Nepomenik je praktički priznao Kosovo: Novo anonimno pismo profesora studentima
Piše: Prijatelj studenata 11.10.2025. 21:53
Dragi studenti,
Obraćam vam se u možda najosetljivijem trenutku vaše borbe. Pred nama je 1. novembar kojeg se Nepomenik sve intenzivnije plaši pa pokušava da podeli narod uoči nedeljnih lokalnih izbora na Kosovu. On je u subotu sazvao skup podrške srpskom narodu na Kosovu na koje dovodi svoje plaćenike u Beograd, a istovremeno ste i vi pozvali na protestnu šetnju sa istom porukom podrške. To je jedini put da organizujete skup sa istom porukom kao i vlast i zbog toga bih želeo u ovom pismu da vas upozorim na ovu zamku.
Naime, u narativu podrške Kosovu, Nepomenik će uvek biti jači, jer on konstantno uveličava stvari i stvara lažnu sliku o Kosovu. Stalno ponavlja da je Kosovo srpsko, optužuje Albaniju, Kosovo i Hrvatsku da stvaraju vojni pakt protiv Srbije, javno proziva Tursku da šalje oružja Prištini i da time pokušava ponovo da uspostavi Osmansko carstvo itd.
Nasuprot toj nacionalističkoj propagandi, vaš narativ je realan. Vi prozivate Nepomenika jer je ukinuo sve srpske institucije na Kosovu, praktički je priznao Kosovo i godinama svesno pogoršava situaciju Srba na Kosovu. Prvo je na severu Kosova uspostavio vlast kriminalaca koji su se bogatili na finansijskoj pomoći Srbije i manipulisala lokalnim stanovništvom, čemu se otvoreno suprotstavio Oliver Ivanović koji je zbog toga ubijen.
Onda je organizovao teroristički incident u Banjskoj, a sve kako bi radikalizovao Srbe protiv Albanaca i obrnuto. Međutim, ne uspeva u tome jer Srbi koji su ostali živeti na Kosovu su ljudi kojima ne smeta suživot s Albancima. Da im to smeta, odavno bi odselili. NJima smeta to što ne učestvuju u institucijama, nacionalistička propaganda, a najviše su zabrinuti zbog terorističkih incidenata poput ubistva Olivera Ivanovića i eksplozija u Banjskoj jer se time direktno ugrožava njihova bezbednost.
Zato vas molim da analizirate anatomiju subotnjih okupljanja i onog režimskog i ovog vašeg. Postavite sebi ključno pitanje: kome to služi? Da li masovni miting u Beogradu menja materijalne uslove života jedne porodice u Gračanici, Zvečanu ili Štrpcu? Ili možda pre svega služi vlasti u Beogradu da pošalje sliku nacionalnog jedinstva, da učvrsti svoju pregovaračku poziciju, i što je najvažnije, da skrene pažnju sa svih onih problema zbog kojih ste cele ove godine bili na ulicama? Zato je ključno da vi u vašoj podršci narodu na Kosovu treba da napravite suštinsku razliku od režimske (ne)podrške.
Jer posle subote dolazi nedelja. A u nedelju se na Kosovu održavaju lokalni izbori. Vaša protestna šetnja u ovom konkretnom trenutku može da se protumači na pogrešan način – kao podrška jednoj politici i jednoj političkoj opciji – Srpskoj listi. To je stranka koja funkcioniše kao direktan instrument naprednjačke vlasti. To je politika koja je u ne tako davnoj prošlosti, kroz katastrofalne odluke o bojkotu, dovela do toga da Srbi izgube vlast u sopstvenim opštinama, gde su na čelo došli albanski gradonačelnici sa zanemarljivim brojem glasova.
Da li je istinska podrška srpskom narodu jačanje političkog pluralizma i davanje slobode da sami biraju svoje predstavnike, ili je to cementiranje monopola jedne partije koja odgovara Nepomeniku, a ne nužno i njima? Dosad su ovakva okupljanja podrške srpskom narodu na Kosovu imala za cilj da ućutkaju svako drugačije mišljenje, da delegitimišu svaku alternativnu srpsku političku opciju na Kosovu i da predstave monolitno jedinstvo koje u stvarnosti ne postoji.
Zato vas pozivam na drugačiji patriotizam. Ne patriotizam mase, već patriotizam znanja. To je patriotizam koji zahteva da se suočimo sa neprijatnim istinama. Da čitamo analize koje govore da Kosovo nije izgubljeno samo zbog tuđih nepravdi, već i zbog pogubne politike u doba Miloševićeve vlasti, u kojoj je učestvovao Nepomenik, i sistematskih grešaka koje su pravljene decenijama. To je patriotizam koji od sopstvene države traži odgovornost za seriju poraza u politici koja se svaki put predstavlja kao pobednička.
Kosovo, kao i ratovi koji su prethodili, nije samo političko ili teritorijalno pitanje. Ono je, pre svega, ljudska tragedija, ispisana patnjom stotina hiljada ljudi. Dok se naša javnost hrani mitovima i dnevnim političkim borbama, rane ostaju otvorene, a pravda nezadovoljena. Vaša generacija, uglavnom rođena nakon ovih sukoba, ima istorijsku odgovornost, ali i priliku, da ovom problemu priđe drugačije – ne sa teretom krivice ili žrtve, već sa intelektualnom odgovornošću da razume.
Suočavanje s prošlošću je upravo jedan od najvažnijih stubova tranzicione pravde, naučnom oblasti kojom se bavim, a koju ne razume jedan Vladimir Đukanović koji već treći put kuka (ovaj put na društvenim mrežama) da mu nisam odgovorio šta to znači. To je nešto što bi svaki pravnik trebalo da zna i ne pada mi napamet da mu odgovorim. Neka gugla – evo, preporučam mu oksfordski pravni priručnik „The New Oxford Companion to Law“ – ili neka nastavi da živi u blaženom neznanju.
U vreme dok živimo na pragu Trećeg svetskog rata, garancije neponavljanja zločina i učenje na greškama iz prošlosti je najvažniji i najteži zadatak tranzicione pravde. On je sada najviše u vašim rukama jer vi se borite protiv sublimnog zla – protiv najodgovornijih učesnika politike 1990-ih čija je huškačka propaganda dovela do smrti hiljada i hiljada ljudi, a proterala na stotine hiljada.
Kako osigurati da se takvi zločini ne ponove? Pre svega kroz obrazovanje i kulturu sećanja – a šta imamo danas? Imamo obrazovni sistem koji ignoriše ili falsifikuje događaje iz devedesetih. Imamo medije i političare koji osuđene ratne zločince tretiraju kao heroje. Imamo javni prostor zatrovan nacionalističkim narativima koji su i doveli do rata. To nisu garancije neponavljanja. To je, naprotiv, recept za ponavljanje.
