Par
Živeli su u centru. U najlepšem delu grada. Među predratnim zgradama i starim krošnjama. U ulicama kojima su, kao i njihovi roditelji nekada, šetali i oni. Gde je sve izgledalo lepo. I po suncu, i kada je padao sneg, i kada je pljuštala kiša. Gde nisu smetali ni automobili, ni galama prolaznika, ni mirisi hrane iz kafana. Sve je bilo onako kako je moralo da bude.
Bila je baš onakva kakvu je zamišljao. Njegove osobine bile su one koje je ona zacrtala da pravi muškarac mora da ima. Njegove šake su bile baš onakve kakve je ona želela da drži u svojim. Do kraja života. U šetnjama, na plus četrdeset i minus petnaest. Njena ramena su bila baš ona na koja bi on voleo da stavi svoje dlanove dok je ljubi u čelo. U nekim prilikama. Usput. U kihinji pre ručka ili u hodniku pred odlazak na posao. Volela je mišićave muške noge, kao njegove - fudbalerske. Još uvek je održavao kondiciju, rekreativno, sa ortacima. On je obožavao da se ljubi, a ona je imala usne nalik na tek rascepljeni ubrani plod zrele smokve. Uvek je nosila suknje do iznad kolena, njegovog najvećeg fetiša. Nosio je godinama bradu od tri dana, a ona je jedva čekala da joj od nje obrazi bride. Volela je da miluje kratku mušku kosu, a on se baš tako šišao.
Voleli su istu muziku. I kao da je to malo - isti delovi pesama su ih na poseban način opijali. Dešavalo se da u isto vreme požele i istu knjigu da kupe: Od beletristike do putopisa. Od kratkih priča do kompleksnih romana. Od autobiografija do kuvara. I uvek sve u isto vreme. Mnogi kažu da se suprotnosti privlače. U njihovom slučaju nije bilo nijedne. Zastrašujuće je koliko su bili slični.
Oko pedesete su počeli da kubure sa istim boljkama. Ništa strašno, ali sve u isto vreme. Povišen krvni pritisak, nešto učestalije glavobolje, žgaravica... Nisu bili paničari, ali su rešili da nešto promene. Ishrana, više šetnje. Prestali su i da puše, ali stres nije nestao. Posao im to nije dozvoljavao i bili su potpuno svesni toga.
Njoj su ponudili slobodne dane. Neće biti nikakav problem ako je ne bude bilo desetak dana. Izgleda umorno. Rekla je: - Ne mogu sada. Moram ovo da završim.
Njemu je, takođe, ponuđen vanredni odmor. Delovao je ispijeno. Neće biti nikakav problem ako ga ne bude bilo desetak dana, ali je on rekao: - Ne mogu sada. Moram ovo da završim.
Sledeća decenija je mirno prošla. Manje-više dobrog zdravlja i umerenog rada. Oboje su shvatili da ne mora baš toliko da se gine. Slušala se i dalje muzika. Sve starija. Čitale su se i dalje knjige. Sve novije. Više je vremena bilo i za filmove. Nije se propuštalo ništa. Putovalo se. Ne samo za vreme godišnjih odmora. Najmanje jedan vikend mesečno. Na raznorazne izlete. Bilo je dobro, dobro, dobro. Sve je bilo na svom mestu. Ono što nisu mogli da promene najviše im je nedostajalo. Pomirili su se sa tim.
Sedma decenija je počela infarktima. Prvo njegovim, pa njenim. Ona ga je doživela lakše nego što joj se činilo u početku. Bio je blaži nego njegov. Shvatila ga je kao opomenu. Njemu je teže palo. Još je pre dvadesetak godina rekao ortacima sa malog fudbala: - Sve, sve, ali i pored svega onog lošeg što mi se desilo u životu, najgore će mi biti kada prestanem da igram fudbal i ako mi čuka nastrada.
Prestao je da igra zbog leđa. Udar je došao posle. Nije izbegao nijedno.
Izvukli su se oboje. Promenili ishranu, često šetali, pazili na sebe. Zdravlje im je solidno. Provode mirne dane. Ona ima svoj ritual ustajanja u sedam i otvaranja pasijansa uz kafu na miljeu. Sa starim, omiljenim špilom karata. Malo lepljivim, doduše. Sledi pijaca, pa spremanje ručka uz obavezno slušanje muzike. One starije. Popodne prilegne i nakon spavanja odlazi u šetnju. Uveče pogleda film i legne sa nekom od skoro kupljenih knjiga. Nema više subota i nedelja. Svi dani su isti.
Njegova interesovanja su malo drugačija. Muziku sluša sve manje. Pročita se tu i tamo po koja knjiga, ali retko koja do kraja. Šetnje su za pre podne i najčešće za obilazak prijatelja i priče o politici i fudbalu. Pretplatio se na sve sportske kanale i postao zavisnik od utakmica. Ne propušta ni jednu i zato zna, za razliku od nje, koji je dan u nedelji. Zato i zna da se smenjuju, ali su i njemu isti.
Žive i dalje u centru. U najlepšem delu grada. Tamo gde sve izgleda lepo. U stanovima u kojima su živeli njihovi roditelji. Nikada se nisu sreli.
/ autor Goran Stojičić ( priča iz knjige " Besani" )
Morao sam da ti dam za sve lajk 
