ne kontam ove likove koji bacaju dijagnoze kao da su neki strucnjaci. ako postavljac teme hoce da utvrdi dijagnozu otici ce lepo kod lekara opste prakse pa ce mu on dati uput za psihijatra, a psihijatar ce mu nadenuti neku sugavu etiketu iz svoje omiljene knjige koja se zove DSM-IV.
a ocigledno je da je postavljacu teme problem to sto on sam sebi ogranicava opcije.
no ajmo prvo da se slozimo oko toga da je sasvim normalno ograniciti sebe. dakle, sasvim je normalno svesti broj opcija na minimum, jer ljudski mozak, kako kazu neki strucnjaci, slabije funkcionise kad je broj opcija prevelik.
sasvim je uobicajeno da se otpise televizija, da se otpisu klubovi kao mesto izlaska, da se otpise ne samo zanr neke muzike, nego muzika uopste, da se otpisu zurke, da se otpise flert i muvanje i jos mnogo toga. e sad, zanimljivo je i razumeti razlog takvog odricanja. neko otpisuje zurke jer ih se zasitio. neko otpisuje zurke jer je probao par puta i smorio se. neko otpisuje zurke ne zato sto je probao pa mu se nije svidelo, vec zato sto moze da proceni da mu se ta akvitnost nikako nece dopasti te sto ima bolje alternative. a neko, neko otpisuje zurke jer ga je strah.
strah je taj koji nas blokira i ne dozvoljava nam da se na prirodan nacin odreknemo nepotrebnih opcija.
medjutim, zasto je uopste bitno na koji nacin se odricemo?
zasto je bitno da li je strah taj koji nas tera da se odreknemo kluba ili saznanje da nema niceg zanimljivog u klubu?
na kraju krajeva, svaka odluka je automatski i odricanje svih ostalih odluka koje smo mogli da donesemo. u ekonomiji se to zove 'oportunitetni trosak' i znaci da je odricanje neizbezno.
zasto se onda obaziremo na propusteno?
kratka anegdota.
u 12-oj godini sam poceo da se interesujem za programiranje (opa, slicnos'!). neko se setio da mi popravi stari pc 386 racunar sa monohromnim ekranom nakon svih tih godina i zahvaljujuci tom nesebicnom cinu, sledece 2 godine sam potrosio kuckajuci moje prve QBasic programe. ne secam se da sam radio bilo sta drugo osim programiranja, ne secam se da sam se druzio, da sam izlazio, pa ni da sam jeo. bio sam, kako vi kazete, zatvoren izmedju cetiri zida, pa je s tim, cena odricanja bila poprilicno velika. ali je na kraju krajeva od toga nastao kompetentan programer koji je danas na funkciji dizajnera video igara i koji ima vrlo malo toga da zali.
a bio sam stidljiv onda. nije da nisam. drustvo mi bas i nije nesto mnogo prijalo. cesto sam ga izbegavao. imao sam i dva druga s kojim sam se cesto mlatio, pa me to jos vise guralo nazad. ali nisam sad nesto mnogo razmisljao o tome sta propustam. strast je pobedila. medjutim, cesto bi mi neko zamerio na to sto radim, i onda bih, u nastanku kognitivne disonance, svojeglavno poceo da izmisljam razloge kako bi zamrzeo sve ono sto bih ja kao trebao da radim. i upravo zbog toga sam stvorio strah ka tim aktivnostima i tako se na glup nacin ogranicio nekih stvari koje bih cak mozda i voleo da mi roditelji nisu bili moroni kakvi jesu.
fala bogu, pa sam preso preko tih stvari nekako. nije bilo bas jednostavno.
