Nemogućnost naših snova i maštarija

[Richard III]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

 

[Pilgrim]

Nastavi da pises... Svidja mi se.

 

[Dekston]

Koliko je tebi godina ? Ja sam sebe u osnovnoj i na početku srednje zamišljao da kad dođem pred kraj 20ih živjeti i raditi u Australiji ili Floridi...Skoro četres a iz Rajvosa nisam mak'o.

Imam drugaricu sličnu tebi i ona je malo narušene psihe. Ne radi nigdje muž joj radi. Ona sebe zamišlja da će živjeti uskoro u Barseloni i baviti se trgovinom namještaja iz Maroka.
Muž joj je primljen zastalno u državnoj službi i ne pada mu napamet da ide iz BiH.

 

[bmaxa]

Sanjam o problemima koje resavam, dosta puta mi resenje dodje u snu.

 

[Antihejter]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Sad sam došao sa jednog sarajevskog foruma i iskreno posle tamošnjih priča i problema cela Krstarica mi je delovala kao tra-la-la , obdanište razmaženih i dokonih i onda vidim ovaj tvoj post koji možda nekome može delovati površno ali te razumem odlično jer su mnogi ljudi posegnuli za drogama, od vutre do heroina i oni koji su preživeli godine pakla toga, uspeli da se vrate da kažem "na put" i ponovo, kao u začaranom krugu su sada ponovo na početku: zašto ja živim i sav život izgradili ponovo, običan život, bez ikakvih hirova i maštanja o luksuzu.

Pre neki dan sam razmišljao o Sizifovom kamenu, apsurdu života. Dok si još mlad a već strašno razočaran ipak nekako imaš nadu koja umire možda poslednja ali ipak dođe dan kada jednostavno digneš ruke od snova i planova, kad shvatiš u kojim si godinama i da ništa nećeš ostvariti i onda se jave misli o uzaludnosti svega pa se čak pomišlja i na suicid...
Čovek dok je mlad se penje sa tom kamenčinom nadajući se nečemu a kada stigne na vrh brda i shvati da od sada može samo ići nizbrdo okreće se obično ka svojoj deci pomažući koliko može njima da taj isti Sizifov kamen izguraju i oni i tako iz generacije u generaciju.

Da zlo bude veće, na tvoju muku će se uvek ali uvek naći neki dežurni hejter da ti oteža, da te unizi, omalovaži, pod.j.ebava i na kraju krajeva da ti otvoreno kaže da se ubiješ. Doživeo sam takav napad kada sam na temi na pdf muškarci napisao da mi prolazi kroz glavu suicid a inače sam prošao pakao heroina, posle 7 godina jedva uspeo da izađem iz tog sveta gde sam pokušavao da se nekako utešim, umrtvim, jer nisam sebe video kao nekoga ko će se zadovoljiti životom i ulogom oca i muža, brata i radnika za platu...

Gore te je neko pitao koliko imaš godina, to ima veze jer kako već rekoh kada Sizifov kamen izguraš na vrh i kada shvatiš to, taj momenat može mada ne mora da bude početak kraja.

Besmisao "malog života" je mnoge progutao, neke vratio na početak a neke naterao da negde, nekako potraže smisao svega ovoga; filozofija i nije ništa drugo do večno pitanje: vredi li ovaj život toliko da bude proživljen?

I odgovora nema spolja, iako zvuči otrcano, odgovor je u tebi i moraš da nađeš smisao.

U čemu je smisao života? - ne postoji jedan jedini ogroman smisao, postoje na stotine malih..

Zavisi i od toga kakav si. Ja kad sam otvorio temu kako mi je pored dobronamernih saveta sam dobio i post pun mržnje u kojem me lik koji me evo skoro 5 godina ne ostavlja na miru, zamisli napišem nešto o tome kako mi je teško a on me napadne da sam klon , pa tragikomično, pored ovoga kako mi je i iz kog sveta sam se ja vratio to ne može da uvredi nekoga ko je maltene ceo svoj život gledao oko sebe patnju i besmisao ispoljavane na najrazličitije načine, od pijanstva i fizičkih nasrtaja na ljude koji su se, eto, tu slučajno zatekli pa sve do fokusiranja na nekog određenog, projektovanja svog besa i ličnog nezadovoljstva na tu osobu. Zato sam rekao da zavisi i od toga kakav si jer je u mom slučaju taj lik izazvao doslovno priliv inata tako da me je, nesvesno, on lično fokusirao na sebe samog pa sam, bar neko vreme, zaboravio svoje stvarne probleme.


Izvini što sam razvukao post, u suštini sam hteo da ti kažem da ti ne padne na pamet da sreću tražiš u drogama (mada mi ne deluje da si od tih ali nikada niko u početku i ne deluje) a ako ti na ovakve postove, ove sadržine neko dođe i kaže ti da je za tebe najbolje da se ubiješ, to bi u RL bilo krivično delo navođenja na samoubistvo.

Eto, to je moj odgovor ali bez konkretnog rešenja osim što je govorio Harvi Kušing da nalaziš sebi stalno neke manje ciljeve i da se tako okupiraš, ja sam na primer bio opčinjen duborezom.
Ne znam da li imaš decu, i bolje da niko to i ne zna, što manje podataka o sebi po forumima.
A ako te neko počne da vređa i to opet zavisi kakav si. Ja sam istreniran tako da sve mogu da prećutim ali nekad moraš sebe da nateraš da zgaziš da ne bi bio (z)gažen.

Nekad čak i da prvi provociraš da bi se zaštitio od provokacije. Kad si najslabiji, tad moraš biti najjači, znam da me razumeš.

 

[Psihologue]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Угасим светло и мрак у соби, не сањам ништа,
или бар мислим да не сањам пошто немогу да их се сетим кад се пробудим.
У принципу кад дигнем ролетне а сањам ноћи , само ме опседају сисе.

 

[CrveniGulas]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Uzmi čitaj redovno i više nego sada, tako ćeš ispuniti svoje vreme kvalitetno i postići i više od toga, to ti isto dođu kao neka putovanja.
Odvajaj po malo novca sa strane za neka putovanja, ako ništa bar po zemlji. A može valjda da se izdvoji i za neki jednostavan put u inostranstvo na par dana, jednom godišnje.
Vreme i novac koji odlaze na jedne/loše navike malo po malo preusmeravaš na dobre/bolje i bićeš zadovoljan.

 

[Dekston]

@Antihejter je li sve u redu s tobom? Sve i nekako da shvatim tvoj opis stanja u kom se nalaziš,ali da provodiš vrijeme na toksičnim sarajevskim forumima ne mogu da shvatim

 

[Antihejter]

@Antihejter je li sve u redu s tobom? Sve i nekako da shvatim tvoj opis stanja u kom se nalaziš,ali da provodiš vrijeme na toksičnim sarajevskim forumima ne mogu da shvatim

Eeeee....

 

[Antihejter]

Uzmi čitaj redovno i više nego sada, tako ćeš ispuniti svoje vreme kvalitetno i postići i više od toga, to ti isto dođu kao neka putovanja.
Odvajaj po malo novca sa strane za neka putovanja, ako ništa bar po zemlji. A može valjda da se izdvoji i za neki jednostavan put u inostranstvo na par dana, jednom godišnje.
Vreme i novac koji odlaze na jedne/loše navike malo po malo preusmeravaš na dobre/bolje i bićeš zadovoljan.

Nemoj ga izbombardovati
Boldovano, pa polako...znam zbog sebe.

 

[Lule]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Koliko god da ti objašavaju da su te želje glupe, bolesne, besmislene, a jer su neostvarive, to nije dovoljno da ih prevaziđeš jer su ipak realne, ljudske, normalne uostalom. Kako to prevazići? Po meni jedino razumom, svešću, pronicljivošću. Kad čitaš knjige i pažljivije slušaš sve te ljude (ne Kariće i sl.), nego baš te zapadnjačke bogataše, shvatiš da ti ni oni ne bi utolili glad za duhovnošću. Baš pre neki dan sam pročitala knjigu Uelbeka Karta i teritorija...koliko ljudske ispraznosti. Treba biti svestan da su to samo slike, ne dozvoliti da te zavedu, znati da koliko god te privlačile ne bi te zadugo usrećile, tj. posle nekog vremena uzimao bi ih zdravo za gotovo i ne bi ih ni primećivao. I opet bi ostao sam sa sobom.

 

[Antihejter]

Koliko god da ti objašavaju da su te želje glupe, bolesne, besmislene, a jer su neostvarive, to nije dovoljno da ih prevaziđeš jer su ipak realne, ljudske, normalne uostalom. Kako to prevazići? Po meni jedino razumom, svešću, pronicljivošću. Kad čitaš knjige i pažljivije slušaš sve te ljude (ne Kariće i sl.), nego baš te zapadnjačke bogataše, shvatiš da ti ni oni ne bi utolili glad za duhovnošću. Baš pre neki dan sam pročitala knjigu Uelbeka Karta i teritorija...koliko ljudske ispraznosti. Treba biti svestan da su to samo slike, ne dozvoliti da te zavedu, znati da koliko god te privlačile ne bi te zadugo usrećile, tj. posle nekog vremena uzimao bi ih zdravo za gotovo i ne bi ih ni primećivao.

Baš tako.

 

[Nemoguća Могућност]

Gledamo filmove, serije, citamo knjige. I sta vecina ljudi vidi: glamur, bogatstvo, lezeran zivot. (na kraju krajeva to je ono sto se prodaje - recimo pogledaj reklame za bankarske kredite - raj na zemlji, a druga strana - crnilo bez dna.) ali ima tu i sustinskija vizura.

Ali, u mom zivotu bilo je raznih dozivljaja i iskustava. Morao sam ipak dosta toga i da naucim.

Ali jedno od najvecih iskustava je da snovi menjaju stvarnost. Ako nesto dugo i uporno sanjas, pre ili kasnije ces morati da se odlucis hoces ili neces da to i radis. Veliki deo uspeha u necemu je odluka da se sa necim nosis da bi ispunio svoj san. Ja sam uspeo da ispunim neke svoje snove. Neke nisam. Nesto me je kostalo (zivota), nesto me nije kostalo. Nema ni pravila, ni uputstava, ni pravog puta. Najcesce je golgota. A kad ti ipak na kraju podje nesto za rukom - ponosa i radosti nikad dosta. Sve je to magija i realnost se izvitoperuje. Ali sam moras to da vozis.

 

[Black_star]

Koliko god da ti objašavaju da su te želje glupe, bolesne, besmislene, a jer su neostvarive, to nije dovoljno da ih prevaziđeš jer su ipak realne, ljudske, normalne uostalom. Kako to prevazići? Po meni jedino razumom, svešću, pronicljivošću. Kad čitaš knjige i pažljivije slušaš sve te ljude (ne Kariće i sl.), nego baš te zapadnjačke bogataše, shvatiš da ti ni oni ne bi utolili glad za duhovnošću. Baš pre neki dan sam pročitala knjigu Uelbeka Karta i teritorija...koliko ljudske ispraznosti. Treba biti svestan da su to samo slike, ne dozvoliti da te zavedu, znati da koliko god te privlačile ne bi te zadugo usrećile, tj. posle nekog vremena uzimao bi ih zdravo za gotovo i ne bi ih ni primećivao. I opet bi ostao sam sa sobom.

Ovo je tacno, ali ima i druga strana, autentican dozivljaj "tudje trave", da tako kazem..(ne mislim djankerski)
Vrlo bitna stvar je kako se nesto dozivljava. Putovanja oplemenjuju, ali nespreman duh ne uci ni na domacem terenu,
pa ce tesko i na tudjem, bez obzira koliko ga nesto inostrano osvezilo i naoko dalo slobodu...Ako, pak, otvori vrata u sebi
za izlazak u nesto stvarno novo, ako mu se ukaze jasna staza i prilika kojom razvija tu promenu u sebi, ne treba da saseca taj san
i da ga sebi uskracuje, vec da prosto krene da hoda u tome ka njemu, simultano se i oslobadjajuci...Pa, kako ostali, "normalni" ?
Ja to podrzavam.

 

[Nemoguća Могућност]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Ti pitao mi pisali i sad ti nista?

Dzaba ste krecili ?

 

[Lule]

Ovo je tacno, ali ima i druga strana, autentican dozivljaj "tudje trave", da tako kazem..(ne mislim djankerski)
Vrlo bitna stvar je kako se nesto dozivljava. Putovanja oplemenjuju, ali nespreman duh ne uci ni na domacem terenu,
pa ce tesko i na tudjem, bez obzira koliko ga nesto inostrano osvezilo i naoko dalo slobodu...Ako, pak, otvori vrata u sebi
za izlazak u nesto stvarno novo, ako mu se ukaze jasna staza i prilika kojom razvija tu promenu u sebi, ne treba da saseca taj san
i da ga sebi uskracuje, vec da prosto krene da hoda u tome ka njemu, simultano se i oslobadjajuci...Pa, kako ostali, "normalni" ?
Ja to podrzavam.

To je lepo kao neodređena ideja ali za njenu realizaciju je potrebno ono izvikano sredstvo -pare. Ako već nema plan kako da ih namakne, bolje da saseče san da ga ne proguta.

 

[Black_star]

To je lepo kao neodređena ideja ali za njenu realizaciju je potrebno ono izvikano sredstvo -pare. Ako već nema plan kako da ih namakne, bolje da saseče san da ga ne proguta.

Kada se nesto iskristalise, to je najbolje. Kompromis se vidi izmedju zelja i mogucnosti.
Voleti sebe (svugde), pa ce krenuti..

 

[Antihejter]

Ti pitao mi pisali i sad ti nista?

Dzaba ste krecili ?

Ja u životu ali u životu nisam napisao ovoliki post, toliko sam se trudio da povežem praksu i teoriju da bih njemu olakšao, smorio sam verujem svakoga ko je i pokušao da pročita a opet nisam rekao ni pola od toga šta bih mu objasnio da se javio (a to je da stvarno "nije zlato sve što sija", znam to odlično, visoki krugovi nisu samo glamur i uživanje, neka pročita "Manje od nule" za početak, u toj knjizi je odlično prikazana praznina današnjih ljudi iz Kalifornije, pisac je Bret Iston Elis, original "Less than zero", mislim da je izašla početkom 1990. ili čak i ranije- svejedno, pisac je toliko dobro dočarao ledaru u srcima te elite...i oduvek je i bilo tako, spletke po dvorovima i vašar taštine, praznina u ljudima i mnogo samoubistava, ali on izgleda ništa od toga ne vidi...on vidi manje-više ovo:

P.S.
"There's a lady who's sure all that glitters is gold and she's buying the stairway to heaven" - otprilike

 

[Џорџи]

Msm xxx puta sam sanjao da letim,jel treba da se potresem sto se nece ostvariti

 

[Meowy]

Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim... to je neka fiksirana slika, tj. film u mojoj glavi, i tiče se ličnih želja... naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem. Naročito me privlače ti veliki gradovi i zamišljam visoka društva u njima, bogat svet, ali ne bogat svet poput naših tajkuna i slične jeftine degenerisane duhovne malogradjanštine tipa Bogoljub Karić i kompanija, nego svet pun otmenosti, lakoće, evropske visine življenja kakve ima u skandinavskim, alpskim zemljama, ili u Italiji, Rimu, u gradu Pragu... ako je neko gledao film Velika lepota i lik Džepa Gambardele, to je donekle moj san, taj njegov ležerni život, ali uz mnogo više resursa, dogadjaja i širine, putovanja, mogućnosti, ali i evropske ozbiljnosti i hladnoće, civilizacije kakva postoji u Švajcarskoj ili Norveškoj recimo...

Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Dole kačim neke lepe prizore iz Norveške, nisu nužno vezani za visoko društvo, nego čisto onako, kao propratni element:

Ti mozes razviti svesnost u snovima( pokusaj) i prozivljavaces sve to kao realnost.
Mozes ceo jedan paralelni tok da kreiras koji ce se nastavljati.Imaces sva cula u tome i osecaje.Zasto da ne ako zelis

 

[Antihejter]

Ti mozes razviti svesnost u snovima( pokusaj) i prozivljavaces sve to kao realnost.
Mozes ceo jedan paralelni tok da kreiras koji ce se nastavljati.Imaces sva cula u tome i osecaje.Zasto da ne ako zelis

Ja mogu ponekad, ne mogu svaki put. "Stvarnost je iluzija, samo uporna".

 

[Belgradeboy]

Drago mi je da se još neko tripuje sem mene o zivotu preko. U realnosti se nije mako.

 

[Meowy]

Ja mogu ponekad, ne mogu svaki put. "Stvarnost je iluzija, samo uporna".

Da,lepo receno

 

[bmaxa]

Drago mi je da se još neko tripuje sem mene o zivotu preko. U realnosti se nije mako.

Teze je napolju nego ovde... tamo je jato ajkula. Doduse i ovde ih sve vise ima, nazalost...

 

[maybell]

veci je bedak ako mastas, a to nije ostvarljivo...