Недостаци множинских падежа нашега йезика

gost 246399

Aktivan član
Poruka
1.554
Овдѣ ћу йедним примѣром навѣсти йедан битан недостатак нашега падежнога састава у множини.

Погледаймо двѣ рѣченице: "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном". Именица промѣна се у обейу рѣченицах налази у йеднини. Ясно йе да ове двѣ рѣченице представљайу двѣ различите мисли, прва означава чему (датељни падеж) а друга чиме (творитељни) се људи прилагођавайу. Покушаймо сада ове двѣ мисли изразити у множини, предпостављайући постояње више од йедне промѣне. У оба случая добиямо слѣдећу рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама". Двѣ потпуно различите мисли се нашим званичним йезиком изражавайу истом рѣченицом, чиме добиямо йедан двосмислен исказ. Друга мисао би се од прве условно могла разликовати помоћу прѣдлога са, али не видим начина да се прва мисао раздвойи од друге, осим накарадним свођењем на йеднину гдѣ бисмо добили "Људи се прилагођавайу бройу промѣна већему од йедан"!

Када чуйемо овако нешто ми не можемо бити сигурни шта говорник овиме мишљаше, да ли на йедно или друго могуће значење. Из овога примѣра видимо да наш йезик у неких околностих не може служити свойой намѣни, то йест поузданоме прѣносу мисли и података од йеднога човѣка другому.

Шта йе узрок овоме недостатку нашега званичнога йезика? То йе непостояње посебнога датељнога падежа у множини. Наш йезик их ту има само четири: именитељни (номинатив - пример "зидови"), родитељни (генитив, "зидова"), винитељни (акузатив, "зидове") и општи ("зидовима", служећи умѣсто некадашњих датељнога, творитељнога и мѣстнога, то йест датива, инструментала и локатива). Та три протѣрана падежа гласияху у овом примѣру "зидовом", "зидовими (или зидовы)" и "зидовах".
Сви знамо ко их протѣра из йезика. А зна се и зашто, из простога разлога: ЗАТО ШТО ИХ У ЊЕГОВОМ СЕЛУ НЕ БѢШЕ! То што бар неки од њих постояху у многих србских крайевах њега не занимаше много. Чак писаше новинске чланке како би убедио народ да их не користе, йер тобоже не бѣху "народни". Као што многе матере свойу дѣцу сматрайу найпаметнийом и найбољом (чак и када су очигледно умно заостали или ако су у затвору због криминала), тако тай трговац краденима црквенима књигама сматраше да йе само говор његова села "народни", "опћенито правилан" и "неискварен". Њега не бѣше брига има ли он два, четири, шест или тридесет падежа, нити може ли се њима исказати нешто више од свакодневних потрѣба неписмених сељака, нити да ли садржаше неколицину или десет хиљада турских рѣчи. Йезик његова села њему бѣше мѣрило врѣдности. И због такве йедне полуписмене и просте особе, не видевше даље од сопственога носа ми данас имамо тако назадну и лошу граматику.
 
Poslednja izmena:
a što pišeš ruskim pismom na srpskom jeziku? :eek:

Прво, я не пишем "srpskim" него србским писмом и йезиком. Мени повѣст не почиње од Копитара и зна се већ кога. Што рече ВоСлаву, погледай негдѣ како Његош и остали писаху. При том, данашње руско писмо нема слова ѣ. А зашто ти Џесико пишеш туђим писмом?
 
Poslednja izmena:
Прво, я не пишем "srpskim" него србским писмом и йезиком. Мени повѣст не почиње од Копитара и зна се већ кога. Што рече ВоСлаву, погледай негдѣ како Његош и остали писаху. При том, данашње руско писмо нема слова ѣ. А зашто ти Џесико пишеш туђим писмом?

Мада је ово ипак неки твој импровизован правопис. За оригинални предвуковски правопис ти фале нека слова.
Увео си й али си само заменио ј, заборављаш є, ю, а користиш я нпр. пишеш йезиком треба єзиком. Нема слова љ, њ већ треба ль, нь, заборављаш тврди глас ъ, итд.
 
Poslednja izmena:
Овдѣ ћу йедним примѣром навѣсти йедан битан недостатак нашега падежнога састава у множини.

Погледаймо двѣ рѣченице: "Људи се прилагођавайу промѣни" и "Људи се прилагођавайу промѣном". Именица промѣна се у обейу рѣченицах налази у йеднини. Ясно йе да ове двѣ рѣченице представљайу двѣ различите мисли, прва означава чему (датељни падеж) а друга чиме (творитељни) се људи прилагођавайу. Покушаймо сада ове двѣ мисли изразити у множини, предпостављайући постояње више од йедне промѣне. У оба случая добиямо слѣдећу рѣченицу "Људи се прилагођавайу промѣнама". Двѣ потпуно различите мисли се нашим званичним йезиком изражавайу истом рѣченицом, чиме добиямо йедан двосмислен исказ. Друга мисао би се од прве условно могла разликовати помоћу прѣдлога са, али не видим начина да се прва мисао раздвойи од друге, осим накарадним свођењем на йеднину гдѣ бисмо добили "Људи се прилагођавайу бройу промѣна већему од йедан"!

Када чуйемо овако нешто ми не можемо бити сигурни шта говорник овиме мишљаше, да ли на йедно или друго могуће значење. Из овога примѣра видимо да наш йезик у неких околностих не може служити свойой намѣни, то йест поузданоме прѣносу мисли и података од йеднога човѣка другому.

Шта йе узрок овоме недостатку нашега званичнога йезика? То йе непостояње посебнога датељнога падежа у множини. Наш йезик их ту има само четири: именитељни (номинатив - пример "зидови"), родитељни (генитив, "зидова"), винитељни (акузатив, "зидове") и општи ("зидовима", служећи умѣсто некадашњих датељнога, творитељнога и мѣстнога, то йест датива, инструментала и локатива). Та три протѣрана падежа гласияху у овом примѣру "зидовом", "зидовими (или зидовы)" и "зидовах".
.

Tema je nepotrebno skrenula s morfologije/oblikoslovlja na slovopis.
A primjer je vrlo poučan. Nu, možda spada u one stvari koje nisu prezastupljene, pa
može otrpjeti zbog neučestaloga pojavljivanja.

Veći su problem istjerani glagolski prilozi sadašnji i prošli.
 
Tema je nepotrebno skrenula s morfologije/oblikoslovlja na slovopis.
A primjer je vrlo poučan. Nu, možda spada u one stvari koje nisu prezastupljene, pa
može otrpjeti zbog neučestaloga pojavljivanja.

Слажем се да овакви примѣри двосмислености нису чести али се ипак догађайу. Я на овай, вѣровали или не, налѣтех скоро у йедном стрипу (о Загору :-)). У говору се ипак врло често догађа употрѣба општега падежа множине без прѣдлога, тумачивих на два начина, у смислу датељнога и творитељнога. Али найчешће се йедно од двайу могућих значења на основу смисла одбацуйе као мало вѣроватно, па се тиме остайе само са йедним. Као примѣр погледаймо реченицу "Обрисах под свойим прийатељима".. Ум слушаоца, чувши или видѣвши овако нешто, несвѣсно одбацуйе смисао творитељнога као тешко могућ, па онда остайе само йедно могуће значење, оно са смислом датељнога падежа (мало ко помишља на могућност да ће неко свойе приятеље користити као крпе за рибање пода :-) ). Али, ако би неко ипак хтео овако исказати мање вѣроватну мисао, он би то тешко могао учинити, йер не би био схваћен, осѣм ако би реченицу промѣнио из корѣна како би избегао двосмислености наставше мањком броя падежа. И овай примѣр показуйе озбиљне недостатке наше Вуком уназађене граматике. А узрок томе йе наравно протѣривање датељнога падежа множине из йезика; да се то не догоди оваквих неясноћа овдѣ не би било.
Реченице из првога примѣра би гласиле у неисквареном србском (и хрватском) "Људи се прилагођавайу промѣнам" и "Људи се прилагођавайу промѣнами".
Желим напомѣнути да енглески йезик нема проблема исказати ове мисли, иако готово да нема падежа, пошто он намѣну истих надомѣшћуйе употрѣбом прѣдлога: "People accomodate to changes / with changes".

Можда Урбан Хробоатос зна нешто о данашњем стању спорних падежа множине у хрватском? Негде прочитах да се они поново уче по хрватских школах. Има ли могућности за њихово скоро враћање у званичну граматику, с обзиром на постояње их у многих хрватских говорах, прѣ свега у чакавских и кайкавских?

Veći su problem istjerani glagolski prilozi sadašnji i prošli.
Веруйем да се горе мишљаше на глаголске придѣве а не на прилоге. Али они данас ипак постойе у нашем йезику, а нарочито придѣв садашњи, преживевши Вуков покушай њихова протѣривања из йезика. Данас их има у йезику преко стотине, попут "следећа", "лежећа", "подразумевайућа", "предстойећа", "новодошавша" итд. Намѣрно наводим женске облике како би се разликовали од прилога. Они су одличан примѣр како йезик понекада може преживѣти и насиље над њим.

O, majko, ima li ikog normalnog u ovoj Srbiji?
Наравно да има, ево я сам. :-)
 
Poslednja izmena:

M. ROKVIĆ:
Nauk karstjanski (hrišćanski) iz 1611, Matija Divković (1563-1631):

Nauk_krstjanski.png


Prepisano današnjim pravopisom:

Nauk karstjanski, bogoljubnoga bogoslovca fra Matija Divkoića, izjelašak Reda Svetoga Franceška, iz provincije Bosne Argentine. Ovi nauk, rečen fra Matije izvadi iz jezika dijačkoga, privede i složi u jezik Slovinski, kako se u Bosni govori. U ovomu se nauku zdarže mnoge stvari lijepe i korisne svakomu karstjaninu koji hoće poznati pravu vjeru i zakon Isukarstov.​

A 1689, osam decenija nakog Nauka karstjanskog, srpski patrijarh Arsenije Crnojević, piše sledeće pismo:

2zhmz38.jpg


Prepisano današnjim pravopisom:

Mi smerni služitelje i bogomolci carskago i presvetlago veličastva i vašej milosti nisko poklonjenije tvorimo do lica zemli, a molimo Gospoda Boga i prečistuju Jego Mater Devu Mariju o vašemu mnogoletnomu životu i zdraviju i da utvrdit gospod bog svetloe carstvo rimskoe tvrdo i nepokolebimo ot ninja i do veka v večnuju radost i veselje rodu hristijanskomu i va pobeždenje zloč'stivim Agarenom i inim bogomrskim jezikom. I ako te nastavit otč'skoe milosrđe o nas smernih uvedeti i o ubogomu narodu srb'skomu, blagodarimo premilostivago boga i presvetlago ćesara rimskago nepobedimago monarhiji, ješte smo u životu pod jego pokrivatelnim krilom, a za drugo kako je volja božja. Paki da jest bedomo vašemu velmožanstvu kako prjide k nam ot carskago velič'stva naš poslanik episkop Isaija Dikovič i prenese nam carskoju v'sečstnoju privelegiju vasemu narodu našemu pomilovanje i utvr'ždenje, i velmi se pohvali nam za vašu milost, kako ste imali usrdije i podvig o našemu ispravljeniju pred licem carevim milost s'tvorio i prošenja naša ispl'nju.​

I to još napominjem da sam ovaj "prevod" upriličio srpskom izgovoru. Da sam se držao ruskog, kao što je tradicija u Srbiji već 300 godina, tekst bi bio puniji oblika "ja-ja-jejši", "ja-ja-nenije" itd.

Pogledajmo samo padeže. Odakle Divkoviću oblik "bogoljubnoGA" i "dijačkoGA" u genitivu, kad patrijarh Arsenije čiji je maternji jezik isti kao i Divkovićev, 80 godina kasnije piše "bogoljubnaGO" i "dijačkaGO"? Odakle Divkoviću oblik za treće lice jednine prezenta "govori" ("kako se u Bosni govori"), kad 80 godina kasnije patrijarh Arsenije koristi oblik "govorit", a možda čak i "glagoljat"? Za Arsenijevo pismo se vidi da obiluje mnogim necrkvenoslovenskim elementima, ali ne može se negirati opšti utisak da je jezik fra Matije Divkovića s kraja 16. i početka 17. veka mnogo bliži savremenom srpskom jeziku nego jezik iz pisama patrijarha Arsenija s kraja 17. i početka 18. Jednostavno, vidi se da je već u 17. veku narodni jezik gotovo identičan onome u 19, iako o njemu iz pravoslavnih izvora nemamo puno tragova, već se svi služe crkvenoslovenskim, pod manjim ili većim uticajem narodnog.

Za Lindemann:
Kada sam napisao da je osmišljena potpuno nova azbuka, nisam mislio da je svako slovo izmišljano ispočetka, već to da je sistem kao sistem osmišljen kao nešto novo, pošto narodni jezik tada nije imao azbuku (ćiriličnu, naravno) prilagođenu sebi. Na isti način i Ćirila i Metodija nazivamo tvorcima crkvenoslovenske azbuke (neki tu zaslugu pripisuju Klimentu i Naumu), iako je i ta azbuka gotovo u celini prepisan grčki alfabet.

Zbog toga cepidlačim i govorim kako Vuk nije iz azbuke ništa "izbacio", jer sve što je bilo u crkvenoslovenskoj azbuci, tamo je i ostalo. Reč je samo o tome šta je iz te crkvenoslovenske (i ruske) azbuke uzeo za novu azbuku, a šta ne. Na primer, slovo Ѕ (dz) nije u strogo formalnom smislu "izbačeno", nego jednostavno nije uvedeno, pošto u istočnohercegovačkom dijalektu ta afrikata ne postoji. Veliki jus i jotovani jusevi su izbačeni još u vreme Nemanjića (veliko jus je zamenjeno slovom O), ali Vuk to u tehničkom smislu nije izbacivao, jer ćirilovska azbuka nije bila pismo narodnog jezika 19. veka, već pismo crkvenoslovenskog jezika. Takođe i đerv (Ћ), u ranijim periodima je korišćen i za Ć i za Đ... nisam siguran, mislim da je Mrkalj pre Mušickog razdvojio Ђ i Ћ.

LINDEMANN:
Samo nisam razumeo kako bi ne uvođenjem grafeme "j" ekavski i ijekavski bili zapisivani isto? Da li bi u tom slučaju važilo pravilo "jedno slovo jedan glas" i da li je uvođenje grafeme "j" značilo da je ekavski izgovor najpravilniji?​

Grafemu J sam spomenuo zajedno sa jatom, pa je možda izgledalo da sam nju optužio za pravopisno razbijanje srpskog jezika, međutim ta optužba se odnosi samo na izbacivanje jata, a ne uvođenje grafeme J. Moja kritika te grafeme je samo u tome što je već postojala ćirilična grafema I koja je takođe imala glasovnu vrednost "J", tako da nije bilo potrebe za uvođenjem ovog latiničnog oblika.

Da je ostao jat, mleko, mlijeko i mliko bi se pisali identično: mleko; vernost, vjernost i virnost bi se pisali identično: vernost; dete, dijete i dite bi se pisali identično: dete; lek i lijek bi se pisali identično: lek. Danas nam to čudno izgleda, jer se nismo navikli. Na Istoriji aktivno piše jedan član koji jat umesto "e" piše kao "e", pa tako piše: mleko, vernost, dete, lek, gde se ono "e" čita u zavisnosti od zavičaja.

Smatra se da je jat imao glasovnu vrednost kao "iskrivljeno E", otprilike kao što se danas govori u požeškom kraju, gde nikad nisi siguran da li govore ekavicom ili ijekavicom - kad kaže da "seče drva", uopšte nisi siguran da li kaže "seče" ili "siječe", tako nekako izgovori između. Da je jat ostavljen kao slovo, ne bi postojala razlika između ekavskog i ijekavskog zapisa. Problem bi jedino bio što bi deca u školi morala da nauče napamet u kojim rečima se piše jat a u kojima ne, što bi sasvim izvesno predstavljalo poteškoću... ali ništa manju od one koju imaju deca gde se srpski govori ijekavicom, gde moraju napamet da uče da li u reči ide "je" ili "ije", to jest da li je djete ili dijete, cvjet ili cvijet, cvjetovi ili cvijetovi itd.

LINDEMANN:
Mislim da za preuređivanje jezika nije problem vreme nego ne zainteresovanost i ne organizovanost književnika, naučnika i državnika...​

To je taj civilizacijski kapacitet o kojem sam govorio. Ni danas ga nemamo u dovoljnoj meri, a kamoli u onom olujnom 19. veku kada su na Balkanu besneli ustanci i ratovi sa Turcima, a u Panoniji revolucije i borbe za nacionalni opstanak u Austriji.
 
Овдѣ ћу йедним примѣром навѣсти йедан битан недостатак

Погледаймо двѣ рѣченице:

...предпостављайући постояње више од йедне промѣне. У оба случая добиямо слѣдећу рѣченицу...

...наш йезик у неких околностих не може служити свойой намѣни, то йест поузданоме прѣносу мисли и података од йеднога човѣка другому.


То што бар неки од њих постояху у многих србских крайевах њега не занимаше много. Чак писаше новинске чланке како би убедио народ да их не користе,... нити може ли се њима исказати нешто више од свакодневних потрѣба неписмених сељака, нити да ли садржаше неколицину или десет хиљада турских рѣчи. Йезик његова села њему бѣше мѣрило врѣдности. И због такве йедне полуписмене и просте особе, не видевше даље од сопственога носа ми данас имамо тако назадну и лошу граматику.

To su napomene.
 
Слажем се да овакви примѣри двосмислености нису чести али се ипак догађайу. Я на овай, вѣровали или не, налѣтех скоро у йедном стрипу (о Загору :-)). У говору се ипак врло често догађа употрѣба општега падежа множине без прѣдлога, тумачивих на два начина, у смислу датељнога и творитељнога. Али найчешће се йедно од двайу могућих значења на основу смисла одбацуйе као мало вѣроватно, па се тиме остайе само са йедним. Као примѣр погледаймо реченицу "Обрисах под свойим прийатељима".. Ум слушаоца, чувши или видѣвши овако нешто, несвѣсно одбацуйе смисао творитељнога као тешко могућ, па онда остайе само йедно могуће значење, оно са смислом датељнога падежа (мало ко помишља на могућност да ће неко свойе приятеље користити као крпе за рибање пода :-) ). Али, ако би неко ипак хтео овако исказати мање вѣроватну мисао, он би то тешко могао учинити, йер не би био схваћен, осѣм ако би реченицу промѣнио из корѣна како би избегао двосмислености наставше мањком броя падежа. И овай примѣр показуйе озбиљне недостатке наше Вуком уназађене граматике. А узрок томе йе наравно протѣривање датељнога падежа множине из йезика; да се то не догоди оваквих неясноћа овдѣ не би било.
Реченице из првога примѣра би гласиле у неисквареном србском (и хрватском) "Људи се прилагођавайу промѣнам" и "Људи се прилагођавайу промѣнами".
Желим напомѣнути да енглески йезик нема проблема исказати ове мисли, иако готово да нема падежа, пошто он намѣну истих надомѣшћуйе употрѣбом прѣдлога: "People accomodate to changes / with changes".

Da, možda je češće nego što se čini na prvi pogled ...

Можда Урбан Хробоатос зна нешто о данашњем стању спорних падежа множине у хрватском? Негде прочитах да се они поново уче по хрватских школах. Има ли могућности за њихово скоро враћање у званичну граматику, с обзиром на постояње их у многих хрватских говорах, прѣ свега у чакавских и кайкавских?

Ne, jedino što se tiskaju pisci iz 19. st. onako kako su pisali (malo izmijenjeno jedino u pravopisu- teško, rastaviti,..a ne težko, razstaviti), t.j. ostavljaju se različiti padeži u D, L, I mn., kao i sintaktički oblici (vidjeh dolazeću djevojku). Tako se konačno u lektiri (Šenoa, Ante Kovačić, Mažuranić, Kumičić,..) može vidjeti kako su ti tekstovi izvorno izgledali, a najvažnije je da nije provedena sinkretizacija padeža u množini, što su kasnije učinili vukovci (Maretić, Broz, Budmani, Iveković, Musić,..), a kasnija vlast "prepravljala" ta djela.
Josip Silić, kvalitetan lingvist, objavio je dosta radova i iz povijesne morfologije svih triju narječja, pa se vidi kako se to mijenjalo kroz stoljeća. To stoji u udžbeniku za srednje škole, no mislim da to, realno, jedva itko razllikuje.
Razlikuju izvorni govornici nekih čakavskih, kajkavskih i staroštokavskih dijalekata, no oni su ili pasivni, ili-ako se jave- ne bave se ovim važnijim stvarima, nego
besmislicama oko naglaska i kajkavskih riječi, tako da to u konačnici ispada smiješno- čemu su pridonijeli, vjerojatno svjesno, neki dobri znalci kajkavštine, jer
je ove godine objavljen (uz službeni prijevod Mate Marasa na standardnom jeziku) i kajkavski prijevod svih 150 Shakespeareovih soneta.
Čakavci se isto slabo javljaju, a od staroštokavaca jedino je ostalo nešto što je napisao pokojni glumac Fabijan Šovagović i to je sve.
Nema, nažalost, svijesti o tom da se radi o nečem što je potencijalni problem.

Веруйем да се горе мишљаше на глаголске придѣве а не на прилоге. Али они данас ипак постойе у нашем йезику, а нарочито придѣв садашњи, преживевши Вуков покушай њихова протѣривања из йезика. Данас их има у йезику преко стотине, попут "следећа", "лежећа", "подразумевайућа", "предстойећа", "новодошавша" итд. Намѣрно наводим женске облике како би се разликовали од прилога. Они су одличан примѣр како йезик понекада може преживѣти и насиље над њим.

Možda je različita terminologija. Kod mene, u gramatici (siva gramatika Instituta), stoji: glagolski prilog sadašnji (hvaleći, imajući,..), gl. prilog prošli (pogledavši,..), glagolski pridjev radni (radio, radila), gl. pridjev trpni ( kuhan, spašen,..). To su 4 participa- nu, svejedno.

A važnije, jako im je sužen radius operandi. Evo, iz 19. st., domah nekoliko primjera:
"..kako su se znali okoristiti gradjanskim ratom u Byzantu bjesnećim; ..
"A kako je "slavnoga početka" Heraklij umieo svladati prvu tu nesreću zaprietivšu s obarske strani ?.."
(E. Kvaternik: Istočno pitanje., 1868.)

Mogao bih i Šuleka, Jagića,..no dostajat će samo sadanji ruski prijevod poznatoga 13. poglavlja Pavlove 1. Poslanice Korinćanima:

Ovo je početak na ruskom:
http://www.russianbible.net/1Co-13.html
1 Если я говорю языками человеческими и ангельскими, а любви не имею, то я--медь звенящая или кимвал звучащий.
.................
Srpski:
http://www.biblija.info/ijekav/index.htm
1. Коринћанима, глава 13



1. Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
..

Hrvatski
http://www.hbk.hr/biblija/nz/p1kor.htm#p1kor25
Kad bih sve jezike ljudske govorio i anđeoske, a ljubavi ne bih imao, bio bih mjed što ječi ili cimbal što zveči.
...

Sapienti sat.
 
M. ROKVIĆ:
Nauk karstjanski (hrišćanski) iz 1611, Matija Divković (1563-1631):

Nauk_krstjanski.png


Prepisano današnjim pravopisom:

Nauk karstjanski, bogoljubnoga bogoslovca fra Matija Divkoića, izjelašak Reda Svetoga Franceška, iz provincije Bosne Argentine. Ovi nauk, rečen fra Matije izvadi iz jezika dijačkoga, privede i složi u jezik Slovinski, kako se u Bosni govori. U ovomu se nauku zdarže mnoge stvari lijepe i korisne svakomu karstjaninu koji hoće poznati pravu vjeru i zakon Isukarstov.​

A 1689, osam decenija nakog Nauka karstjanskog, srpski patrijarh Arsenije Crnojević, piše sledeće pismo:

2zhmz38.jpg


Prepisano današnjim pravopisom:

Mi smerni služitelje i bogomolci carskago i presvetlago veličastva i vašej milosti nisko poklonjenije tvorimo do lica zemli, a molimo Gospoda Boga i prečistuju Jego Mater Devu Mariju o vašemu mnogoletnomu životu i zdraviju i da utvrdit gospod bog svetloe carstvo rimskoe tvrdo i nepokolebimo ot ninja i do veka v večnuju radost i veselje rodu hristijanskomu i va pobeždenje zloč'stivim Agarenom i inim bogomrskim jezikom. I ako te nastavit otč'skoe milosrđe o nas smernih uvedeti i o ubogomu narodu srb'skomu, blagodarimo premilostivago boga i presvetlago ćesara rimskago nepobedimago monarhiji, ješte smo u životu pod jego pokrivatelnim krilom, a za drugo kako je volja božja. Paki da jest bedomo vašemu velmožanstvu kako prjide k nam ot carskago velič'stva naš poslanik episkop Isaija Dikovič i prenese nam carskoju v'sečstnoju privelegiju vasemu narodu našemu pomilovanje i utvr'ždenje, i velmi se pohvali nam za vašu milost, kako ste imali usrdije i podvig o našemu ispravljeniju pred licem carevim milost s'tvorio i prošenja naša ispl'nju.​

I to još napominjem da sam ovaj "prevod" upriličio srpskom izgovoru. Da sam se držao ruskog, kao što je tradicija u Srbiji već 300 godina, tekst bi bio puniji oblika "ja-ja-jejši", "ja-ja-nenije" itd.

Pogledajmo samo padeže. Odakle Divkoviću oblik "bogoljubnoGA" i "dijačkoGA" u genitivu, kad patrijarh Arsenije čiji je maternji jezik isti kao i Divkovićev, 80 godina kasnije piše "bogoljubnaGO" i "dijačkaGO"? Odakle Divkoviću oblik za treće lice jednine prezenta "govori" ("kako se u Bosni govori"), kad 80 godina kasnije patrijarh Arsenije koristi oblik "govorit", a možda čak i "glagoljat"? Za Arsenijevo pismo se vidi da obiluje mnogim necrkvenoslovenskim elementima, ali ne može se negirati opšti utisak da je jezik fra Matije Divkovića s kraja 16. i početka 17. veka mnogo bliži savremenom srpskom jeziku nego jezik iz pisama patrijarha Arsenija s kraja 17. i početka 18. Jednostavno, vidi se da je već u 17. veku narodni jezik gotovo identičan onome u 19, iako o njemu iz pravoslavnih izvora nemamo puno tragova, već se svi služe crkvenoslovenskim, pod manjim ili većim uticajem narodnog.

Ne ulazeći u nacionalne sporove (nemam vrjemena, a s tobom sam ionako potrošio hrpu bitova na te stvari), mogu samo reći- "promašio si ceo fudbal".

Bo, ne govori se o uvedbi ruskih (ili cksl.) oblika tupa -ago (mjesto -oga), nego o nijansama u padežima, dakle
o sklonidbi/deklinaciji. To nije taj gulaš o ruskocrkvenoga, nego nješto stariji "narodni" jezik, kakvog imaš u Njegoša ili J. S. Popovića,
ili prije Rajića (Boj zmaja s orlovi).
 
Možda je različita terminologija. Kod mene, u gramatici (siva gramatika Instituta), stoji: glagolski prilog sadašnji (hvaleći, imajući,..), gl. prilog prošli (pogledavši,..), glagolski pridjev radni (radio, radila), gl. pridjev trpni ( kuhan, spašen,..). To su 4 participa- nu, svejedno.

A važnije, jako im je sužen radius operandi. Evo, iz 19. st., domah nekoliko primjera:
"..kako su se znali okoristiti gradjanskim ratom u Byzantu bjesnećim; ..
"A kako je "slavnoga početka" Heraklij umieo svladati prvu tu nesreću zaprietivšu s obarske strani ?.."
(E. Kvaternik: Istočno pitanje., 1868.)

Mogao bih i Šuleka, Jagića,..no dostajat će samo sadanji ruski prijevod poznatoga 13. poglavlja Pavlove 1. Poslanice Korinćanima:

Ovo je početak na ruskom:
http://www.russianbible.net/1Co-13.html
1 Если я говорю языками человеческими и ангельскими, а любви не имею, то я--медь звенящая или кимвал звучащий.
.................
Srpski:
http://www.biblija.info/ijekav/index.htm
1. Коринћанима, глава 13

1. Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
..
Hrvatski
http://www.hbk.hr/biblija/nz/p1kor.htm#p1kor25
Kad bih sve jezike ljudske govorio i anđeoske, a ljubavi ne bih imao, bio bih mjed što ječi ili cimbal što zveči.

Из ова два примѣра се може видѣти разлика међу глаголским прилогом и придѣвом садашњим. "Птице пѣваху летећи с гране на грану." и "Летеће тањире људи ретко виђайу."
Први се не мѣња по падежах, и прихваћен йе у тршићку граматику док други нийе и мења се као и сви остали придѣви. Глаголски придѣви садашњи су у србском йезику, после раздобља повлачења по реформи Копитар-Вуковой, сада у пуном надирању. Све чешће се користе и постадоше врло плодотворна врста рѣчи. Многи йезикословни научни радови бѣху написани о овой появи. И у науци се све чешће користе: "растућа и опадайућа функция", "замењуйући пресек, носећа греда" (статика), али прѣ свега у обичном животу забрињавайућа поява, освежавайући напитак, итд. У употрѣби их йе у србском сада преко стотине. Йош се не користе тако широко као у руском, али се њихова употрѣба шири.

Da, možda je češće nego što se čini na prvi pogled ...
Ne, jedino što se tiskaju pisci iz 19. st. onako kako su pisali (malo izmijenjeno jedino u pravopisu- teško, rastaviti,..a ne težko, razstaviti), t.j. ostavljaju se različiti padeži u D, L, I mn., kao i sintaktički oblici (vidjeh dolazeću djevojku). Tako se konačno u lektiri (Šenoa, Ante Kovačić, Mažuranić, Kumičić,..) može vidjeti kako su ti tekstovi izvorno izgledali, a najvažnije je da nije provedena sinkretizacija padeža u množini, što su kasnije učinili vukovci (Maretić, Broz, Budmani, Iveković, Musić,..), a kasnija vlast "prepravljala" ta djela.
Josip Silić, kvalitetan lingvist, objavio je dosta radova i iz povijesne morfologije svih triju narječja, pa se vidi kako se to mijenjalo kroz stoljeća. To stoji u udžbeniku za srednje škole, no mislim da to, realno, jedva itko razllikuje.
Razlikuju izvorni govornici nekih čakavskih, kajkavskih i staroštokavskih dijalekata, no oni su ili pasivni, ili-ako se jave- ne bave se ovim važnijim stvarima, nego
besmislicama oko naglaska i kajkavskih riječi, tako da to u konačnici ispada smiješno- čemu su pridonijeli, vjerojatno svjesno, neki dobri znalci kajkavštine, jer
je ove godine objavljen (uz službeni prijevod Mate Marasa na standardnom jeziku) i kajkavski prijevod svih 150 Shakespeareovih soneta.
Čakavci se isto slabo javljaju, a od staroštokavaca jedino je ostalo nešto što je napisao pokojni glumac Fabijan Šovagović i to je sve.
Nema, nažalost, svijesti o tom da se radi o nečem što je potencijalni problem.

Значи, у Хрватской су први кораци већ учињени за повратак насилно протѣраних падежа. Надам се да ће се то и даље наставити. Оно што ме код Хрвата одушевљава йе чување мѣстнога падежа и у йеднини у пойединих чакавских говорах, попут "на бреге", итд. У Срба од њега остадоше само два три окамењена облика: "лети", изрази попут "О Митрову дне" и искривљени израз "ономадне" од "у оном дне".

У србских говорах су сада изворни датељни, творитељни и мѣстни ретко гдѣ преживѣли Вуково нагрђивање йезика, иако у његово доба бѣху широко заступљени, найвише у Войводини, али и другдѣ. Мѣстни йе и дан данас заступљен у неких крайевах Србийе, рецимо у областих косовско ресавских говора, до душе скоро увѣк у окрњеном облику, без завршнога х ("по путева", "на трешња(х)", "на рука", "по кућа", "у гаћа" итд). У мойем завичайу йужной Црной Гори се йош по селах могу чути облици са завршним х, ("при кућах", "о женах", "по зидовах" итд).

Ево таблице свих трийу Вуком унакажених падежа множине у свих словенских йезицих.

padezi.png


* ch се чита као х у свих западнословенских йезицих.

Овде се ясно може видѣти како йедан полуписмени и суйетни човѣк, немавши никаквога йезичкога знања, нагрди нашу граматику, држећи се правила тршићке бабе Смиљане као пиян плота. Хрвати већ увидѣше грѣшку, време йе да и ми схватимо исто и повратимо оно што йе уназађено.
 
Poslednja izmena:
Još da počneš vraćati nazalne vokale i dvojinu, i biće odlično ! :D

Нѣйе лоша замисао! Треба вратити у йезик све чинеће га бољим и ближим осталим словенским народом, без икаквих предрасуда. Ако се може избацивати како се коме шта прохте, што се не би могло и враћати?
 
Ne ulazeći u nacionalne sporove (nemam vrjemena, a s tobom sam ionako potrošio hrpu bitova na te stvari), mogu samo reći- "promašio si ceo fudbal".

Bo, ne govori se o uvedbi ruskih (ili cksl.) oblika tupa -ago (mjesto -oga), nego o nijansama u padežima, dakle
o sklonidbi/deklinaciji. To nije taj gulaš o ruskocrkvenoga, nego nješto stariji "narodni" jezik, kakvog imaš u Njegoša ili J. S. Popovića,
ili prije Rajića (Boj zmaja s orlovi).

1. Ni to sa "fudbalom" nisi morao - već si frazu izlizao, a otrcano je ionako odavno.

2. Ovde odgovaraš Rokviću, jer gornje je njegov navod.

3. Ja ti odgovorih na ono od nakjuče:
Pa nisam mislio na Matičin Jednotomnik, na zastarele i "tanke" gramatike, a za korpus, iskreno, ne znam (nisam obavešten). Mislim na saobrazne ali mnogo opsežnije, temeljne, projekte koji bi obuhvatili kompletan srpski (dakle štokavski) korpus (analogno višetomnom Rečniku književnog i narodnog "sh" jezika SANU). Ne bi bilo nikakvih problema sa tobožnjim stranim elementima u njima. Nahodni čakavizmi bi se tretirali kao kroatizmi a kajkavizmi i "slovencizmi" kao vendizmi. Provincijalizmi i arhaizmi tipa rabiti, stolac, tanjur, krumpir, zadaća i sl. već. postoje i dobro je Pranjkoviću Ćorić objasnio u pogledu takvih slučajeva (slučaj sanduče, jastuče : sandučić:jastučić i sl, ako se sećaš). Što se tiče novih reči tipa uspornik, predočnik i sl. dobijaju oznaku "neolog." i/ili "neobič." itd.

Tako dobijamo na papiru ono što postoji u nepisanoj teoriji i praksi. Bomb(on)a od projekta.

A ti, ni abera.
 
Из ова два примѣра се може видѣти разлика међу глаголским прилогом и придѣвом садашњим. "Птице пѣваху летећи с гране на грану." и "Летеће тањире људи ретко виђайу."
Први се не мѣња по падежах, и прихваћен йе у тршићку граматику док други нийе и мења се као и сви остали придѣви. Глаголски придѣви садашњи су у србском йезику, после раздобља повлачења по реформи Копитар-Вуковой, сада у пуном надирању. Све чешће се користе и постадоше врло плодотворна врста рѣчи. Многи йезикословни научни радови бѣху написани о овой появи. И у науци се све чешће користе: "растућа и опадайућа функция", "замењуйући пресек, носећа греда" (статика), али прѣ свега у обичном животу забрињавайућа поява, освежавайући напитак, итд. У употрѣби их йе у србском сада преко стотине. Йош се не користе тако широко као у руском, али се њихова употрѣба шири.

U rurskom su prošireniji oko 3 puta, jer je jedno brojanje u tekstu našlo 400 zavisnih rečenica prema 140 ruskih- u kojim je to sređeno glagolskim pridjevom. Omjer od oka 3-1.
Dobro, Rusi izgubili aorist i imperfekt, netko dobio, netko izgubio ...

Значи, у Хрватской су први кораци већ учињени за повратак насилно протѣраних падежа. Надам се да ће се то и даље наставити. Оно што ме код Хрвата одушевљава йе чување мѣстнога падежа и у йеднини у пойединих чакавских говорах, попут "на бреге", итд. У Срба од њега остадоше само два три окамењена облика: "лети", изрази попут "О Митрову дне" и искривљени израз "ономадне" од "у оном дне".

У србских говорах су сада изворни датељни, творитељни и мѣстни ретко гдѣ преживѣли Вуково нагрђивање йезика, иако у његово доба бѣху широко заступљени, найвише у Войводини, али и другдѣ. Мѣстни йе и дан данас заступљен у неких крайевах Србийе, рецимо у областих косовско ресавских говора, до душе скоро увѣк у окрњеном облику, без завршнога х ("по путева", "на трешња(х)", "на рука", "по кућа", "у гаћа" итд). У мойем завичайу йужной Црной Гори се йош по селах могу чути облици са завршним х, ("при кућах", "о женах", "по зидовах" итд).

Ima i u staroštokavskim tekstovima Dragoslava Mihailovića, te njekim iz CG. Mislim da se na ovoj razini max može napraviti da se preko knjiga i medija "pušta" u javnost, a ne da se propisuje u gramatikama.

Ево таблице свих трийу Вуком унакажених падежа множине у свих словенских йезицих.

padezi.png


* ch се чита као х у свих западнословенских йезицих.

Овде се ясно може видѣти како йедан полуписмени и суйетни човѣк, немавши никаквога йезичкога знања, нагрди нашу граматику, држећи се правила тршићке бабе Смиљане као пиян плота. Хрвати већ увидѣше грѣшку, време йе да и ми схватимо исто и повратимо оно што йе уназађено.

Post festum- ne vidim zašto je Vuk toliko napenalio na taj novoštokavski, kad je zadržao "starije oblike" (hoću, djeca,..). On je bio eklektik, no zašto je baš tu povučena crta, i zašto su baš turcizmi amenovani,.. ne vidim razloga.
 
1. Ni to sa "fudbalom" nisi morao - već si frazu izlizao, a otrcano je ionako odavno. .

Nije. Ta fraza ima veliku budućnost.
2. Ovdě odgovaraš Rokviću, jer gornje je njegov navod.

3. Ja ti odgovorih na ono od nakjuče:


A ti, ni abera.

U sadanjem srpskom jeziku postoje pristojne gramatike i rječnici, te korpus Đorđa Kostića, te niz drugih.

Tvoja bi priča bila odprilike ova: staviti i hrvatske štokavske dokumente i autore i vozi.
To propada iz više razloga:
1) najvažniji stariji dokumenti su štokavsko-čakavski ili čakavsko-štokavski, što daje osebujnu fizionomiju jezika koja nema nasljednika u srpskoj pismenosti- nego u hrvatskoj

2) te tekstove i knjige ni hrvatska filologija nije do sada adekvatno obradila, a o srpskoj da i ne govorimo jer joj to i nije bio interes

3) u svijetu se taj korpus drži hrvatskim, pa bi stavljanje u povijesni korpus srpskoga jezika izazvalo blagorečeno neugodne posljedice

4) konačno, hrvatski tekstovi iz 19. stoljeća su isto tako teže probavljivi, napose na leksičkoj i sintaktičkoj razini, pa bi to u dodatnoj standarizaciji srpskoga jezika izazvalo samo kaos.

Osim toga, impozantan korpus je dao i vrijedne rezultate, o čem je i pisano:
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Rechnik-koji-niko-nema.sr.html
 
Poslednja izmena:
Ima i u staroštokavskim tekstovima Dragoslava Mihailovića, te njekim iz CG. Mislim da se na ovoj razini max može napraviti da se preko knjiga i medija "pušta" u javnost, a ne da se propisuje u gramatikama.
Неки войвођански писци коришћаху све падеже множине и после Вука. Међу њима се по том нарочито истиче Лаза Костић. А прѣ њега их коришћаху сви од реда.

Post festum- ne vidim zašto je Vuk toliko napenalio na taj novoštokavski, kad je zadržao "starije oblike" (hoću, djeca,..). On je bio eklektik, no zašto je baš tu povučena crta, i zašto su baš turcizmi amenovani,.. ne vidim razloga.
Вук толико истраяваше на том из два разлога:
-први и важнийи йе његова ускогрудост и недостатак ширих видика. Он никако не хоћаше прихватити ништа што нѣйе из његова села, осим ако га нѣко на то не би натѣрао. Тако га Копитар, као надрѣђени, натѣра прихватити датељне облике личних замѣница "теби" и "мени", умѣсто и дан-данас широко коришћених по селах "мене" и "тебе". Измѣне попут враћања гласа х, и старийих облика попут "дйеца" мѣсто "ђеца" бѣху условљене договором са Хрватима (йер их рецимо не могаше натѣрати постати "Рвати"), и учињене у каснийем раздобљу његова живота. Вук се ипак читавога свойега живота не могаше уздићи изнад говора свойега села. За њега само говор његова села бѣше правилан и прави "српски". Сви остали србски говори за њега бѣху "искварени" у оной мѣри у койой се разликоваху од тршићкога, односно његовога говора. То се односи и на граматику и на лексику, па отуда искварени падежи множине и толико турцизама.
-други разлог йе његово велико незнање, бар у почетном раздобљу његова рада. Он дошавши у Беч не знаше много више осим читати и писати, а поготово немаше скоро никаквога йезичкога знања. Из његових раних списа се ясно види да он не познаваше падежни састав изворнога србскога нити словенских йезика. Због тога он, рецимо, стално говораше и писаше како су падежи множине у Войводини искварени изостављањем "йединога исправнога" наставка "ма", што йе наравно чиста глупост. Данас звучи смѣшно читати његов чланак где се бори против облика датељнога падежа множине попут "приятељем, трговцем, кнезовом" и "доказуйе" да морайу бити са наставком -ма. Он ту крње облике мѣстнога множине (без гласа х) попут "у недри", "по ребри", "на врати", "по сели" назива датељним падежом, што нема благе везе с мозгом. Ако ухватим времена, преписаћу део тога чланка, па да се сви смейемо. Али, найстрашнийе од свега йе што он просташтво и неписменост дизаше у небо и сматраше врлином.
 
Неки войвођански писци коришћаху све падеже множине и после Вука. Међу њима се по том нарочито истиче Лаза Костић. А прѣ њега их коришћаху сви од реда.

To je bilo prije. Sada nema velike šanse za revitalizaciju.
Osobno mislim da je max što se može postići stilska pričuva za poeziju i sl.

Вук толико истраяваше на том из два разлога:
-први и важнийи йе његова ускогрудост и недостатак ширих видика. Он никако не хоћаше прихватити ништа што нѣйе из његова села, осим ако га нѣко на то не би натѣрао. Тако га Копитар, као надрѣђени, натѣра прихватити датељне облике личних замѣница "теби" и "мени", умѣсто и дан-данас широко коришћених по селах "мене" и "тебе". Измѣне попут враћања гласа х, и старийих облика попут "дйеца" мѣсто "ђеца" бѣху условљене договором са Хрватима (йер их рецимо не могаше натѣрати постати "Рвати"), и учињене у каснийем раздобљу његова живота. Вук се ипак читавога свойега живота не могаше уздићи изнад говора свойега села. За њега само говор његова села бѣше правилан и прави "српски". Сви остали србски говори за њега бѣху "искварени" у оной мѣри у койой се разликоваху од тршићкога, односно његовога говора. То се односи и на граматику и на лексику, па отуда искварени падежи множине и толико турцизама.

To je ključno, je li to tako ?
Meni se čini da je on nadrastao te okvire, ali je iz pitajboga kojih razloga (možda inat
u svađi sa Svetićem i ostalima) ustrajao praktički na svim točkama u kojim je bio "antiprotivan":

* izgon "slovenizama" (rusizama i crkvenoslavizama)
* tolerancija prema turcizmima
* latiničenje ćirilice
* fonološki protiv morfološkoga pravopisa
* radikalna novoštokavština prema umjerenoj, ili mješavini sa staroštokavskim
* izgon gramatičkih oblika "starijega jezika", sličnih ruskom, i dalje postojećih, ali ne prevladavajućih u "narodnom" jeziku

Taj je folkloristički program (koji se može razumjeti) ipak prebacio mjeru, i to u svim točkama u kojima je sučeljen sa Svetićem, Vidakovićem i sl.

-други разлог йе његово велико незнање, бар у почетном раздобљу његова рада. Он дошавши у Беч не знаше много више осим читати и писати, а поготово немаше скоро никаквога йезичкога знања. Из његових раних списа се ясно види да он не познаваше падежни састав изворнога србскога нити словенских йезика. Због тога он, рецимо, стално говораше и писаше како су падежи множине у Войводини искварени изостављањем "йединога исправнога" наставка "ма", што йе наравно чиста глупост. Данас звучи смѣшно читати његов чланак где се бори против облика датељнога падежа множине попут "приятељем, трговцем, кнезовом" и "доказуйе" да морайу бити са наставком -ма. Он ту крње облике мѣстнога множине (без гласа х) попут "у недри", "по ребри", "на врати", "по сели" назива датељним падежом, што нема благе везе с мозгом. Ако ухватим времена, преписаћу део тога чланка, па да се сви смейемо. Али, найстрашнийе од свега йе што он просташтво и неписменост дизаше у небо и сматраше врлином.

Imao je on i energije i upornosti ...
No, realno, neke je oblike uspješno potisnuo, a najistaknutiji su ovi o kojim pišemo.
 
To je bilo prije. Sada nema velike šanse za revitalizaciju.
Osobno mislim da je max što se može postići stilska pričuva za poeziju i sl.

На жалост, и я мислим тако. Када се наши йезикословци не би слѣпо држали Вука, можда би се макар облици датељнога и мѣстнога множине могли вратити у граматику као дозвољени, упоредо са обликом општега падежа (што мислим да ће се йеднога дана десити у Хрватской). Али од њих се тешко може очекивати да размишљайу без прѣдрасуда и уврѣжених схватања наслѣђених из врѣмена комунизма, о Вуку као неприкосновеной величини. У сваком случайу, мене лично нико не може спрѣчити да користим све падеже множине, како у писаниях, тако и у говору.

Meni se čini da je on nadrastao te okvire, ali je iz pitajboga kojih razloga (možda inat
u svađi sa Svetićem i ostalima) ustrajao praktički na svim točkama u kojim je bio "antiprotivan":

Я не видим како он надрасте оквире свойега роднога села, када се његов "књижевни" йезик врло мало разликоваше од говора Тршића, док тадашњи србски говори бѣху веома разнолики. У граматици, колико я знам, постойи само йедна разлика, ранийе наведени датељни облици "мени" и "теби" уместо "мене" и "тебе", койу Вук учини не свойом вољом него по наређењу свойега послодавца Йернея Копитара. Оно мало гласовних измѣна и враћања на старийе стање (враћање гласа х, облика попут "много" умѣсто тршићкога "млого", "тйерати" умѣсто "ћерати", "дйеца" умѣсто "ђеца") он учини са циљем приближавања Хрватом, а не што сматраше да тако трѣба. То такође бѣше изнуђен потез, учињен послѣ дугога врѣмена опирања.

Када се од разноликих народних говора ствара књижевни йезик, у свѣту се, уколико постойи више различитих облика, обично даваше прѣдност заступљенйему или старийему. Значи, одређуйе се шта ће ући у књижевни йезик а шта не или по начелу већине говорника, или по начелу изворности, односно блискости са старийим йезиком. Вук се не придржаваше ни йеднога ни другога, него трећега, завичайнога начела, да треба узимати само облике говора свойега роднога села. Иако он то оправдаваше потрѣбом да се говори "народним" йезиком, под "народом" он подразумеваше само људе из свойега края а занемариваше остале, по њим говоривше "искварено".

Када йе у питању начело изворности, односно блискости са старийим йезиком, Вук готово увек дѣлаше супротно, дайући прѣдност новийим обликом (сем у горе наведених изнуђених случайих).
А што се тиче начела већине, довољно йе само сѣтити се кратких облика личних заменица множине "ви" и "ве" ("Рекох ви..", "Молим ве..."), широко коришћених и дан данас широм Србийе, али не ушавших у књижевни йезик. Где год я беях по селах, сусретах се са њима: Гружа, Крагуйевац, Златибор, Ужице, Левач, трстенички край, Рашка, стара Црна Гора, Врање, Власотинце, Власина. Користе их чак и Срби у Румунийи. Велика већина Срба их коришћаше у Вуково врѣме, али то не бѣше довољно да би били прихваћени у књижевни йезик, пошто не бѣху коришћени у Тршићу. А ти облици нѣсу никаква новотария, постояху од давнина и прѣдстављайу наддиялекатску особеност србских говора.

Imao je on i energije i upornosti ...

На жалост, то йе тачно. Да нийе тако, много мање штете би направио. Ово ме подсѣти на генерала Монтгомерия, написавшега у свойих сећањих да йе найгори (односно найштетнийи) начелник штаба особа глупа а врѣдна! За Вука се не може рећи да бѣше глуп, али йе очигледно да не бѣше добронамѣран нити образован. Он сам никада не крияше да му йе циљ уништење све књижевности писане йезиком другачийим од његовога говора.
 
Poslednja izmena:
Я не видим како он надрасте оквире свойега роднога села, када се његов "књижевни" йезик врло мало разликоваше од говора Тршића, док тадашњи србски говори бѣху веома разнолики. У граматици, колико я знам, постойи само йедна разлика, ранийе наведени датељни облици "мени" и "теби" уместо "мене" и "тебе", койу Вук учини не свойом вољом него по наређењу свойега послодавца Йернея Копитара. Оно мало гласовних измѣна и враћања на старийе стање (враћање гласа х, облика попут "много" умѣсто тршићкога "млого", "тйерати" умѣсто "ћерати", "дйеца" умѣсто "ђеца") он учини са циљем приближавања Хрватом, а не што сматраше да тако трѣба. То такође бѣше изнуђен потез, учињен послѣ дугога врѣмена опирања.

Kojim Hrvatima? Koji su to Hrvati pređe 1850-te govorili tjerati i djeca. Baš da vidim koje ćeš sad Hrvate da iskopaš.
 
Kojim Hrvatima? Koji su to Hrvati prěđe 1850-te govorili tjerati i djeca. Baš da vidim koje ćeš sad Hrvate da iskopaš.

Дубровчани на примѣр, поред покатоличених Срба на више других мѣста. Али то не бѣше разлог ове измѣне, него непостояње новийега ийекавскога йотовања (тй >> ћ, дй >> ђ) у Хрвата, без обзира на замѣну ят-а. Хрватом се овакви новийи облици не могаху намѣтнути, па зарад договора са њима о зайедничком йезику Вук мораше одустати од њих.
 
Poslednja izmena:
Я не видим како он надрасте оквире свойега роднога села, када се његов "књижевни" йезик врло мало разликоваше од говора Тршића, док тадашњи србски говори бѣху веома разнолики. У граматици, колико я знам, постойи само йедна разлика, ранийе наведени датељни облици "мени" и "теби" уместо "мене" и "тебе", койу Вук учини не свойом вољом него по наређењу свойега послодавца Йернея Копитара. Оно мало гласовних измѣна и враћања на старийе стање (враћање гласа х, облика попут "много" умѣсто тршићкога "млого", "тйерати" умѣсто "ћерати", "дйеца" умѣсто "ђеца") он учини са циљем приближавања Хрватом, а не што сматраше да тако трѣба. То такође бѣше изнуђен потез, учињен послѣ дугога врѣмена опирања.

Када се од разноликих народних говора ствара књижевни йезик, у свѣту се, уколико постойи више различитих облика, обично даваше прѣдност заступљенйему или старийему. Значи, одређуйе се шта ће ући у књижевни йезик а шта не или по начелу већине говорника, или по начелу изворности, односно блискости са старийим йезиком. Вук се не придржаваше ни йеднога ни другога, него трећега, завичайнога начела, да треба узимати само облике говора свойега роднога села. Иако он то оправдаваше потрѣбом да се говори "народним" йезиком, под "народом" он подразумеваше само људе из свойега края а занемариваше остале, по њим говоривше "искварено".

Istina je da je korigirao J.S.Popovića, a i da se nije usudio Njegoša (koji ima drugačiji tip jezika).

No-što da se radi ? Što se može napraviti ?

Pa, bar sljedeće:

* alternativni množinski oblici, bar u poeziji i dr.
* neke promjene u pravopisu koji je previše "fonetski" (potpukovnik, otkud,..)
* vraćanje starijih leksema- iz jednog teksta druge tematike: http://hakave.org/index.php?option=com_content&id=7165
* više frekvencije u porabi glagolskih pridjeva
* u jezičnoj kulturi, odmak od "turčenja"- nastavci na -džija (kamiondžija, ..)
* češća deklinacija brojeva
* upotreba revitaliziranih ckslavizama, ali prilagođenih

Plus malo više pažnje oko naglaska, ne vidim što se više može. Vuk je najviše uspio u množinskim padežima i u sužavanju radiusa operandi glagolskim pridjevima, a drugdje - osim u leksiku- nije ostavio takav trag.
 

Back
Top