Незадовољство и туга

Никад бесмисао, а туга понекад, ако постоји неки реални животни догађај да је подстакне.

Ја сам рођени оптимиста и индоктринирани песимиста. :lol:

После неких догађаја у животу човек постане захвалан на једном обичном досадном дану.
 
После неких догађаја у животу човек постане захвалан на једном обичном досадном дану.

Да, да...

Сведок сам ових дана колико је незахвалних људи и мислим шта ће живот да им смести да би их дозвао памети.
 
Сви сте дали баш лепе одговоре и саветоваћу овим својима да ово прочитају и да мени буде за наук кад ме спопадне незадовољство. :)

Само се питам да ли је узрок све већег незадовољства недостатак новца или то што неко рече "превелика очекивања и погрешна процена сопствених могућности". Чињеница је да се са доласком Интернета у сваку кућу, телевизор и да не спомињем, свет отворио и ми сад видимо скоро сваки кутак на кугли земаљској, и, како то увек бива, видимо све оно што немамо, а не увиђамо колико смо срећни због нечега што имамо, када гледамо неки чемер са друге стране света и неке тужне судбине.

rece neko: Sveli smo zivot na novac, ljubav na seks a coveka na njegov fizicki izgled. I kako da budemo srecni?
 
Осећај празнине и бесмисла ми се јављао у младости, сада не. Сваки тренутак је леп уколико немаш великих проблема.

Ako u mladosti imas velikih problema(krov koji treba da se menja jer malo fali da se srusi i molis Boga da izdrzi kad god padne sneg jer nemas gde da odes,kanalizacija koja jedva funkcionise sto stvara probleme i tebi jer nikoga ne mozes da dovedes kuci jer nema gde da ode do kupatila itd..isl. ) koji nisu resivi duze vreme javlja se i te kako osecaj praznine i besmisla.Ti se,recimo trudis da sve drugima prikazes kao da je u redu i da se boris a onda te zovu osobenjakom jer nikoga kuci ne zoves.A ti znas da je bolje i to,nego da iko zna zasto ne zoves i onda da te sazaljevaju ili ismevaju kroz lazno sazaljenje.

Godine nemaju veze sa tim-mladost,starost isto je.Normalno je biti nezadovoljan,tuzan,ogorcen kad ne mozes da promenis svoj zivot na bolje jer nemas finansija za to a okolina nema razumevanja.Ne daj Boze da pitas za pomoc bilo kakvu odmah te gledaju kao sugavog i otkace te po kratkom postupku.
 
Poslednja izmena:
Да ли сте имали неки период у животу када вам се чинило да је све неповратно изгубило смисао,
да живите живот какав нисте желели, да сте несрећни, а не знате ни шта би могло да вас усрећи?
Уколико сте имали такав период или вас повремено притисне неко тешко незадовољство како се борите са тим?


Mlada sam -ali imala sam za vreme studija.
Na pocetku je bilo zanimljivo- ali poslednje dve godine- samo sam zelela da zavrsim taj period u zivotu.
Postala sam svesna da od tog fakulteta samo treba poupiti diplomu- ocene mozes da juris ili ne- na kraju tvoja profesionalnost ne zavisi od ocene....
Pored 30% stvari koje sam volela dodju 70% stvari koje me ne zanimaju i ne motivisu...
Nisam imala porodicu i dugogodiscenje prijatelje uz sebe- vec sam bila prinudjena da provodim vreme sa osobama koje znam..a kojemi nisu znacile tako puno.

Eto,malo satisfakcije a puno nametnutih obaveza.

Dobra stvar je da sam znala da je to samo za vremena...
 
Много људи које знам труде се буквално да "попуне" свој живот неким стварима како би рекли себи и другима да су све пробали,
али им то не доноси неко задовољење на дуге стазе, остаје празнина. Што је најгоре, један од најчешћих изговора је "закаснио сам за то",
а ту мантру су говорили и када су имали 22,23 године, а у тим годинама, није касно ни за шта.

На пример, ја сам сада почела да учим потпуно нови језик, зато што ми се свиђа и зато што постоји могућност да ми то помогне у једном послу,
а од неких сам чула како сам са својих 28 година закаснила за то и како се сада теже учи и како бацам паре.

У овој теми највише се осврћем на ове што су приближно мојих година и тешко ми је да схватим да се многи плаше да започну било шта што изискује мало више времена, сви они кажу да је време много скупо, а они га троше на Фејсбук и слично.

И нико од њих није потпуно срећан, а ето немају идеју шта би их то усрећило у овом тренутку.
 
И нико од њих није потпуно срећан, а ето немају идеју шта би их то усрећило у овом тренутку.


Нема никакве "потпуне" среће, највећа вредност је душевни мир и одсуство велике несреће.

Уосталом у тим годинама (28 ти је, колико видим) је највећа радост шетња или путовање с момком (или девојком ако су младићи у питању) а не некакви курсеви који би требало да попуне ту основну животну празнину.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Курс сам споменула због тога што неки сматрају да је касно учити у 28. нешто потпуно ново, а то шта је коме највећа радост, то не зависи од годишта,
него од саме особе, неком су шетња и путовања досадни.

Баш тај душевни мир је најтеже постићи, стално те нешто копка можда је требало овако, можда онако, много њих има осећај пропуштености, а не знају тачно шта су то пропустили.

Скоро сам седела у једном кафићу са другарицама и мало сам посматрала људе око себе и могла сам на прсте једне руке набројим колико је било столова за којима су седели млађи људи који су стварно пили нешто и разговарали, сви остали су буљили у мобилне или свако за себе или обоје у један мобилни. То ми је било поражавајуће, немаш жељу да причаш са неким или једноставно немаш више о чему.
 
Да ли сте имали неки период у животу када вам се чинило да је све неповратно изгубило смисао,
да живите живот какав нисте желели, да сте несрећни, а не знате ни шта би могло да вас усрећи?

Da.


Уколико сте имали такав период или вас повремено притисне неко тешко незадовољство како се борите са тим?


Borim se.
 
Курс сам споменула због тога што неки сматрају да је касно учити у 28. нешто потпуно ново, а то шта је коме највећа радост, то не зависи од годишта,
него од саме особе, неком су шетња и путовања досадни.

Баш тај душевни мир је најтеже постићи, стално те нешто копка можда је требало овако, можда онако, много њих има осећај пропуштености, а не знају тачно шта су то пропустили.

Скоро сам седела у једном кафићу са другарицама и мало сам посматрала људе око себе и могла сам на прсте једне руке набројим колико је било столова за којима су седели млађи људи који су стварно пили нешто и разговарали, сви остали су буљили у мобилне или свако за себе или обоје у један мобилни. То ми је било поражавајуће, немаш жељу да причаш са неким или једноставно немаш више о чему.


Изгледа да су ове нове генерације одрасле у цртаном филму - они да седе и блеје у екран а живот сам од себе да им прави 3Д спектакл.
 
Курс сам споменула због тога што неки сматрају да је касно учити у 28. нешто потпуно ново, а то шта је коме највећа радост, то не зависи од годишта,
него од саме особе, неком су шетња и путовања досадни.

Баш тај душевни мир је најтеже постићи, стално те нешто копка можда је требало овако, можда онако, много њих има осећај пропуштености, а не знају тачно шта су то пропустили.

Скоро сам седела у једном кафићу са другарицама и мало сам посматрала људе око себе и могла сам на прсте једне руке набројим колико је било столова за којима су седели млађи људи који су стварно пили нешто и разговарали, сви остали су буљили у мобилне или свако за себе или обоје у један мобилни. То ми је било поражавајуће, немаш жељу да причаш са неким или једноставно немаш више о чему.


Naravno da nije kasno! Ljudi upisuju fakultete i uce potpuno nove stvari i u tridesetim, cetrdesetim, pedesetim, neki i kasnije, da ne pominjem da se tokom rada usavrsvaju dokle god su zaposleni.
Kad god covek oseti potrebu da uci nesto novo, to treba i da ucini.
Mnogo me nervira to shvatanje da je neko star da uci nesto novo, i to jos star u 28!!! Takvo misljenje treba samo ignorisati i terati po svom.
 
У животу је много битно и када ти се шта деси, тај тзв."тајминг".
Нешто што смо много желели у једном тренутку, ако не дође тада, после нам и није важно, није то - то.
Као и када неког упознамо, можда бисмо са њим били срећни да смо га раније срели, сада нам је потребно нешто друго.

Често чујем и оно да неко бежи од своје среће, али никада нисам разумела шта то тачно значи: да ли му прија да изиграва мученика или сматра да не заслужује то или ни не схвата да би га то учинило срећним?
 
У животу је много битно и када ти се шта деси, тај тзв."тајминг".
Нешто што смо много желели у једном тренутку, ако не дође тада, после нам и није важно, није то - то.

Као и када неког упознамо, можда бисмо са њим били срећни да смо га раније срели, сада нам је потребно нешто друго.

Често чујем и оно да неко бежи од своје среће, али никада нисам разумела шта то тачно значи: да ли му прија да изиграва мученика или сматра да не заслужује то или ни не схвата да би га то учинило срећним?


Ово подебљано је потпуно тачно. Ја то волим да кажем овако - боље никад него прекасно.
 
Да ли сте имали неки период у животу када вам се чинило да је све неповратно изгубило смисао,
да живите живот какав нисте желели, да сте несрећни, а не знате ни шта би могло да вас усрећи?
Уколико сте имали такав период или вас повремено притисне неко тешко незадовољство како се борите са тим?

Dešava mi se, uglvnom početkom jeseni i početkom proleća.
Preživljavam, budem sj*ban pa prođe posle nedelju dana.
 

Back
Top