gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Овдѣ ћу йедним примѣром навѣсти йедан битан недостатак нашега падежнога састава у множини.
Погледаймо двѣ рѣченице: "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном". Именица промѣна се у обейу рѣченицах налази у йеднини. Ясно йе да ове двѣ рѣченице представљайу двѣ различите мисли, прва означава чему (датељни падеж) а друга чиме (творитељни) се људи прилагођавайу. Покушаймо сада ове двѣ мисли изразити у множини, предпостављайући постояње више од йедне промѣне. У оба случая добиямо слѣдећу рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама". Двѣ потпуно различите мисли се нашим званичним йезиком изражавайу истом рѣченицом, чиме добиямо йедан двосмислен исказ. Друга мисао би се од прве условно могла разликовати помоћу прѣдлога са, али не видим начина да се прва мисао раздвойи од друге, осим накарадним свођењем на йеднину гдѣ бисмо добили "Људи се прилагођавайу бройу промѣна већему од йедан"!
Када чуйемо овако нешто ми не можемо бити сигурни шта говорник овиме мишљаше, да ли на йедно или друго могуће значење. Из овога примѣра видимо да наш йезик у неких околностих не може служити свойой намѣни, то йест поузданоме прѣносу мисли и података од йеднога човѣка другому.
Шта йе узрок овоме недостатку нашега званичнога йезика? То йе непостояње посебнога датељнога падежа у множини. Наш йезик их ту има само четири: именитељни (номинатив - пример "зидови"), родитељни (генитив, "зидова"), винитељни (акузатив, "зидове") и општи ("зидовима", служећи умѣсто некадашњих датељнога, творитељнога и мѣстнога, то йест датива, инструментала и локатива). Та три протѣрана падежа гласияху у овом примѣру "зидовом", "зидовими (или зидовы)" и "зидовах".
Сви знамо ко их протѣра из йезика. А зна се и зашто, из простога разлога: ЗАТО ШТО ИХ У ЊЕГОВОМ СЕЛУ НЕ БѢШЕ! То што бар неки од њих постояху у многих србских крайевах њега не занимаше много. Чак писаше новинске чланке како би убедио народ да их не користе, йер тобоже не бѣху "народни". Као што многе матере свойу дѣцу сматрайу найпаметнийом и найбољом (чак и када су очигледно умно заостали или ако су у затвору због криминала), тако тай трговац краденима црквенима књигама сматраше да йе само говор његова села "народни", "опћенито правилан" и "неискварен". Њега не бѣше брига има ли он два, четири, шест или тридесет падежа, нити може ли се њима исказати нешто више од свакодневних потрѣба неписмених сељака, нити да ли садржаше неколицину или десет хиљада турских рѣчи. Йезик његова села њему бѣше мѣрило врѣдности. И због такве йедне полуписмене и просте особе, не видевше даље од сопственога носа ми данас имамо тако назадну и лошу граматику.
Погледаймо двѣ рѣченице: "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном". Именица промѣна се у обейу рѣченицах налази у йеднини. Ясно йе да ове двѣ рѣченице представљайу двѣ различите мисли, прва означава чему (датељни падеж) а друга чиме (творитељни) се људи прилагођавайу. Покушаймо сада ове двѣ мисли изразити у множини, предпостављайући постояње више од йедне промѣне. У оба случая добиямо слѣдећу рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама". Двѣ потпуно различите мисли се нашим званичним йезиком изражавайу истом рѣченицом, чиме добиямо йедан двосмислен исказ. Друга мисао би се од прве условно могла разликовати помоћу прѣдлога са, али не видим начина да се прва мисао раздвойи од друге, осим накарадним свођењем на йеднину гдѣ бисмо добили "Људи се прилагођавайу бройу промѣна већему од йедан"!
Када чуйемо овако нешто ми не можемо бити сигурни шта говорник овиме мишљаше, да ли на йедно или друго могуће значење. Из овога примѣра видимо да наш йезик у неких околностих не може служити свойой намѣни, то йест поузданоме прѣносу мисли и података од йеднога човѣка другому.
Шта йе узрок овоме недостатку нашега званичнога йезика? То йе непостояње посебнога датељнога падежа у множини. Наш йезик их ту има само четири: именитељни (номинатив - пример "зидови"), родитељни (генитив, "зидова"), винитељни (акузатив, "зидове") и општи ("зидовима", служећи умѣсто некадашњих датељнога, творитељнога и мѣстнога, то йест датива, инструментала и локатива). Та три протѣрана падежа гласияху у овом примѣру "зидовом", "зидовими (или зидовы)" и "зидовах".
Сви знамо ко их протѣра из йезика. А зна се и зашто, из простога разлога: ЗАТО ШТО ИХ У ЊЕГОВОМ СЕЛУ НЕ БѢШЕ! То што бар неки од њих постояху у многих србских крайевах њега не занимаше много. Чак писаше новинске чланке како би убедио народ да их не користе, йер тобоже не бѣху "народни". Као што многе матере свойу дѣцу сматрайу найпаметнийом и найбољом (чак и када су очигледно умно заостали или ако су у затвору због криминала), тако тай трговац краденима црквенима књигама сматраше да йе само говор његова села "народни", "опћенито правилан" и "неискварен". Њега не бѣше брига има ли он два, четири, шест или тридесет падежа, нити може ли се њима исказати нешто више од свакодневних потрѣба неписмених сељака, нити да ли садржаше неколицину или десет хиљада турских рѣчи. Йезик његова села њему бѣше мѣрило врѣдности. И због такве йедне полуписмене и просте особе, не видевше даље од сопственога носа ми данас имамо тако назадну и лошу граматику.
Poslednja izmena: