Ortak2
Primećen član
- Poruka
- 586
To da su "godine samo broj" jednostavno nije tako.
Možda do 40 maksimalno, posle realno opada snaga a i intelektualne sposobnosti (sporije čitam knjige npr)
Pre godinu dana išla sam u nabavku hrane i u mesari mi se odjednom zavrtelo u glavi.
Nisam znala šta je gore a šta dole, pa sam pala.
Bila sam svesna, ali pala sam, ljudi se okupili oko mene, doneli mi šećer i vodu, hteli da zovu hitnu pomoć, ja nisam htela (jer znam da kao prvo ma koliko neverovatno - NEĆE da dođu, kao drugo i da dođu - šta? )
I tako krenem kući, međutim opet mi se zavrti u glavi i shvatim da ne mogu da stignem do kuće.
Prolazila sam pored ludnice, pa uđem tu, medicinske sestre su mi rekle "Jao, pa mi jesmo bolnica, ali nismo bolnica tog tipa... sačekajte da pitamo doktora"
Doktor - psihijatar - me primio, i kad je čuo šta je bilo, pitao me: "Kad treba da dobiješ?"
Iskreno, iznenadio me i zbog toga što ispade da zna bolje od ginekologa, a iznenadilo me da je to za moje godine normalno - nekim ženama, ne svim- tada sam imala mesec dana do 49.
I od tada mi nije ok, ne samo zbog teških simptoma PMS-a, nego što je počelo sve živo da otkazuje (da se tako izrazim).
Da skratim:
Pored ovoga, "dogurala" sam i do:
(neću pisati nazive lekova) srce mi je uvećano, imam tahikardiju, anginu pektoris, pritisak mi luduje, postala sam anksiozna sa napadima panike, ne mogu normalno ni da spavam, imam fioku punu lekova i pitam se: kako sam dospela dovde?
E sad počinjem da se plašim, što samo pogoršava stanje, znam da neću umreti ni od čega što imam, samo mučenja.
Nema nade da će biti bolje, sve mi je gore, zaboravih da pomenem da sam pre pola meseca dobila epi napad, srećom bila sam u bolnici tada kada se to desilo, ako se to može nazvati "srećom".
Da li se plašite za svoje zdravlje? Kako ste?
Možda do 40 maksimalno, posle realno opada snaga a i intelektualne sposobnosti (sporije čitam knjige npr)
Pre godinu dana išla sam u nabavku hrane i u mesari mi se odjednom zavrtelo u glavi.
Nisam znala šta je gore a šta dole, pa sam pala.
Bila sam svesna, ali pala sam, ljudi se okupili oko mene, doneli mi šećer i vodu, hteli da zovu hitnu pomoć, ja nisam htela (jer znam da kao prvo ma koliko neverovatno - NEĆE da dođu, kao drugo i da dođu - šta? )
I tako krenem kući, međutim opet mi se zavrti u glavi i shvatim da ne mogu da stignem do kuće.
Prolazila sam pored ludnice, pa uđem tu, medicinske sestre su mi rekle "Jao, pa mi jesmo bolnica, ali nismo bolnica tog tipa... sačekajte da pitamo doktora"
Doktor - psihijatar - me primio, i kad je čuo šta je bilo, pitao me: "Kad treba da dobiješ?"
Iskreno, iznenadio me i zbog toga što ispade da zna bolje od ginekologa, a iznenadilo me da je to za moje godine normalno - nekim ženama, ne svim- tada sam imala mesec dana do 49.
I od tada mi nije ok, ne samo zbog teških simptoma PMS-a, nego što je počelo sve živo da otkazuje (da se tako izrazim).
Da skratim:
Pored ovoga, "dogurala" sam i do:
(neću pisati nazive lekova) srce mi je uvećano, imam tahikardiju, anginu pektoris, pritisak mi luduje, postala sam anksiozna sa napadima panike, ne mogu normalno ni da spavam, imam fioku punu lekova i pitam se: kako sam dospela dovde?
E sad počinjem da se plašim, što samo pogoršava stanje, znam da neću umreti ni od čega što imam, samo mučenja.
Nema nade da će biti bolje, sve mi je gore, zaboravih da pomenem da sam pre pola meseca dobila epi napad, srećom bila sam u bolnici tada kada se to desilo, ako se to može nazvati "srećom".
Da li se plašite za svoje zdravlje? Kako ste?
