Quantcast

Nešto lepo

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621

Priča starog Indijanca
Jedan stari Cherokee Indijanac pričao je svome unuku :
- U ljudima se vodi neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka. Jedan vuk je ZAO : to je strah, gnev, zavist, pohlepa, nadmenost, žalost, kajanje, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, potčinjenost, laž, lažni ponos, samoživost... Drigi vuk je DOBAR - to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera...- pričao je je starac.
Mali Indijanac se zamisli nekoliko trenutaka.Sve svoje misli usmeri u dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
- Koji vuk na kraju pobedi, deda ?
- Onaj kojeg najviše hraniš, - odgovori stari Cherokee, sa smeškom na svom starom licu.

( Iz priča o mudrostima starih Indijanaca)
 

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Hvala ti, od srca, barisca, na ovako lepoj podršci. :) Ovaj blog je moj odušak. Pišem da sebe podsetim na male stvari...i pišem da te male stvari o kojima razmišljam podelim.
 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Pogled ima granice, viđenje ih nema... :)


"Nije važno šta gledate, već šta možete da vidite." Henri Dejvid Toro

( pisac, filozof, politički teoretičar, istraživač, prirodnjak..... Jednom rečju : posmatrač svega što postoji . :) )
 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
" Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene. "
Ernest Hemingvej
nehodajuce-cipelice.jpg

Koliko se toga može reći u samo 6 reči ?

Ovo je najkraća priča na svetu, kratka kao uzdah.
Poznati pisac Hemingvej napisao je zbog opklade. Jednom je u društvu književnika tvrdio da može da napiše priču u samo šest reči, a da priča ima smisao. Pisci iz društva su odlučili da se opklade verujući da je neizvodljivo napisati tako nešto.
Hemingvej je ovih šest reči napisao na salveti, koju su pisci, jedan po jedan, pročitali u sebi. Na kraju su potvrdili da je 6 reči sasvim dovoljno za priču...
 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Nije potrebno mnogo reči da bi se mnogo reklo. To nam govore male, a zapravo velike kratke priče.
Provokativna, neponovljiva, precizna, kratka priča izaziva čitaoca, ne zaboravlja se lako, podstiče na razmišljanje.
Volim kratke priče. :)
 

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Stopala
Na moj sedamdeseti rođendan - rodila mi se unuka. Pet dana nakon toga, zet je došao kolima do moje zgrade. Vodi me da je upoznam. Ne dozvoljava mi da se vucaram po gradskom prevozu, još od prošlogodišnjeg moždanog udara. Srećom, blagog. Uvek je tu kad treba. Podseća na mene. Fin, kulturan, sa manirima i stilom. Rekao bih čak da je izuzetan i da sve radi iskreno. Verovatno je normalno da ćerka izabere muža nalik na oca. Mada sam ja bio lepši u njegovim godinama. Bolji, u vezi bilo čega - svakako ne.

Ušao sam u njihov stan, oprao ruke i što je moguće brže krenuo ka spavaćoj sobi. Sa svim onim viškom koraka u nogama i manjkom vazduha u plućima. Prilazeći odaji anđela, suze su se već pripremale da izađu iz očiju, ali ja sam ih neverovatnom brzinom vratio tamo. Manirom iskusnog skrivača emocija sa višegodišnjim iskustvom. Svakim centrimetrom kojim sam joj bio bliži, udaljavao sam se od sebe. Od onog i onakvog, satkanog od hladnoće i neprobojnog čelika.

Na bračnom krevetu, na peškiru, ležala je devojčica od nekoliko dana. Budna. Tek povijena u pelenu, sa onim bebinjim najlepšim mirisom na svetu, koji sam osetio još u hodniku. Kojeg se sećam od pre četrdeset godina, ali koji mi onda - nije bio bitan. Kao ni sve posle toga. Miris. Miris je ostao kao opomena za sve što nisam dao. I za sve što sam uzeo. Kleknuo sam kao pred Bogom. Kao da tražim oproštaj.

- Uzmi je.

- Ne smem. Ruke su mi ogrubele. Neću da je dodirujem ovim mojim šmirglama. Mator sam ja. Kad poraste mi ćemo da se družimo. Tamo gde tebe nisam vodio, vodiću nju. Ono što tebi nisam pružio, pružiću njoj. Biću nežan. Onako - kako ne znam. Ako mi dozvoliš. I ako poživim.

- Ma, uzmi je. Vidiš kako te gleda. Makar je dodirni. Slobodno, tata.

- Dobro. Možda stopala. Malo, preko pelene. Nadam se da neće da joj smeta.


/ autor: Goran Stojičić

Viktor-36-768x513.jpg


 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Goran Stojičić je jedan od pisaca čije kratke priče volim da čitam.
Rodjen je u Beogradu, 1965. godine, odrastao na Vračaru. Živi u Beogradu. Iako oduvek piše, poslovi kojima se bavio nisu bili ni u kakvoj vezi sa književnim stvaralaštvom. Poslovi sa enterijerom, nekretninama, imao je restoran, bio korporativni menadžer... Pisao je od osnovne škole, prvo poeziju, a zatim se poezija pretočila u kratke priče koje je voleo, ali pisao ih je samo za sebe i svoju najbližu okolinu. Prve priče objavio je na Facebook stranici i uskoro je dobio i ponude od izdavačkih kuća. Prva knjiga koju je objavio 2016. godine je knjiga "Besani", To je multimedijalna zbirka, svaka priča je povezana sa određenom pesmom, čiji QR kod se diskretno nalazi na početku priče. :)
Knjiga je za kratko vreme našla put do mnogih čitatelja.
Zanimljivi intervju sa ovim piscem možete pročitati ovde:
https://vojvodjanske.rs/slucaj-goran-stojicic-danil-harms/
 
Poslednja izmena:

Soradze

Domaćin
Poruka
4.928
Stopala
Na moj sedamdeseti rođendan - rodila mi se unuka. Pet dana nakon toga, zet je došao kolima do moje zgrade. Vodi me da je upoznam. Ne dozvoljava mi da se vucaram po gradskom prevozu, još od prošlogodišnjeg moždanog udara. Srećom, blagog. Uvek je tu kad treba. Podseća na mene. Fin, kulturan, sa manirima i stilom. Rekao bih čak da je izuzetan i da sve radi iskreno. Verovatno je normalno da ćerka izabere muža nalik na oca. Mada sam ja bio lepši u njegovim godinama. Bolji, u vezi bilo čega - svakako ne.

Ušao sam u njihov stan, oprao ruke i što je moguće brže krenuo ka spavaćoj sobi. Sa svim onim viškom koraka u nogama i manjkom vazduha u plućima. Prilazeći odaji anđela, suze su se već pripremale da izađu iz očiju, ali ja sam ih neverovatnom brzinom vratio tamo. Manirom iskusnog skrivača emocija sa višegodišnjim iskustvom. Svakim centrimetrom kojim sam joj bio bliži, udaljavao sam se od sebe. Od onog i onakvog, satkanog od hladnoće i neprobojnog čelika.

Na bračnom krevetu, na peškiru, ležala je devojčica od nekoliko dana. Budna. Tek povijena u pelenu, sa onim bebinjim najlepšim mirisom na svetu, koji sam osetio još u hodniku. Kojeg se sećam od pre četrdeset godina, ali koji mi onda - nije bio bitan. Kao ni sve posle toga. Miris. Miris je ostao kao opomena za sve što nisam dao. I za sve što sam uzeo. Kleknuo sam kao pred Bogom. Kao da tražim oproštaj.

- Uzmi je.

- Ne smem. Ruke su mi ogrubele. Neću da je dodirujem ovim mojim šmirglama. Mator sam ja. Kad poraste mi ćemo da se družimo. Tamo gde tebe nisam vodio, vodiću nju. Ono što tebi nisam pružio, pružiću njoj. Biću nežan. Onako - kako ne znam. Ako mi dozvoliš. I ako poživim.

- Ma, uzmi je. Vidiš kako te gleda. Makar je dodirni. Slobodno, tata.

- Dobro. Možda stopala. Malo, preko pelene. Nadam se da neće da joj smeta.


/ autor: Goran Stojičić

Pogledajte prilog 654908

Prelepa priča!
Hvala!
:heart2:
 

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
40 reči o snovima
- Osedeo si za jednu noć !​
- Znam, upravo sam video u kupatilu.​
- Kako je to moguće ?​
- Sanjao sam da si otišla.​
- Svejedno, neverovatno je !​
- Da, jeste, ali važnije mi je da si tu.​
- Nisam.​
/ autor: Goran Stojičić​
image.jpg
 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Prsti

Nauljila mu je kožu i počela da ga miluje odozdo na gore. Nežno, onako kako je uvek radila, prvo prstima, pa zatim dlanovima. Sa jezikom ovlaženim osmehom. Prethodno bi uvek pustila omiljenu muziku. Tako je učinila i malo pre. Nisu se gledali u oči. Oboje su posmatrali njene klizave ruke.

- Dobro ?

- Odlično!

- Previše ulja?

- Ne. Možeš sada malo gore.

- Hoću.

Toplota u prostoriji je postajala sve veća. Znoj im se slivao preko lica sa ponekom kapi koja je solila oči i sladila sve ostalo.

- Ljubljena, prokuvaćemo.

- Neka.

Erotičnost njenih malih šaka bila je nemerljiva. Sami prsti ( takođe mali), šta god da su radili, uvek bi izazivali pažnju svakog ko bi se našao u njenom društvu. Zbog savršenih proporcija izgledali su duži. Način kako ih je koristila kada je objašnjavala neke bitne stvari, plesala po tastaturi, kako je držala cigaretu, čašu sa omiljenim martini bjanko, za mnoge je bio hipnotički. Muškarci su se pitali, hm, kako li drži još ponešto... Odmah nakon takvog pitanja trgnuli bi se, izvinili joj se u sebi zbog grešne misli i vratili pogled na njene oči boje tikovine.

Pretpostavlja se da su se prsti razvili od ribe koja je živela pre 365 miliona godina i koja je imala peraja izdeljena na pet režnjeva. Drugi opet tvrde da je petoprst proizvod slučajnosti. Kako god da je bilo, ona je preskočila višemilionsku evoluciju, a opet, bila je hodajuća riba sa deset magičnih receptora. Svaki je bio povezan sa određenim organom u telu kojem odgovara određena emocija. Jagodice na njenim prstima su bile predodređene da dodiruju samo jednu mušku kožu. Njegovu. Ona je to znala i pre nego što ga je upoznala, i kada ga je opipala, shvatila je da je on - Taj.

Pogledala ga je kraičkom oka, dok je pomerila flašu sa uljem i pitala ono što je čekao da čuje.

- Hoćemo?

- Da.

Iz njenih ruku je uzeo nauljeno pile, stavio ga na pleh i ubacio u rernu koja je već pola sata bila uključena na 220 stepeni. Obrisali su masne ruke, poljubili se i seli za trpezarijski sto.

- Krompir stavljamo za dvadesetak minuta.

- Da.

/ autor: Goran Stojičić

fingers-hand-reaching-1454797.jpg
 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Par

Živeli su u centru. U najlepšem delu grada. Među predratnim zgradama i starim krošnjama. U ulicama kojima su, kao i njihovi roditelji nekada, šetali i oni. Gde je sve izgledalo lepo. I po suncu, i kada je padao sneg, i kada je pljuštala kiša. Gde nisu smetali ni automobili, ni galama prolaznika, ni mirisi hrane iz kafana. Sve je bilo onako kako je moralo da bude.

Bila je baš onakva kakvu je zamišljao. Njegove osobine bile su one koje je ona zacrtala da pravi muškarac mora da ima. Njegove šake su bile baš onakve kakve je ona želela da drži u svojim. Do kraja života. U šetnjama, na plus četrdeset i minus petnaest. Njena ramena su bila baš ona na koja bi on voleo da stavi svoje dlanove dok je ljubi u čelo. U nekim prilikama. Usput. U kihinji pre ručka ili u hodniku pred odlazak na posao. Volela je mišićave muške noge, kao njegove - fudbalerske. Još uvek je održavao kondiciju, rekreativno, sa ortacima. On je obožavao da se ljubi, a ona je imala usne nalik na tek rascepljeni ubrani plod zrele smokve. Uvek je nosila suknje do iznad kolena, njegovog najvećeg fetiša. Nosio je godinama bradu od tri dana, a ona je jedva čekala da joj od nje obrazi bride. Volela je da miluje kratku mušku kosu, a on se baš tako šišao.

Voleli su istu muziku. I kao da je to malo - isti delovi pesama su ih na poseban način opijali. Dešavalo se da u isto vreme požele i istu knjigu da kupe: Od beletristike do putopisa. Od kratkih priča do kompleksnih romana. Od autobiografija do kuvara. I uvek sve u isto vreme. Mnogi kažu da se suprotnosti privlače. U njihovom slučaju nije bilo nijedne. Zastrašujuće je koliko su bili slični.

Oko pedesete su počeli da kubure sa istim boljkama. Ništa strašno, ali sve u isto vreme. Povišen krvni pritisak, nešto učestalije glavobolje, žgaravica... Nisu bili paničari, ali su rešili da nešto promene. Ishrana, više šetnje. Prestali su i da puše, ali stres nije nestao. Posao im to nije dozvoljavao i bili su potpuno svesni toga.

Njoj su ponudili slobodne dane. Neće biti nikakav problem ako je ne bude bilo desetak dana. Izgleda umorno. Rekla je: - Ne mogu sada. Moram ovo da završim.

Njemu je, takođe, ponuđen vanredni odmor. Delovao je ispijeno. Neće biti nikakav problem ako ga ne bude bilo desetak dana, ali je on rekao: - Ne mogu sada. Moram ovo da završim.

Sledeća decenija je mirno prošla. Manje-više dobrog zdravlja i umerenog rada. Oboje su shvatili da ne mora baš toliko da se gine. Slušala se i dalje muzika. Sve starija. Čitale su se i dalje knjige. Sve novije. Više je vremena bilo i za filmove. Nije se propuštalo ništa. Putovalo se. Ne samo za vreme godišnjih odmora. Najmanje jedan vikend mesečno. Na raznorazne izlete. Bilo je dobro, dobro, dobro. Sve je bilo na svom mestu. Ono što nisu mogli da promene najviše im je nedostajalo. Pomirili su se sa tim.

Sedma decenija je počela infarktima. Prvo njegovim, pa njenim. Ona ga je doživela lakše nego što joj se činilo u početku. Bio je blaži nego njegov. Shvatila ga je kao opomenu. Njemu je teže palo. Još je pre dvadesetak godina rekao ortacima sa malog fudbala: - Sve, sve, ali i pored svega onog lošeg što mi se desilo u životu, najgore će mi biti kada prestanem da igram fudbal i ako mi čuka nastrada.

Prestao je da igra zbog leđa. Udar je došao posle. Nije izbegao nijedno.

Izvukli su se oboje. Promenili ishranu, često šetali, pazili na sebe. Zdravlje im je solidno. Provode mirne dane. Ona ima svoj ritual ustajanja u sedam i otvaranja pasijansa uz kafu na miljeu. Sa starim, omiljenim špilom karata. Malo lepljivim, doduše. Sledi pijaca, pa spremanje ručka uz obavezno slušanje muzike. One starije. Popodne prilegne i nakon spavanja odlazi u šetnju. Uveče pogleda film i legne sa nekom od skoro kupljenih knjiga. Nema više subota i nedelja. Svi dani su isti.

Njegova interesovanja su malo drugačija. Muziku sluša sve manje. Pročita se tu i tamo po koja knjiga, ali retko koja do kraja. Šetnje su za pre podne i najčešće za obilazak prijatelja i priče o politici i fudbalu. Pretplatio se na sve sportske kanale i postao zavisnik od utakmica. Ne propušta ni jednu i zato zna, za razliku od nje, koji je dan u nedelji. Zato i zna da se smenjuju, ali su i njemu isti.

Žive i dalje u centru. U najlepšem delu grada. Tamo gde sve izgleda lepo. U stanovima u kojima su živeli njihovi roditelji. Nikada se nisu sreli.


/ autor Goran Stojičić ( priča iz knjige " Besani" )

 

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Put
- Pa gde si, bre, ti?​
- U vozu.​
- U kakvom vozu?​
- Kako kakvom?​
- Daj, bre, ozbiljno te pitam.​
- U vozu. Znaš šta je voz? Prljavi kupe. Prazan. Pod je ulepljen, sivi mebl na sedištima. Iznad ovog preko puta mene je nešto urezano. Ne mogu da vidim šta bez naočara. Mrzi me da ih vadim iz torbe. Iz pepeljare vire pikavci, stočić na rasklapanje ne može da se podigne. Naravno, i onaj poznati zvuk - može svaki prag da se izbroji. Drveća promiču iza musavog prozora. Sporo.

Tišina. Neverica sa druge strane. Muk od pet sekundi.

- OK. Duhovito. Uspeo si da me zabrineš. Nakratko. Stvarno, gde si? Čekam te kod mame već pola sata.

- Majka nam je umrla pre deset godina.

- Na groblju te čekam. Na groblju! Da, deset godina - na današnji dan.

- Tačno. Na današnji dan. Ne mogu da dođem. Na putu sam.

- Stvarno si na putu? Nismo se čuli mesec dana. Pokušavao sam da te dobijem hiljadu puta. Uvek si nedostupan. Pre par dana sam ti poslao poruku. Da te podsetim za danas. Očekivao sam te ovde.

- Znam. Žao mi je. Nisam mogla da se javim.

Neverica sa druge strane. Muk od deset sekundi.

- Zašto govoriš u ženskom rodu?

- Promenila sam pol.

- Ne razumem.

- Promenila sam pol.

Muk od dvadeset sekundi.

- Zašto? Mislim, odakle ti ideja? Nikada nisi pokazivao sklonosti... Mislim, uvek je sve bilo... Zašto? Ne razumem. Čekaj, ozbiljan si?

- Ozbiljna, ne ozbiljan.

- Šta?

- Pitao si me da li sam ozbiljan. Prestani da mi se obraćaš kao muškarcu.

- Dobro. Da li si ozbiljna?

- Da.

- A kako? Kako si uspeo? Mislim, uspela. Stvarno ništa ne razumem.

- Sećaš se svih mojih službenih putovanja u poslednjih šest meseci?

- Da

- To nisu bila službena putovanja. To su bile pripreme na koje sam morala da idem. Razne.

- Gde?

- To nije bitno.

- Uvek vozom?

- Da. Znaš da se plašim aviona.

- Šta ti je ona rekla?

- Još ne zna.

- Kako ne zna?

- Lepo. Ne zna. Vraćam se upravo kući da je obradujem.

- Da je obraduješ?

- Da. Znaš koliko je volim i da ne mogu bez nje.

- Znam, ali zašto bi se ona obradovala tvojoj promeni pola?

- Rekla mi je da smo odavno samo najbolji prijatelji. Da prema meni ne oseća više ništa sem toga. Da je ne uzbuđujem. Da više ne može da bude sa mnom. U stvari, rekla je da bismo mogli i dalje da živimo zajedno. Da pričamo o svemu, da mi se poverava, da sedimo noćima jedno pored drugog, da me i dalje voli, ali na drugačiji način. I da bi uživala u tome. Samo kada bih ja bila - žensko.

/ autor: Goran Stojičić ( priča iz knjige " Besani ")

 
Poslednja izmena:

Olja.S

Aktivan član
Poruka
1.621
Da li vas je nekad neka priča toliko obuzela da ste se osetili kao da ste i sami deo te priče? Da li ste čitajući neku priču poželeli da pružite ruku i dodirnete neki lik u toj priči, da pomilujete, utešite...? Takav sam osećaj ja imala čitajući priču Andrije Jonića : " Negde daleko plivali su delfini".
1206_1447337489.jpg


Andrija Jonić, mladi autor nagrađivane knjige "Refren" ( nagrada Pegaz na 58. sajmu knjiga ), pažnju svojih čitalaca održava kratkim pričama koje objavljuje na svom veb sajtu " Dnevnik vidljiv čudnima ".

Ako želite, njegove kratke priče, kao i priču koja je mene osvojila, možete pročitati ovde:

https://www.andrijajonic.rs/dnevnik-vidljiv-cudnima/

(priča je malo preduga da je prepišem ovde, a ne želim ni da vam uskratim ostale njegove priče :))
 
Poslednja izmena:
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.