NEKAD BILO - DA SE NE ZABORAVI !

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svijetu ostaju nam samo dvije mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne možeš, kad bi i htio, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj riječi, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomena. Nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da poslije i stradaš! Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje"!E to ne treba dozvoliti!Ne smije se zaboraviti,ne smije se cutati!
 
РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ - JADOVNO 1941

Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.
У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану - Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.
Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:
„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.
На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.
Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…
На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.
Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…
Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком - цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа...
Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.
Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:
— Јадан ја, нас ће у јаму безданку…
Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…
Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.
Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.
Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате - Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…
Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…
 
Poslednja izmena:
БОЖАНА — БОЈА ЛАЛИЋ, удата РАДЕТА: Коме је вика, томе је и лика…

Никако не знам шта је и како са мном било, како см пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану...
Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:
— Ајме мени, црној, ди смо ово ми? - вриснуг.
— Е, у кукавици, у јами! — збори неко.
— У каквој јами, црна срићо!?
— У безданки, у Равном доцу…
Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.
Жеђ тежа од свега…
Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.
Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.
Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.
Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.
— Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.
Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.
Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.
Бране и зборе да се нико не веже.
Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.
Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.
Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!
Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…
 
Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други - преполовисмо се.
Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.
Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.
Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…“
 
Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад су насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога...

JADhttp://www.jadovno.com/ognjena-marija-livanjska/articles/rane-bo%D1%98e-lalic.htmlOVNO 1941.
 
Poslednja izmena:
Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други - преполовисмо се.
Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.
Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.
Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…“

.. ову тугу нико нормалан не може да прочита, а да се не заплаче...
 
.. ову тугу нико нормалан не може да прочита, а да се не заплаче...

NIko:(

Blago svakom coveku koji moze da odboluje tudju tugu kao svoju, to je Bozji dar, mi Srbi ga imamo na pretek, mozda su nas zato toliko mrzeli i ubijali, to cine i danas recima, delima, nepravdama, sramnim presudama, ali nije tema, da ne "kvarimo" ovu...
 
.. никада ми нијесу сметали ни четници, ни партизани, али комуњаре и југословени морају бити закопани у најдубљу јаму и да више никада не изађу на светлпст дана!!!!
 
NIko:(

Blago svakom coveku koji moze da odboluje tudju tugu kao svoju, to je Bozji dar, mi Srbi ga imamo na pretek, mozda su nas zato toliko mrzeli i ubijali, to cine i danas recima, delima, nepravdama, sramnim presudama, ali nije tema, da ne "kvarimo" ovu...

.. никада ми неће бити јасно одакле брозу толика моћ да након свих ових злочина подјарми целокупан српски народ и да још увек има оних који поштују његов лик и "Дело!"
 
NIko:(

Blago svakom coveku koji moze da odboluje tudju tugu kao svoju, to je Bozji dar, mi Srbi ga imamo na pretek, mozda su nas zato toliko mrzeli i ubijali, to cine i danas recima, delima, nepravdama, sramnim presudama, ali nije tema, da ne "kvarimo" ovu...

17 Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом.

18Ако свијет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну прије вас.

19Кад бисте били од свијета, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас ја од свијета избрах, зато мрзи на вас свијет.

Јован 15,17-19
 
.. никада ми неће бити јасно одакле брозу толика моћ да након свих ових злочина подјарми целокупан српски народ и да још увек има оних који поштују његов лик и "Дело!"

Kad budes imao vremena, procitaj ovo:http://www.rpvgd.info/index.php?option=com_content&view=article&id=112&Itemid=106

Mi, Srbi smo naivni, lako oprastamo lako zaboravljamo, a kad nam se sve vrati kao bumerang onda se kao cudimo- kasno:(

Ja ne volim Svetilslava Basaru nesto niti mi je uzor u bilo cemu, ali jednom je rekao (mozda prvi put i nehotice- istinu iako dobro znam da nije zelo da nas brani nego rani- kao i uvek): Srbi imaju nesto od podanickog mentaliteta, azijatskog, mozda nam je to ostalo od Turaka (parafraziram) ali, kako god da se uzme - s rezervom ili bez, ima neke istine u tome.

Dakle, meni ostaje samo da se pitam: Kad smo to (da zanemarimo nesrecne Sulje) izgubili veru, ponos,pamcenje u novije vreme, ili je to nase prokletstvo da smo uvek bili RAZJEDINJENI (otuda valjda i ona cetiri ocila onakva kakva su), ali, sami sebi smo najgori neprijatelji. Vecite podele kao vecito prokletstvo?
 
Poslednja izmena:
17 Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом.

18Ако свијет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну прије вас.

19Кад бисте били од свијета, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас ја од свијета избрах, зато мрзи на вас свијет.

Јован 15,17-19

Ne znam sta bih odgovorila, nemam sta osim da se:worth:
 
.. никада ми неће бити јасно одакле брозу толика моћ да након свих ових злочина подјарми целокупан српски народ и да још увек има оних који поштују његов лик и "Дело!"

прво је исчупао Веру међу Србима (додуше то не би било могуће да нам је била јача Вера...) а после усадио сатанистичку петокраку и комунизам..данас су само жутом заменили црвени пентаграм....е сад....да ли знаш шта је заједничко Карлу Марксу,Троцком,Титу,Весли Кларку,Медлин Олбрајт,Теодору Мерону....?
 
прво је исчупао Веру међу Србима (додуше то не би било могуће да нам је била јача Вера...) а после усадио сатанистичку петокраку и комунизам..данас су само жутом заменили црвени пентаграм....е сад....да ли знаш шта је заједничко Карлу Марксу,Троцком,Титу,Весли Кларку,Медлин Олбрајт,Теодору Мерону....?

Jadovna ne bi bilo da kralj niej rpavio državu sa Hrvatima.
Ako hoćete enkog da krivite NEMOŽETE da krivite TIA - pošto je on bio na vlasti POSLE Jadovna nego trebate da krivite vlast koja je bila PRE jadovna.

Kralja Aleksandra i Nikolu Pašića.

A što se Tita tiče, pogledaj samo kako su se partizani osvetili katoličkom sveštenstvu u ratu i posle rata ...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top