Недостаци множинских падежа нашега йезика

[Игорь]

Ево нечега занимљивога из књиге Ватрослава Јагића тискане 1864. године, године када је Вук преминуо и четири године пре но што је његова реформа заживела међу Србима.
Можемо видети стари множински инструментал и локатив неких речи.

Очигледно је да су тада стари падежни облици били живи, па ме сада занима, како то да нико није приметио да уништавају падежни сустав ?
Поред оноликих језикословаца тога времена просто се чудим да је ико пристао на такав корак.

И како то да је то упрошћавање сустава заживело у скоро свим шткавским говорима тј. *свих штокавских говорих* ?
Ти падежи су били живима међу Србима од прасловенскога времена до 1868. тако да ме изненађује да несташе без трага.
Још више ме изненађују кајкавци и чакавци који говоре како и говораху, као да реформе и не беше.

 

[Игорь]

Ево и једнога чланка о сачуваном старом дативу множине неких именица у поднебљу говора у сливу Студинице.
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-5724/2010/0352-57241002114D.pdf

 

[gost 246399]

Ево нечега занимљивога из књиге Ватрослава Јагића тискане 1864. године, године када је Вук преминуо и четири године пре но што је његова реформа заживела међу Србима.
Можемо видети стари множински инструментал и локатив неких речи.

Очигледно је да су тада стари падежни облици били живи, па ме сада занима, како то да нико није приметио да уништавају падежни сустав ?
Поред оноликих језикословаца тога времена просто се чудим да је ико пристао на такав корак.

И како то да је то упрошћавање сустава заживело у скоро свим шткавским говорима тј. *свих штокавских говорих* ?
Ти падежи су били живима међу Србима од прасловенскога времена до 1868. тако да ме изненађује да несташе без трага.
Још више ме изненађују кајкавци и чакавци који говоре како и говораху, као да реформе и не беше.

Забрањени (не-баба-йегдински) множински падежи су понегдѣ живи и данас, у пойединих крайевах. И обрати пажњу на дѣла Лаза Костића. Код њега има пуно датељних и мѣстних падеежа множине. И код многих прѣ њега.

 

[Игорь]

Занима ме онда, да ли је постојала макар једна једина особа која је указала на занемарен датив и локатив ? (За инструментал се ја лично доиста и не бринем, двојински замени множински, и није нека штета начињена ту).

 

[gost 246399]

Занима ме онда, да ли је постојала макар једна једина особа која је указала на занемарен датив и локатив ? (За инструментал се ја лично доиста и не бринем, двојински замени множински, и није нека штета начињена ту).

На жалост, я нѣсам наишао ни на кога ко на то указуйе. Мислим да йе узрок тому што се код нико никада нѣйе озбиљно бавио србским йезиком, па Вук, у недостатку других, остайе йедини и самим тим и "найбољи". Као у пословици: "У краљевству слѣпаца, човѣк са йедним оком йе краљ".

 

[Игорь]

На жалост, я нѣсам наишао ни на кога ко на то указуйе. Мислим да йе узрок тому што се код нико никада нѣйе озбиљно бавио србским йезиком, па Вук, у недостатку других, остайе йедини и самим тим и "найбољи". Као у пословици: "У краљевству слѣпаца, човѣк са йедним оком йе краљ".

И ја бих сам помислио да се нико није озбиљно бавио "српскохрватским" да не виђах и да не прочитах велики број старих подробних књига о српском језику, зато сам напросто и изненађен да су читава наречја с лакоћом прихватила рабити један падеж за три задатка. Замислите, сада, да неко смуља нову реформу српскога језика и као норму уведе инструментал једнине на место локатива. Верујем да људи не би прихватили говорити да су на "послом", или да у "школом" разговорају о новом "делом" некога списатеља и слично. Напросто и даље не могу поверовати да је то упрошћавање падежнога сустава спроведено неприметно, поготово ми је чудно да је то заживело и међу штокавским Хрватима и то што изгледа да не беше написан нити најмањи рад који би макар бранио ово упрошћавање.

Еве и садржаја једне књиге из 1868. године, година победе преуредбе језика.
"Rad Jugoslavenske Akademije Znanosti i ti Vol.2, 1868"

Може се видети да је подробно проучаван наш језик, верујем да мораше постојати и неки рад *о падежих* нашега језика као што овде има *о времених*, биће ваљда прилике па ће се и на то наићи временом.

А ово је управо из чланка "О времених у хрватско-српском језику" :

 

[Игорь]

Ако пажљиво погледамо особине прасловенскога датива множине, закључићемо да није ни чудо што је у двојини датив био једнак инструменталу.
Наиме, датив множине очигледо вуче порекло, или има какве родбинске везе с инструменталом једнине.
Колико ја видех, исти би правио "проблеме" у реченицама попут: Коњем је набавио нове потковице, обећао је селом, подарио је градом, купио је родитељем...

Ту би можда појавом дуге множине неке ствари постале јаснијима али неке још чуднијима ( синовом,градовом...)

Највише ми се допада како је прасловенски "прорекао" српски инструментал женских именица једнине код Срба, тј. наставке за већину именица.
Инструментал именице *жена беше *женојон, које је касније скраћено у *женој које код Срба даде *женов а потом *женом.
Датив множ. те именице у старословенском беше "женам" али то долази из прасловенскога "женом" =)
То је вероватно био прелазак *о у *а као у грод-град,глова-глава,крова-крава итд.

Очигледно је да је тај падеж био потпуно самосталним некада у женском роду, мушки и средњи му нису били јача страна и имаше доста с инструменталом једнине, а касније је ту потпао, делом, и женски род у Срба јер је попримио уметак *м.

Можда би, ми данас, донекле могли правити разлику између датива и инструментала множине уз помоћ "покретнога а", које би писали у инструменталу али не и у дативу. На пример :

Саградио је куће својим ћеркама / Поносио се својима ћеркама
Улагања су дата оним селима / Списак градова с околнима селима
Опраштамо нашим дужницима / Спор банака с њиховима дужницима
Купио је кола својим родитељима/ Чуо се са својима родитељима

Тако би се можда приближили разликама у значењу које би биле попут старих облика:

Саградио је куће својим ћеркам / Поносио се својими ћерками
Улагања су дата оним селом / Списак градова с околними сел(ам)и
Опраштамо нашим дужником / Спор банака с њиховими дужници (дужниками)
Купио је кола својим родитељем / Купио је кола својими родитељ(ам)и

Нажалост, то би решило само истоветност придева, присвојних заменица и именица које стоје уз исте али не и оних именице које уз наведене врсте речи не стоје, али можемо видети и да у прошлости постојаше сличан проблем тј. подударање датива множине с инструменталом једнине.

 

[gost 246399]

Колико ја видех, исти би правио "проблеме" у реченицама попут: "Својим коњем је набавио нове потковице", "Обећао је оним селом", "Подарио је оним градом, оним пољем..."

Ту би можда појавом дуге множине неке ствари постале јаснијима али неке још чуднијима (Даровао је својим соновом,градовом...)

Датељни множине йе само у мањем дѣлу случайева йеднак творитељному йеднине, код дѣла именица мушкога и већине именица срѣдњега рода.
Код женскога рода се увѣк разликуйу: "Дадох женам", "са женом", "Према стварим", "са стварйу".
Код именица мушкога рода разлика постойи, као што ти сам примѣти, када имамо дугу множину: "градовом", "синовом". Али и када постойи уметак "-ин" у йеднини. Рецимо "Рекох Србом, Бугаром, Турком", "са Србином, са Бугарином, са Турчином". Према томе, у добром постотку се увѣк разликуйу. Док се у тршићком датељни и творитељни поклапайу у 99,9 % случайева (осим у "дѣте, властела, господа, браћа"). Я у случайевах поклапања са твор. йед. пишем на крайу "Ъ", као што бѣше и у старословенском. Дѣлимичну йеднакост са твор. йед. йе обилато користио тршићки прѣстпуник и унията Вук Караџић у свойем походу борбе против датељнога падежа множине, тако обичнога у Войводини у његово доба, али и понегдѣ у западной Србийи, йужно од Саве и Дунава. Сѣћам се његовога примѣра "трговцем", гдѣ паметуйе и пита се койи йе то падеж. А не пита се шта значи "Људи се прилагођавайу промѣнама", и не пита койи йе то падеж. Види трн у туђем оку, а не види брвно у свойем.

Можда би, ми данас, донекле могли правити разлику између датива и инструментала множине уз помоћ "покретнога а", које би писали у инструменталу али не и у дативу. На пример :
Саградио је куће својим ћеркама / Поносио се својима ћеркама
Улагања су дата оним селима / Списак градова с околнима селима
Опраштамо нашим дужницима / Спор банака с њиховима дужницима

Тако я писах прѣ неку годину, баш тако, али сада увѣк користим датељни у множини, а изворни творитељни како када, поврѣмено да разбийем йедноличност.

 

[Игорь]

Датељни множине йе само у мањем дѣлу случайева йеднак творитељному йеднине, код дѣла именица мушкога и већине именица срѣдњега рода.
Код женскога рода се увѣк разликуйу: "Дадох женам", "са женом", "Према стварим", "са стварйу".
Код именица мушкога рода разлика постойи, као што ти сам примѣти, када имамо дугу множину: "градовом", "синовом". Али и када постойи уметак "-ин" у йеднини. Рецимо "Рекох Србом, Бугаром, Турком", "са Србином, са Бугарином, са Турчином". Према томе, у добром постотку се увѣк разликуйу. Док се у тршићком датељни и творитељни поклапайу у 99,9 % случайева (осим у "дѣте, властела, господа, браћа"). Я у случайевах поклапања са твор. йед. пишем на крайу "Ъ", као што бѣше и у старословенском. Дѣлимичну йеднакост са твор. йед. йе обилато користио тршићки прѣстпуник и унията Вук Караџић у свойем походу борбе против датељнога падежа множине, тако обичнога у Войводини у његово доба, али и понегдѣ у западной Србийи, йужно од Саве и Дунава. Сѣћам се његовога примѣра "трговцем", гдѣ паметуйе и пита се койи йе то падеж. А не пита се шта значи "Људи се прилагођавайу промѣнама", и не пита койи йе то падеж. Види трн у туђем оку, а не види брвно у свойем.

Ја сумњам да би се датив могао икада оживети, тј. сумњам да ће настати прилика и бити потребнога човека или људи
који би изашли у сусрет наречјима који не изгубише тај падеж.

Мада, мислим да би било и више него поштено да и ми научимо тај стари датив и локатив а не само да деца с југа да гледају неке чудне наставке.
Пре некога времена прочитах одлуку, неких хрватских језикословаца, од пре коју годину да у шолском градиву буде више дела , с тим архаичнима падежима, и да децу што више упознају са истима. Веле да није им у плану да их учине стандарднима али да би се упораба истих гледала с наклоношћу. Тако нешто би се могло издејствовати и у Србији.

 

[gost 246399]

Ја сумњам да би се датив могао икада оживети, тј. сумњам да ће настати прилика и бити потребнога човека или људи
који би изашли у сусрет наречјима који не изгубише тај падеж.

Мада, мислим да би било и више него поштено да и ми научимо тај стари датив и локатив а не само да деца с југа да гледају неке чудне наставке.
Пре некога времена прочитах одлуку, неких хрватских језикословаца, од пре коју годину да у шолском градиву буде више дела , с тим архаичнима падежима, и да децу што више упознају са истима. Веле да није им у плану да их учине стандарднима али да би се упораба истих гледала с наклоношћу. Тако нешто би се могло издејствовати и у Србији.

Камо среће да у нашой земљи има људий паметних, као што их има у Хрватской. Док ми пропадамо на свих пољих, они напрѣдуйу. Тако ми славимо и дижемо у небеса прѣступника чийи се "рад" на йезику найвећим дѣлом огледа у његовом уништавању и срозавању. Нам йе од бечкога олоша остао у наслѣђе неприятељски однос према свему што нѣйе тршићко или бечко, и када су у питању слова, и када се ради о нашой прѣдбечкой књижевности, и када су у питању падежи, или било кой други граматички нетршићки облици. Уче нас да мрзимо све што нѣйе тршићко, што йе болестан однос према свойему народу и йезику наслеђен од скота тршићкога.
Ево я йуче од двойе уредитееља добих упозоравайуће поруке гдѣ траже да пишем срПским йезиком, пошто по њих я пишем "страним". Радийе ћу отићи у прогонство него се одрећи србскога йезика.

 

[Игорь]

Сматрам да Вука не би требало тако вређати, да не бејаше њега можда не би имали ни ово што данас имамо.
Ако се већ неко мора "кривити", онда је то народ, Нико их пушком не тераше да беже од својих наречја, како су кајкавци и чакавци наставили рабити све падежне облике ? Како на југу и даље истрајавају понегде у "скромности" с падежима ? Ко зна зашто су ти преуређење тако топло прихватили.

Слично можемо видети и данас, инфинитив нестаје а језикословци ништа не чине нити говоре, аорист узима своје последње дахе док је имперфекат је одвећ нешто страно Србом.

Можда не би требало на ово уопће не обраћати пажњу и покушати средити ово мало језика што оста. Дакле, започети неку језичку културу, упознати људе с језиком својих предака, позабавити се питањем туђица, захтевати чешћу употребу инфинитива у гласилима а не само да (коко)дачу, као и сваки други језик сковати нове речи када су нужне...

Ко ће га знати, прасловенски није имао будуће време па је створено касније, можда тако будућност донесе и нове падежне облике у Срба хД ?

 

[Наутилус]

Ево я йуче од двойе уредитееља добих упозоравайуће поруке гдѣ траже да пишем срПским йезиком, пошто по њих я пишем "страним". Радийе ћу отићи у прогонство него се одрећи србскога йезика.

Није ваљда да су те упозорили?! Аууу!