Милослав Самарџић је рођен 22. новембра 1963. у Александровацу, где је
завршио основну и средњу школу (новинарски смер). Економски факултет у Крагујевцу завршио је 1989, на сектору маркетинг. Као студент завршио
је новинарску школу "Вечерњих новости", у зиму 1983/84. године, и постао један од крагујевачких дописника овог дневника. У ''Погледе'', тада лист студената Крагујевачког универзитета, долази 1984. године. ''Новости'' напушта 1986, због необјављених критичких текстова према
тадашњем режиму. Крајем 1985. у ''Погледима'' постаје уредник рубрике
''Универзитет'', а дужност главног и одговорног уредника преузима 1987. године, на којој с мањим прекидима остаје до престанка изласка
листа, 2005. године.
У уводнику из фебруарског броја ''Погледа'' 1988. Самарџић је објавио
коменатар о вишепартијском систему, што је био први чланак у коме се
вишестраначје код нас помиње у позитивном контексту од 1944. године. У
уводнику мајског броја 1989. објавио је ''Предлог за укидање закона о
заштити имена и лика Ј. Б. Тита'' - први предлог те врсте у земљи. У
новембарском броју 1989. године објавио је први афирмативни чланак о
ђенералу Дражи Михаиловићу, а на насловној страни била је до тада
скривана немачка потерница за ђенералом на 100.000 рајхсмарака у
злату.
Крајем те 1989. године почиње оснивање опозиционих странака у Србији,
којима ''Погледи'' уступају простор и тако постају прво опозиционо
гласило.
Маја 1990. године Самарџић објављује први интервју престолонаследника
Александра Карађорђевића српским новинама.
Под његовим руководством лист постаје врло читан, а у јуну 1990.
достиже тираж од 200.000 примерака. ''Погледи'' су тада били
најтиражнији и најчитанији друштвено-политички часопис у земљи. Ујесен
1990. године ''Погледи'' први покрећу тему о ратним и поратним злочинима комуниста. Због ове теме, а и неких других критичких чланака, Самарџић се нашао на суду преко 100 пута. Био је оптуживан за вербални деликт и клевету путем штампе, али ни једном није осуђен. Од 1986. до 1993. позиван је на више стотина тзв. информативних разговора у тајну полицију. Полицијски досије, који је видео после 2000. године, састоји се од око 600 страница извештаја о прислушкивању телефона, праћењу рада и кретања. У досијеу се налазе и транскрипти прислушкиваних разговора са војводом Момчилом Ђујићем и другим истакнутим личностима српске емиграције.
''Погледи'' су иступили са универзитета и постали друштвено предузеће
крајем 1990. године. Наредне године Самарџић их откупљује, без имовине, а у замену за право коришћења назива листа преузима обавезу да финансијски и стручно помаже штампање новог студентског листа, ФАКК.
У ''Погледима'', као и у десетак новина и часописа у којима је сарађивао и још сарађује, објавио је преко 1.000 чланака.
Прву књигу написао је и објавио као станар крагујевачког студентског дома, 1989. године. Од те године почиње и проучавање историје Другог
светског рата, а нарочито Југословенске војске, односно четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Истраживао је архивску грађу у низу музеја и архива. Највише се бавио проучавањем докумената Војног архива у Београду, пре свега његове Четничке архиве, као и Немачке архиве (са преводиоцем). Хиљаде страница пронађених докумената цитира у својим књигама. У тзв. теренском делу истраживања, интервјуисао је око 50 Дражиних четника, већином официра. Зато на пољу историје исказује најплоднији рад и данас је један од наших најбољих познавалаца проблематике Другог светског рата. Његово највеће научно стваралаштво јесте петотома књига о генералу Михаиловићу и четничком покрету, која важи за најобимнију и најдокументованију историју Другог светског рата код нас, са око 3000 страница и око 8000 фуснота.
Као уредник издавачког сектора ''Погледа'', објавио је у Србији петнаестак знаменитих књига српске четничке емиграције.
У међувремену, Самарџић показује занимање за лингвистику и књижевност: године 1995. појавило се прво издање његове обимне студије ''Тајне 'Вукове реформе''', а 2007. први роман ''Борачки крш''. Те године
постао је члан Удружења књижевника Србије.
Објавио је следећа дела:
- "Ђаци на Голом отоку" (1989),
- "Краљ је наш" (1992),
- "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета" (прво
издање 1996, друго 1997, први том трећег измењеног и допуњеног издања
2004, други том 2005, трећи 2006, четврти 2007; од 2005. године ова
књига се објављује и у меком повезу, мањег обима и формата, а до сада
је објављено 12 наставака),
- "Тајне Вукове реформе" (1995. и 1997),
- "Забрањени очеви у исповестима своје деце" (прво издање 1998, друго
допуњено 2003),
- "Истина о Калабићу" (прво издање 1999, друго 2003, треће измењено и
допуњено 2007),
- "Борбе четника против Немаца и Усташа (1941-1945), Књиге 1- 2" (2006),
- "Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима (2006)",
- "Борачи крш" (2007),
- ''Војвода Момчило Ђујић'' (2008),
- "Ђенерал Дража - Војвода Ђујић, ратна преписка" (2009).
Приређивач је албума четничких фотографија које је јавност први пут
видела: "Албум српских четника ђенерала Драже Михаиловића у 1.000
слика" (први том 1998, други 2000, трећи 2002), "Албум Ђенерала Драже"
(2008) и "Албум Николе Калабића и Горске краљеве гарде".
Сарађивао је у следећим документарним ТВ серијама: "Равногорска
читанка" (2000), "Више од пола века - Кент" (2002) и "Записи из
равногорског покрета" (2007). Тренутно је стручни сарадник на изради
још једне документарне ТВ серије.
Учествовао је на многим трибинама у земљи и у српској емиграцији.
Живи и ради у Крагујевцу. Ожењен је, има двоје деце.
