U školi za englaski jezik prihvatalo se zvati druge na način kako je bilo najpogodnije za englesko izgovaranje. Bilo je to u Kanadi.
Pored mene je sedeo mladi Kan, rodom iz Vijetnama.
Jednog jutra dođem ranije u školu a on sam. Sednem pored njega i počnem prelistavati lekcije, što je i on već činio. U jednom trenutku dobijem podsticaj da se našalim sa njim i izgovorim njegovo ime onako kako sam video u filmovima da govore vijetnamci. Kažem glasno kroz nos celo ime od tri dela. Izgovorim ga brzo ali spojeno kao jednu reč, "NgoKaKan."
Odjednom je poskočio, podigao se na noge, okrenuo prema meni raširenih ruku sa osmehom od uveta do uveta. Njegova reakcija me zbunila jer sam pomislio da će shvatiti da sam se hteo šegačiti sa njim. Umesto ljutnje rekao je: "Ti si prvi koji je posle tri godine mog bivanja daleko od Vijetnama, izgovorio moje ime ispravno - onako kako se izgovara kod mene kući."
Zagrlio me snažno jer je bio dodirnut duboko i osetio se najprirodnije što je moglo biti.
Iako nisam zvao ljude po nadimcima, ovoga puta sam shvatio da, nezavisno od svojih osećanja prema nekome, uvek ih treba oslovljavati po njihovom imenu. To je nešto što će učiniti bar da su uvaženi, prihvaćeni i cenjeni kao ljudi.
Kasnije je bila i jedna od učiteljica, kanađanka, koja je nastojala da sve oslovljava po imenima kako su ih zvali u matičnim zemljama, jer i ona je shvatila baš ovo o čemi napisah.
Nedavno me komšija, čovek sa kime se znam iz detinjstva, oslovio sa "komšija." Znao sam zašto to čini ali ranije nisam ništa diskutovao o tome. Pa ipak, ovoga puta onako tiho bez da oseti da sam to čak i primetio, pitah, "Šta je, zaboravio si moje ime?"
To ga je jako pogodilo, mada mu je trebalo nekoliko dan ada se presabere. Ipak promenio je u sebi deo onoga sa čime se sam morao i još uvek mora izboriti.
Zaključak je da je najveći problem ako ne uočimo da imamo izvesni problem. Onog trenutka kada se sa time suočimo onda je on već pola rešen.
