Nemogućnost naših snova i maštarija

Sad mi je jasno zašto svi upozoravaju na opasnosti od društvenih mreža, naročito Instagrama, pa gledaš "sreća, sreća, radost" i koliko god ne bio zavidan, čovek ipak upadne u depresiju.
Zar ne provaljujete koliko su profili "napumpani", ljudi moji, više istine ima u bajkama Braće Grim...

Uostalom, čemu poređenje? Ako ne možeš a da se ne porediš, gledaj nešto drugo na IG, i ja sam tamo, pratim fotografije Farskih ostrva a ne kompleksaše koji većinu dana, života, mladosti provode laktajući se ko će uspeti da dobije plaćenu promociju, i ode život, sve što te čini nesrećnim jednostavno izbaci iz života, skloni se, uzmi knjigu, poslušaj savet od Getea a ne od jutjubera.
 
Već dugo vremena imam nenormalne snove, maštarije tačnije o životu kakav bih želeo da živim...
Razumem te, i ja imam isto to već dugo dugo vreme.
Razlika je u tome što ja ne zamišljam nikakav raskalašan i bogat život, nikakve in zemlje i visoko društvo.
U mojim maštanjima i snovima su tako jednostavne stvari ,
ali i prisutnost nekog drugog vremena u koje nikada neću moći da odem.
Svesna da je neostvarivo , trebalo bi da odustanem , zar ne?
Ali ne želim jer je to ujedno i moje utočište,
Neki moj drugi svet gde se ja osećam dobro i spokojno.


Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike?
Zašto da se pomirimo ?
Mi to znamo već odavno , tako da na neki način i jesmo pomireni.
Ali dok nam nešto prija, da li je bitno je li ostvarivo?

Nisu sve stvari koje su nam lepe i koje nas ispunjavaju -ostvarive.
Imamo snove imamo maštu , budni sanjamo , sanjamo dok spavamo , pišemo , slikamo , zamišljamo...
Nekada malo zaboli , istina, nekada osetimo i setu.
Ali i seta ima svoju lepotu .I dok god postoji slika , mesto gde možemo mi -da budemo -mi
I da se osećamo tako kako želimo , neka je i iluzija , nije bitno .
 
Da zlo bude veće, na tvoju muku će se uvek ali uvek naći neki dežurni hejter da ti oteža, da te unizi, omalovaži, pod.j.ebava i na kraju krajeva da ti otvoreno kaže da se ubiješ. Doživeo sam takav napad kada sam na temi na pdf muškarci napisao da mi prolazi kroz glavu suicid a inače sam prošao pakao heroina, posle 7 godina jedva uspeo da izađem iz tog sveta gde sam pokušavao da se nekako utešim, umrtvim, jer nisam sebe video kao nekoga ko će se zadovoljiti životom i ulogom oca i muža, brata i radnika za platu...

Gore te je neko pitao koliko imaš godina, to ima veze jer kako već rekoh kada Sizifov kamen izguraš na vrh i kada shvatiš to, taj momenat može mada ne mora da bude početak kraja.

Besmisao "malog života" je mnoge progutao, neke vratio na početak a neke naterao da negde, nekako potraže smisao svega ovoga; filozofija i nije ništa drugo do večno pitanje: vredi li ovaj život toliko da bude proživljen?

Imam skoro 33 godine. Inače, nisam znao da si prošao kroz pakao heroina, kako si sad? Hvala ti na opširnom odgovoru, imam osećaj da si nihilista kao i ja, možda grešim. Ja se trudim da se otrgnem od nihilizma, ali je vrlo teško jer me stvarnost neprestano negira. Prosto gde god da pogledam, vidim površnost, sujetu, uzaludnost, nedostatak zdrave, lucidne energije u ljudima. Uglavnom cenim samo tinejdžere jer su još uvek neoštećeni besmislom i nedostatkom slobode, mada i njih ima svakakvih.

Što se tiče svega što sam nabrojao iz uvodnog posta, postoji i dosta blaža verzija toga, tih maštarija, to je neki opušten život u inostranstvu ili ovde gde imam sve, ništa mi ne fali, pa samo putujem, čitam, gledam filmove... mene bi i to zadovoljilo ali je nažalost realnost da živimo u kapitalističkom demonskom sistemu gde svako ko nema preduslove mora da se snalazi, da preživljava. Mnogima (nažalost) na to ode skoro ceo život...
 
Sad sam došao sa jednog sarajevskog foruma i iskreno posle tamošnjih priča i problema cela Krstarica mi je delovala kao tra-la-la , obdanište razmaženih i dokonih i onda vidim ovaj tvoj post koji možda nekome može delovati površno ali te razumem odlično jer su mnogi ljudi posegnuli za drogama, od vutre do heroina i oni koji su preživeli godine pakla toga, uspeli da se vrate da kažem "na put" i ponovo, kao u začaranom krugu su sada ponovo na početku: zašto ja živim i sav život izgradili ponovo, običan život, bez ikakvih hirova i maštanja o luksuzu.

Pre neki dan sam razmišljao o Sizifovom kamenu, apsurdu života. Dok si još mlad a već strašno razočaran ipak nekako imaš nadu koja umire možda poslednja ali ipak dođe dan kada jednostavno digneš ruke od snova i planova, kad shvatiš u kojim si godinama i da ništa nećeš ostvariti i onda se jave misli o uzaludnosti svega pa se čak pomišlja i na suicid...
Čovek dok je mlad se penje sa tom kamenčinom nadajući se nečemu a kada stigne na vrh brda i shvati da od sada može samo ići nizbrdo okreće se obično ka svojoj deci pomažući koliko može njima da taj isti Sizifov kamen izguraju i oni i tako iz generacije u generaciju.

Da zlo bude veće, na tvoju muku će se uvek ali uvek naći neki dežurni hejter da ti oteža, da te unizi, omalovaži, pod.j.ebava i na kraju krajeva da ti otvoreno kaže da se ubiješ. Doživeo sam takav napad kada sam na temi na pdf muškarci napisao da mi prolazi kroz glavu suicid a inače sam prošao pakao heroina, posle 7 godina jedva uspeo da izađem iz tog sveta gde sam pokušavao da se nekako utešim, umrtvim, jer nisam sebe video kao nekoga ko će se zadovoljiti životom i ulogom oca i muža, brata i radnika za platu...

Gore te je neko pitao koliko imaš godina, to ima veze jer kako već rekoh kada Sizifov kamen izguraš na vrh i kada shvatiš to, taj momenat može mada ne mora da bude početak kraja.

Besmisao "malog života" je mnoge progutao, neke vratio na početak a neke naterao da negde, nekako potraže smisao svega ovoga; filozofija i nije ništa drugo do večno pitanje: vredi li ovaj život toliko da bude proživljen?

I odgovora nema spolja, iako zvuči otrcano, odgovor je u tebi i moraš da nađeš smisao.

U čemu je smisao života? - ne postoji jedan jedini ogroman smisao, postoje na stotine malih..

Zavisi i od toga kakav si. Ja kad sam otvorio temu kako mi je pored dobronamernih saveta sam dobio i post pun mržnje u kojem me lik koji me evo skoro 5 godina ne ostavlja na miru, zamisli napišem nešto o tome kako mi je teško a on me napadne da sam klon , pa tragikomično, pored ovoga kako mi je i iz kog sveta sam se ja vratio to ne može da uvredi nekoga ko je maltene ceo svoj život gledao oko sebe patnju i besmisao ispoljavane na najrazličitije načine, od pijanstva i fizičkih nasrtaja na ljude koji su se, eto, tu slučajno zatekli pa sve do fokusiranja na nekog određenog, projektovanja svog besa i ličnog nezadovoljstva na tu osobu. Zato sam rekao da zavisi i od toga kakav si jer je u mom slučaju taj lik izazvao doslovno priliv inata tako da me je, nesvesno, on lično fokusirao na sebe samog pa sam, bar neko vreme, zaboravio svoje stvarne probleme.


Izvini što sam razvukao post, u suštini sam hteo da ti kažem da ti ne padne na pamet da sreću tražiš u drogama (mada mi ne deluje da si od tih ali nikada niko u početku i ne deluje) a ako ti na ovakve postove, ove sadržine neko dođe i kaže ti da je za tebe najbolje da se ubiješ, to bi u RL bilo krivično delo navođenja na samoubistvo.

Eto, to je moj odgovor ali bez konkretnog rešenja osim što je govorio Harvi Kušing da nalaziš sebi stalno neke manje ciljeve i da se tako okupiraš, ja sam na primer bio opčinjen duborezom.
Ne znam da li imaš decu, i bolje da niko to i ne zna, što manje podataka o sebi po forumima.
A ako te neko počne da vređa i to opet zavisi kakav si. Ja sam istreniran tako da sve mogu da prećutim ali nekad moraš sebe da nateraš da zgaziš da ne bi bio (z)gažen.

Nekad čak i da prvi provociraš da bi se zaštitio od provokacije. Kad si najslabiji, tad moraš biti najjači, znam da me razumeš.
Dobar post, I ja sam svoj život drugačije zamišljam, ali jbg. Sada živim jednostavno dan za danom da mi tajdan ne prodaje uzalud. Nešto vrtlarim, malo bicikliram odem na kavu s nekim, čitam nešto i nije to loše. Nastojim što bolje živjeti u ograničenju moga univerzumu.
 
Imam skoro 33 godine. Inače, nisam znao da si prošao kroz pakao heroina, kako si sad? Hvala ti na opširnom odgovoru, imam osećaj da si nihilista kao i ja, možda grešim. Ja se trudim da se otrgnem od nihilizma, ali je vrlo teško jer me stvarnost neprestano negira. Prosto gde god da pogledam, vidim površnost, sujetu, uzaludnost, nedostatak zdrave, lucidne energije u ljudima. Uglavnom cenim samo tinejdžere jer su još uvek neoštećeni besmislom i nedostatkom slobode, mada i njih ima svakakvih.

Što se tiče svega što sam nabrojao iz uvodnog posta, postoji i dosta blaža verzija toga, tih maštarija, to je neki opušten život u inostranstvu ili ovde gde imam sve, ništa mi ne fali, pa samo putujem, čitam, gledam filmove... mene bi i to zadovoljilo ali je nažalost realnost da živimo u kapitalističkom demonskom sistemu gde svako ko nema preduslove mora da se snalazi, da preživljava. Mnogima (nažalost) na to ode skoro ceo život...
Nisam baš siguran da je život u inostranstvu opušteniji puno nego ovdje. Za dobro integraciju neku od zemalja EU mora se dobro znati jezik zemlje. Ja bi evo sutra otisao vani radio negdje na crno da ima sa mnom par momaka od povjerenja i koji hoće raditi a ne filozofirati :D.
 
Zašto ovo pišem? Naravno, pretpostavljate, zato što je ta slika u mojoj glavi daleko od realnosti. Imam preko trideset godina, psihičke probleme, dijagnoze, i sve što ide uz to, i naravno - nemam finansije koje bi omogućile takav život. Ni približno. A da ih steknem trebalo bi mi pola života uz ogromne rizike i veliko pitanje da li bih uspeo. Medjutim - moja slika u glavi je ipak fiksirana jer čovek želi ono što želi, duša vapi za životom za kojim vapi i tu nema dileme ni nedoumica.

Iako sve ovo što sam pročitala i meni zvuči razumno i sve OK, pročitaj sve što si podelio i mislio iznova. Negde je ključ koji si sam sebi ostavio da bi se izbavio. Neće ti niko pomoći-sam sebi moraš da nešto novo postaviš za cilj i stvoriš.
Oh, i ja bih to-da sam bogatašica, da ne brinem o nekom pukom preživljavanju, ali me je život naučio, i u trenutnom siromaštvu, nemogućnosti da svoje osnovne potrebe platim, da dugujem, da vapim da se iz duga izbavim, naučila sam svoju lekciju.
San je san, želja je želja, ali stvarnost nas ošamari često i žustro, i podržavam to.
San je Neptunov posao, takoreći-da nas sve uspava, smiri, drogira, kao pod sedativom, ali mi nismo stovreni samo za san. Ima deo dana kad sanjamo, noć, kad spavamo, neki samo spavamo bez snova. To je Neptunovo. Ostalo je sve samo naše! Ostalo je budnost.
 
Cinjenica je da mi imamo vrlo malo kontrole nad nasim zivotima, i da nam je okvir zadat od strane, drustva, porodice, financijske situacije, dogadjaja koji se ne mogu predvideti.Rodjen u Svajcarskoj ima daleko vise sanse za bolji zivot od onog rodjenog na Balkanu
U masti covek moze da otputuje gde zeli, i da si izgradi "sigurno mesto" da bi se opustio od realnosti.Za neke ljude , zivot je toliko tezak, da beg u mastu je bolje resenje.Nemaju svi ljudi harizmu.Za vecinu je zivot borba za opstanak.
Licno, nisam sklon mastanju, nisam ni bio , kada sam bio mlad.Bio sam znatizeljan, i hteo sam da probam sve sto se moglo probati
 
Imam.Oduvek sam ih imala.
Ne odustajem.Ne mogu.Neću.

Život je dovoljno besmislen i bez kažnjavanja sebe, uskraćivanjem nečega (šta možda nije stvarno)ali je daleko lepše i utešnije od ovoga šta imamo.
Hoćeš reći da treba živjeti u svijetu maštarija? Kako ćeš onda pomiriti ta dva svijeta, maštu i zbilju?Ovo me podsjeća na moj razgovor s jednim beskućnikom narkomanom i alkoholicarom. Da sam nešto sitno ispred dućana i veli on meni da njemu nije dobro u životu ali ima on i drugi život, a ako slučajno i u tom drugom životu mu bude loše ima on i treći zivot :hahaha:
 
Hoćeš reći da treba živjeti u svijetu maštarija? Kako ćeš onda pomiriti ta dva svijeta, maštu i zbilju?Ovo me podsjeća na moj razgovor s jednim beskućnikom narkomanom i alkoholicarom. Da sam nešto sitno ispred dućana i veli on meni da njemu nije dobro u životu ali ima on i drugi život, a ako slučajno i u tom drugom životu mu bude loše ima on i treći zivot :hahaha:
Možda sam to bila ja? :eek:
 
Sad mi je jasno zašto svi upozoravaju na opasnosti od društvenih mreža, naročito Instagrama, pa gledaš "sreća, sreća, radost" i koliko god ne bio zavidan, čovek ipak upadne u depresiju.
Zar ne provaljujete koliko su profili "napumpani", ljudi moji, više istine ima u bajkama Braće Grim...

Uostalom, čemu poređenje? Ako ne možeš a da se ne porediš, gledaj nešto drugo na IG, i ja sam tamo, pratim fotografije Farskih ostrva a ne kompleksaše koji većinu dana, života, mladosti provode laktajući se ko će uspeti da dobije plaćenu promociju, i ode život, sve što te čini nesrećnim jednostavno izbaci iz života, skloni se, uzmi knjigu, poslušaj savet od Getea a ne od jutjubera.
mene konkretno taj instagram opusta jer su samo slike, nema texta... :mrgreen:
 
naime uvek sam želeo da budem bogataš koji živi u visokom društvu velikih evropskih gradova, putuje, uživa u ležernom, opuštenom, zabavnom životu... otmenost, uzbudjenje, neka lakoća življenja omogućena velikim novcem

Zamisli da se desi neko čudo..i ti postaneš bogat, živiš ovde ili u inostranstvu, vodiš zabavan život pun uzbuđenja. Da li bi tada bio srećan ili bi u nekom trenutku poželeo da se vratiš tamo odakle si došao, zato što ti je dosadio takav život?


Šta misliš o tome da počneš da razmišljaš o sitnim, malim stvarima koje bi mogle da te usreće?

Neko je ovde spomenuo jeftina letovanja-zimovanja, neko je spomenuo čitanje knjiga... Šta misliš, da li bi ti čitanje pomoglo kao i ta dostupna putovanja?

Možda će delovati da pametujem, ali..novac, onaj veliki novac ne treba da bude motiv za sreću.

Iskreno, mene bi bolela glava da sam bogatašica..stalno bih strahovala da li su sefovi u banci sigurni..da li je moj sef u vili siguran..

Ne mogu da ti dam pametan odgovor, sem onog opšteg mesta: Kreni korak po korak sa sitnim zadovoljstvima,biće ti bolje..

Ja sam imala dva velika sna. Prvi je da objavim knjigu, knjige. Nemam dovoljno novca da objavim zbirku priča, nemam novac za štampanje i sve što prethodi objavljivanju knjige.

Moj drugi veliki san je da radim kao novinar u nekom štampanom mediju ( ili elektronskom-na radiju ).

Te snove nisam ostvarila, ali sam odlučila da na blogu, na free platformi bloga pišem priče, kratke ili mini novele.

Zahvaljujući blogu radim intervjue sa piscima, poznatim i manje poznatim ljudima i ti intervjui su najčitaniji na mom prvom blogu. Na drugom vidim da čitaoci čitaju te moje priče.

Eto..tako sam nekako ostvarila svoje snove.

I na kraju..ceo tvoj uvodni post je sasvim normalan i prihvatljiv. Mnogo ljudi sanja o bogatstvu i lepom životu. Ne znam koji je tačan broj ljudi koji ostvare taj san koji i ti sanjaš.
Čini mi se..mali broj..

Da li, osim snova o bogatstvu i lagodnom, opuštenom životu, sanjaš, maštaš o još nečemu?
 
Kako da se čovek pomiri sa tim da je njegova realnost toliko daleko od ove slike? Kako da ispuni to rastojanje smislom? Da mora da preživljava i da se bori za daleko manje? Kako se pomiriti sa tim kad izreka u seriji Peaky Blinders jasno kaže - možeš da promeniš ono što radiš, ali ne i ono što želiš. Da li imate ovakve snove i maštarije ili ste od njih odustali? Ja ne odustajem iako je moja realnost nešto sasvim, sasvim drugo...

Jedno je mastati o necemu sto bi hteo da bude a za sta znas da se verovatno nikada nece desiti.

Drugo je ocekivati da se nesto sto bi hteo da bude ostvari.

Kad ocekujes da se nesto desi, i ne desi se, dolazi do razocarenja. Kad razocarenja krenu da se gomilaju, padas u depresiju. Gubis volju jer previse gresis. Kad napravis gresku, um ti salje signal da si pogresio i da trebas da stanes. Svaka greska koju napravis, slabi volju. Sto je veci broj gresaka, to je volja slabija.

Zato moras da pazis sta ocekujes. Moras da imas realna ocekivanja. Kad napravis gresku, moras da stanes. Ne ignorises je. Ako ih napravis previse, onda ces kasnije morati dosta toga da ispravljas.

Moras da obratis paznju na unutrasnji osecaj da li stvari idu po planu ili ne. Ako si izgubio taj osecaj, onda predlazem da pogasis sva svoja ocekivanja i to putem meditacije. Niko ne zna kako se to radi bolje od Budista. Pokusaj da ne radis i da ne zelis nista. Kada dostignes stanje u kojem nista ne ocekujes, onda polako, postepeno, dozvoli sebi da ocekujes. Znaci jedno po jedno ocekivanje. Kad primetis da pocinjes da se razocaravas, obuzdaj ocekivanje koje si dopustio tj. vrati se korak ili dva unazad. Jako je bitno da ne ignorises sitna razocarenja. Ako sitna ne dozvoljavas, neces ni krupnija. Osim toga, postajes imun na gomilu sitnih razocarenja ( nije isto sto i jedno krupno razocarenje. ) Ako si istrajan u tome, eventualno ces nauciti sta smes a sta ne smes da ocekujes tj. kako da ocekujes samo ono sto mozes da imas. Bices covek koji se ponasa u skladu sa svojom situacijom i sa sopstvenim mogucnostima.
 

Back
Top