next level, good game bro i slično. To smo dobili podvajanjem stvarnosti.
Deca tog uzrasta razmenjuju u svojim grupama sadržaj kojim testiraju svoju ‘izdržljivost’. U nedostatku podražaja ili mnoštvu onih kratkoročnih, deo mozga navučen na male stimulanse (lajkove, notifikacije) traži nešto više. Oni dele snimak motoriste koji je stradao u nesreći, glava mu otpada s kacigom i kotrlja se. Vruća roba, snimak procureo od nekuda. Svejedno, oni ne doživljavaju tu osobu kao osobu. To je za njih skeč. Predstava. Oni ne mogu da zamisle da ta osoba ima porodicu, da oseća bol. Brzi tempo izmene i površinski sadržaji ne dopuštaju dubinsko čitanje, time i razumevanje, i što je najvažnije – i empatiju.
Ni počinitelju ni komentatorima/navijačima stvarni svet nije važan. Kada stanu pred vas u učionici, oni svi izgledaju isto, razmišljaju isto. Ali bi dobili nervni slom kad bi vi u njihovo ime upisali komentar ili im prikačili nešto na zid. Virtualni identitet je ono što se broji. I svet koji ga prati.
U srednjestaleškoj sredini sve želje su zadovoljene automatizmom, pre nego ih uopšte osetimo. Novi sat, novi telefon, novi bicikl, auto. Sve prema redosledu. U toj sredini nema više oscilirajućih emocija, ni pozitivnih ni negativnih. Jedini njihov izvor je virtualni svet.
Počinitelj je očekivano ravnodušan. On je odigrao jednu igru, uprizorio poluvirtualni igrokaz koji će sada kružiti internetom. Ne može osvestiti stvarne posledice. U virtualnom svetu nema posledica. U najgorem slučaju ste na kratko odvojeni od grupe ili nekog oblika komunikacije. Spajate se na drugi kanal istog dana, ono od jutros je već stara vest. To je virtualni svet večne sinhronije; postoji samo sada.
