(ne)Poverenje

[ranjeni Zoro]

Nekada se podrazumeva:

- uđemo u taksi, i verujemo da je taksista normalan čovek, a ne recimo manijak koji će da nagari 200 jer mu se iznenada smučio život

- naručimo piće, i verujemo da konobar nije pljunuo u isto, ili nešto još gore

- ulazimo u bazem, i verujemo da niko od mase kupača nema kožno oboljenje koje se leči decenijama

- idemo kod frizera, i verujemo da nam neće odfikariti uvo

- vodimo ljubav sa nekim koga ne poznajemo najbolje, i verujemo da u sred seksa neće dobiti napad epilepsije, da u ormanu nema nikoga, da je zaista svršio..isl

- šaljemo decu u školu, i verujemo da mu niko neće utrapiti drogu, maznuti patike, tući ga

- naslanjamo se na ogradu rećeg sprata u tržnom centru i ne pada nam na pamet da ćemo završiti dole, u prizemlju, na haubi novog auta-nagrade.

Sve su to neke aktivnosti koje baziramo na očekivanom, predvidivom..
Saberemo, oduzmemo i nadamo se da će sve biti ok. Ne znamo, ali - verujemo.

Ipak, kada se radi o Poverenju, kao glavnom lepku u odnosima između ljudi, tu stvari ne štimaju.
U ovoj našoj zemlji, kapiram da je glavni problem - Nepoverenje.

Niko nikome NE veruje.
Od kada to datira? Od partizana i četnika?
Od kada je komšijina krava pobedila na vašaru?
Od cara Lazara? Turaka, poturica, janjićara..?

Mislim da je to glavni problem u srbjici.
Niko nikome ne veruje
svi su na "brate"..ali..zajednički imenitelj je NEPOVERENJE.
nešto nekome uradiš dobro, a on onda gleda da vidi gde je maca, u čemu je zaieb

Kako to promeniti?

 

[Kovač]

Verujemo statistici koja kaže da se najčešće desi da nas taksista odveze na pravo mesto.
Navukli smo se na verovatnoću,nije to stvar poverenja.
To što neko nikom ne veruje znači da razmišlja i da zna da život nije shema i da se dešavaju i neočekivani dogadjaji.

 

[Astrid]

To se naročito vidi i oseti kada se nakon nekoliko godina provedenih u inostranstvu vratim u Srbiju. Već na carini sam "kriva" - ako se ne dokaže suprotno.

 

[Џорџи]

recimo da je najveca primena nastala pre 15ak god pojavom interneta i poplavom ruznih bespotrebnih informacija..akcionih pucaskih igrica koja su otudjila decu od lopte i igralista..nesrece su se i pre desavale ali nismo bili obavesteni i nisu ljudi pucali s mozgom tako cesto kao danas..nedostatak novca i posla..gubitak voljene osobe s gubitkom pravih vrednosti i sl

 

[Astrid]

Od kada to datira? Možda Tito zna

 

[ranjeni Zoro]

Verujemo statistici koja kaže da se najčešće desi da nas taksista odveze na pravo mesto.
Navukli smo se na verovatnoću,nije to stvar poverenja.
To što neko nikom ne veruje znači da razmišlja i da zna da život nije shema i da se dešavaju i neočekivani dogadjaji.

mda..
mada ja mislim, da to što niko nikom ne veruje ima veze sa oštećenom psihom

Psiha ljudi u Srbiji je preopterećena raznim strahovima.

E sad, ono što je paradoks, ti strahovi se NE odnose na životinje, oružja, otrove, zemljotrese, ratove, bolesti i slične katastrofe.
Za sve te i slične strahove, srbi imaju formulu koja se zove "ma ko mu iebe mater".

Ali, kada su LJUDI u pitanju, Srbi su prepadnuti, i ne veruju nikom živom

a gde bi bili kada bi jedni drugima verovali..

m?

 

[Marijana.86]

Rekla bih da je to povezano sa nekim strahovima i bedom koja se uvukla pod kožu. Paranoja na sve strane. Neprijatelj vreba. Ljudi sve više postaju jadni, ali u glavama. Po sistemu - da sutra dobije 7-icu na lotou bio bi - pa prosto rečeno prestravljen. Panika, može neko da ga prevari, da bude ljubomoran, zavistan, pakostan, da traži da pozajmi pa ne vrati, da ga iskoristi, da mu traži, očekuje... e to je takvo razmišljanje. Strah do koske. Od ljudi i njihovih namera, (prikrivenih) motiva... A gde bi bili kad bi jedni drugima verovali ? Hm, pa verovatno bi se svi zajedno bolje osećali, bili bezbrižniji, opušteniji, svakako bolje. Evo setih se i jedne pričice, koju sam nedavno čula od jednog poznanika. Šeta on centrom grada Beograda i slučajno u prolazu čuje neke strance koji razgovaraju sa prodavačicom u trafici. Tačnije pokušavaju nešto da je pitaju, ali ona ih ne razume i samo sleže ramenima i odmahuje rukom. On radoznao kao što jeste pridje, ne bi li pripomogao svojim znanjem engleskog jezika. I objasne oni njemu. Problem je bio taj, što je jedan od njih par minuta ranije kupovao nešto na istoj toj trafici i zaboravio novčanik. Pa su se tad kad je on naleteo na njih, vratili da pitaju da li ga je možda ona (prodavačica) videla - uzela ili da ga je neko od prolaznika našao pa joj ga dao, da li da odu u policiju jer ge je možda nekp srećni pronalazač tamo odneo isl.. Svako može da pretpostavi šta im je taj moj poznanik odgovorio... I njihovo zaprepašćenje takvim odgovorom.To je naša surova realnost, nažalost...

 

[Borac za prava zivotinja]

Nekada se podrazumeva:

- uđemo u taksi, i verujemo da je taksista normalan čovek, a ne recimo manijak koji će da nagari 200 jer mu se iznenada smučio život

- naručimo piće, i verujemo da konobar nije pljunuo u isto, ili nešto još gore

- ulazimo u bazem, i verujemo da niko od mase kupača nema kožno oboljenje koje se leči decenijama

- idemo kod frizera, i verujemo da nam neće odfikariti uvo

- vodimo ljubav sa nekim koga ne poznajemo najbolje, i verujemo da u sred seksa neće dobiti napad epilepsije, da u ormanu nema nikoga, da je zaista svršio..isl

- šaljemo decu u školu, i verujemo da mu niko neće utrapiti drogu, maznuti patike, tući ga

- naslanjamo se na ogradu rećeg sprata u tržnom centru i ne pada nam na pamet da ćemo završiti dole, u prizemlju, na haubi novog auta-nagrade.

Sve su to neke aktivnosti koje baziramo na očekivanom, predvidivom..
Saberemo, oduzmemo i nadamo se da će sve biti ok. Ne znamo, ali - verujemo.

Ipak, kada se radi o Poverenju, kao glavnom lepku u odnosima između ljudi, tu stvari ne štimaju.
U ovoj našoj zemlji, kapiram da je glavni problem - Nepoverenje.

Niko nikome NE veruje.
Od kada to datira? Od partizana i četnika?
Od kada je komšijina krava pobedila na vašaru?
Od cara Lazara? Turaka, poturica, janjićara..?

Mislim da je to glavni problem u srbjici.
Niko nikome ne veruje
svi su na "brate"..ali..zajednički imenitelj je NEPOVERENJE.
nešto nekome uradiš dobro, a on onda gleda da vidi gde je maca, u čemu je zaieb

Kako to promeniti?

Teško.


U svemu čovek polazi od sebe.
Ako je nekad nekome pljunuo u piće, pašće mu na pamet da je i njemu konobar pljunuo u piće. Ako se ispišao u bazenu, poći će od pretpostavke da i ostali kupači rade isto ... Ako je ikada i sam bio istučen u školi, možda će, čak, to – povrh traume, neprijatnih iskustava i osuđivanja nasilničkog ponašanja – smatrati „normalnom“ fazom odrastanja. Strah od pada sa ograde u tržnom centru (ili razmišljanje o takvoj mogućnosti) ipak ne bih uključila u spisak relevantnih strepnji i sumnji, nego u paranoju. Jer, ukoliko već nije doživeo pad sa ograde u tržnom centru (), čuo za sličan incident ili mu prisustvovao, teško da će mu pasti na pamet da bi to moglo da mu se desi. Strah od pada sa ograde nije direktno vezan za nepoverenje prema ljudima ili za onaj najjači strah – strah od nepoznatog, pošto je ograda (a i tržnih centara) tušta i tma. (Kada su se, npr, pojavile pokretne stepenice, mnogi su strepeli da stanu na njih. Danas bi strah od pokretnih stepenica kod fizički zdravih ljudi bio tretiran kao fobija.)

Ali, recimo:
putuješ noću, autobusom, po nekim gudurama i sasvim je očekivano da će ti pasti na pamet da
- vozač može da zaspi
- može da dobije srčku i izgubi kontrolu nad volanom
- autobus pretrpi havariju i stane u vukoyebini, gde ćete satima čekati drugi prevoz
- u automobilima s kojima delite put sedi i poneki pijani vozač

Zašto bi ti tako nešto moglo pasti na pamet?
a) Čuo si milion priča o vozačima koji su zaspali za volanom
b) Čuo si priče da se sistematski pregledi ne sprovode redovno ili se uopšte ne sprovode, da prevoznici zapošljavaju prijatelje prijatelja, tazbinu i dr nauka koji ne mogu da nađu posao u struci a da, pritom, nisu ni kvalifikovani, ni zdravi ili su u visokorizičnim godinama koje ne trpe fizički napor, te da su konstantno pod stresom usled prirode posla i malih plata
c) Čuo si da su autobusi uglavnom polovni i izraubovani, te da je spoljašnji glanc verovatno ono što jeste – samo fasada, u funkciji ubeđivanja naivaca poput tebe, da je ono što je dobro spolja, dobro i iznutra
d) Čuo si milion priča o tragedijama koje izazovu pijani vozači

Na pomisli pod a), b), c), d) ... ž) , u tebi raste bes, pa zaključuješ:
„Ukinuo bih noćne vožnje, a za vozače bih uveo obavezu lekarskog pregleda najmanje jedanput mesečno, ali bi ti lekari morali biti vrhunski dijagnostičari ... ukoliko takvih ima... Autobusi bi morali na tehnički pregled sva-ko-dnev-no!!! Svim vozačima koji se makar jednom zateknu pijani, trajno bih oduzeo dozvolu!“

A potom bi zaključke dodatno analizirao:
„Hm, i ti lekari su mi neka mustra, verovatno su kupili diplome. (Čuo si milion priča o tome, a možda imaš i loše iskustvo sa nekim) Autobusi prođu tehnički pregled preko veze, pijanim vozačima se skoro nikad trajno ne oduzima dozvola ... Uostalom, mogu da budu dovoljno ludi (i pijani) da voze i bez dozvole ...“

I tako dođeš do konačnog zaključka:
„Nek sve ide u p.m, sve je trulo! Ja zbog toga sad ne mogu da se opustim i odremam u autobusu. Ko su ONI da mi zabrane da se radujem putovanju? E, za inat ću se radovati!“
Te udariš brigu na veselje i najčešće stigneš na odredište čitav, u jednom komadu.

Naravno, moguća je i ova varijanta:
„Nek ide život! Ako mi je suđeno da mi se neko ispiša u kafu, prenese kožnu bolest u bazenu – to je moj usud! Samo da, ne daj bože, saznam KO.“

Ili:
„Ako vidim svet u sebi, onda vidim i sebe u svetu. Samo, spoljašnji svet mi se baš i ne sviđa. Neću mu verovati dok god se ne uverim da je skrojen prema mom unutrašnjem svetu. “

 

[dobra predskazanja]

Nekada se podrazumeva:

- uđemo u taksi, i verujemo da je taksista normalan čovek, a ne recimo manijak koji će da nagari 200 jer mu se iznenada smučio život

- naručimo piće, i verujemo da konobar nije pljunuo u isto, ili nešto još gore

- ulazimo u bazem, i verujemo da niko od mase kupača nema kožno oboljenje koje se leči decenijama

- idemo kod frizera, i verujemo da nam neće odfikariti uvo

- vodimo ljubav sa nekim koga ne poznajemo najbolje, i verujemo da u sred seksa neće dobiti napad epilepsije, da u ormanu nema nikoga, da je zaista svršio..isl

- šaljemo decu u školu, i verujemo da mu niko neće utrapiti drogu, maznuti patike, tući ga

- naslanjamo se na ogradu rećeg sprata u tržnom centru i ne pada nam na pamet da ćemo završiti dole, u prizemlju, na haubi novog auta-nagrade.

Sve su to neke aktivnosti koje baziramo na očekivanom, predvidivom..
Saberemo, oduzmemo i nadamo se da će sve biti ok. Ne znamo, ali - verujemo.

Ipak, kada se radi o Poverenju, kao glavnom lepku u odnosima između ljudi, tu stvari ne štimaju.
U ovoj našoj zemlji, kapiram da je glavni problem - Nepoverenje.

Niko nikome NE veruje.
Od kada to datira? Od partizana i četnika?
Od kada je komšijina krava pobedila na vašaru?
Od cara Lazara? Turaka, poturica, janjićara..?

Mislim da je to glavni problem u srbjici.
Niko nikome ne veruje
svi su na "brate"..ali..zajednički imenitelj je NEPOVERENJE.
nešto nekome uradiš dobro, a on onda gleda da vidi gde je maca, u čemu je zaieb

Kako to promeniti?

ne znam sta da ti kazem. meni svasta pada na pamet, pa i to sto si pobrojao, narocito ono da ce mi frizer odfikariti uvo. to posebno, kada mi pridje blizu sa makazama. sve osim dece kojoj daju drogu, posto ih nemam.
a zasto ne verujem. mozda je to delom zbog samog karaktera, dodatno oblikovanog sredinom u kojoj zivim. moje nepoverenje i sumnjicavost su mi mnogo puta pomogli da izbegnem neke stvari i situacije, koje ne bih izbegla da nisam takva kakva jesam.

 

[dobra predskazanja]

ispadosmo krivi mi koji ne verujemo (stigli i do paranoje), niko ne polazi od toga da jedno po jedno lose iskustvo sa okolinom stvara nepoverenje prema ljudima. a i ti koji su doprineli losim iskustvima mozda su ih i sami imali itd. a i da nisu ne menja cinjenicu niko ne postaje nepoverljiv sam od sebe....sem ako zaista neka bolest nije u pitanju.

ja sam svojim nepoverenejm prema ljudima zadovoljna. ono se zasluzuje, kao i sve ostalo u zivotu.

 

[Gotika]

Ja ne mogu da živim, ako ne verujem ljudima.....nisam ni lakoverna ni preterano naivna....mislim da je konstantno laganje preteško i opterećujuće...
U zadnje vreme ljudi su razočarani jedni u druge, i ja sam...ali ne 100%...neki su, pođem od sebe u zabludi, neki imaju pogrešne percepcije...
Zadnjh 20g. je donelo tektonske promene u društvu...iz nekog, pa normalno urđenog društva, ma šta mi mislili i polemisali o tome....ušli smo u divljački, ne divlji, i surovi kapitalizam i mali čovek se jednostavno ne snalazi...
Zašto onda analiziramo i govorimo o poremećenim vrednostima, ako nismo osetili šta su to prave vrednosti...to govori u prilog tome da su prave vrednosti ipak postojale.....
Uvek se setim...jedne stare komšinice koja je govorila...čim naiđe kriza i nemaština ljudi postanu zli i pakosni....

 

[Marijana.86]

ispadosmo krivi mi koji ne verujemo (stigli i do paranoje), niko ne polazi od toga da jedno po jedno lose iskustvo sa okolinom stvara nepoverenje prema ljudima. a i ti koji su doprineli losim iskustvima mozda su ih i sami imali itd. a i da nisu ne menja cinjenicu niko ne postaje nepoverljiv sam od sebe....sem ako zaista neka bolest nije u pitanju.

ja sam svojim nepoverenejm prema ljudima zadovoljna. ono se zasluzuje, kao i sve ostalo u zivotu.

Ako se ovo odnosilo na moj post, a verovatno jeste evo pojasniću. Ne ispada kriv onaj koji ne veruje, pa on je prosto takav i nikog direktno ne ugrožava time. I ja polazim od toga da loša iskustva stvaraju nepoverenje, e sad pitanje je koja je mera i granica u tome, da iz loših iskustava stvorimo neko generalno nepoverenje, gard, pa i paranoju od nekoga ili nečega. Ljudi po tom pitanju različito reaguju i imaju drugačije doživljaje. Recimo nekome je dovoljno da jednom nešto loše doživi ili čuje od drugoga, pa da stvori neki strah i nepoverenje u glavi. Za razliku od nekoga ko isto to doživi ali polazi od pretpostavke da nije sve i nisu svi loši nego samo pojedinačne situacije i pojedinci. Daleko od toga da ti drugi veruju u bajke, dobre-vile isl. Samo su možda manje opterećeni tim lošim a više veruju da će im se desiti ono dobro, to je cela mudrost.

 

[yota]

Treba verovati,ali poverenje se stice,neverovati u poverenju,gubi se poverenje,verovati u poverenju,dobija se poverenje,a poverenje stvara verovanje u poverenju,a nepoverenje stvara verovanje u nepoverenju!

 

[BlackLeather]

poverenje se valjda gradi i uspostavlja i testira u bilo kom odnosu
država gradi poverenej sa građanima, veruju da će ih zaštiti ako izvršavaju svoje obaveze
kola gradi poverenje sa roditeljima i decom, veruju da će ih naučiti i vaspitati, da postoji dovoljno kvaliteta autoriteta sigurnosti
kafedžija gradi poverenje sa klijentima, od pretpostavle da je sve sanatirano po propisima (time su uvek bavi neko iznad) do iskustva da ću tu popiti odlično piće, hladno, prijatno uslužen isl
znači ljudi su zavisni od vere u sistem od nečega iznad, u herarhijun u kojoj sve kockice treba da funnkcionišu
e onda odjednom shvate da se taj sistem ruši i lomi, da ne postoji i uplašeni su i nesigurni i ne znaju kako da reaguju
izdaja poverenja je največi udarac i trebali bi da postoje mehanizmi kažnjavanja ali avaj
samim tim i ljudi na individualnoj osnovi sve su nepoverljiviji jer sus vesni da su ljudima karakteri promenjivi, da su kao i oni nesigurni i da se en zna šta su u stanju da urade zarad preživljavanja i neke koristi koja postaje luksuz
jedna od manifestacija je ta mimikrija svi su an super, niko ne želi da se izdvoji, štrči, zameri, kaže svoje mišljenje al to je još i opšte mesto nevezano za poverenje

 

[BlackLeather]

uostalom nepoverenej je i prirodna raekcija koja nas štiti
ni ovca vuku ne veruje, ni sit gladnome

 

[Dark_hazard]

mda..
mada ja mislim, da to što niko nikom ne veruje ima veze sa oštećenom psihom

Psiha ljudi u Srbiji je preopterećena raznim strahovima.

E sad, ono što je paradoks, ti strahovi se NE odnose na životinje, oružja, otrove, zemljotrese, ratove, bolesti i slične katastrofe.
Za sve te i slične strahove, srbi imaju formulu koja se zove "ma ko mu iebe mater".

Ali, kada su LJUDI u pitanju, Srbi su prepadnuti, i ne veruju nikom živom

a gde bi bili kada bi jedni drugima verovali..

m?

Nije nepoverenje srpski izum, sta mislis zasto Ameri nose pistolje a ne zaljucavaju dvorista.

 

[ranjeni Zoro]

Nije nepoverenje srpski izum, sta mislis zasto Ameri nose pistolje a ne zaljucavaju dvorista.

nije izum al jeste dobro razrađen patent.
za balkan se kaže da je bure baruta
to se lepo videlo za vreme rata u bosni
ispostavilo se da nekadašnji prijatelji, koji su jedni kod drugih pretrčavali u čarapama iz stana u stan, na kafu - mikada zapravo nisu verovali jedni drugima

"klica razdora" ispade neko seme zla koje je poraslo galopirajuće i začuđujuće brzo
preko noći..
između dve vesti

ta klica razdora i dalje postoji u nama, kao virus

samo traži pogodne uslove da nikne.

šta će to biti?
koji strah će ovog puta biti okidač?

a i forum je prava slika: dovoljno je da neko posumnja kako je neko uzeo drugi nik i eto ti sranja

svi na oprezu..
svi vrebaju..
i oštre noževe

"šta to radiš komšija?"
- koje komšo..?
" pa, čuje se neki zvuk metala kod tebe..?"
- ma jook..voda u cevima menja pritisak..Nego, i kod tebe neko zveckanje...?
" jeste, eno otapa se frižider pa.."
- aa..ako ako, nek smo mi živi i zdravi komšo..

 

[ublehas]

Ti si pomjesao babe i zabe ovdje, Ne radi se o nepovjerenju kod balkanskih sukoba Vec jednostavno o borbi za ozivotvorenje nacionalnih interesa. Srbi su u 2 svjetskom ratu najvise izginuli na povjerenj iduci dzelatima nenaoruzani u ruke.

 

[Nemi Sufler]

To valjda ima veze sa onim, koga su zmije ujedale i gustera se boji.

 

[gost 287528]

Msm da taj problem nije začet spektakularno u Srbiji, nego je trend današnjice ( ne računam plemena koja žive daleko od civilizacije), svetskih razmera..............Ali ok, pominješ Srbiju, jer ovde živiš.
Obzirom da ne možemo menjati druge, već nešto malo-sebe, dakle situacija je jasna, pa ko želi, a ko ne želi...............

 

[ranjeni Zoro]

a kako onda da se izgradi poverenje?

čini se da nemamo baš nekoliko života za to, a opet..ovaj jedan bi bio mnogo lepši kada bi imali društvene odnose zasnovane na poverenju.

 

[hirajgoagain]

ucvrsti pravni sistem ; )))

 

[Џорџи]

izgradice se kad se pojede zajednicki dzak soli

 

[hirajgoagain]

ma to je glupost jer neces sa svakim taj odnos, evo sutra ces nekog da ispalis ko hoce to ali ti taj neko nije dovoljno po meri npr. znaci nije sam odnos u pitanju nego sto ne mozes da dopres do koga mislis da bi zeleo. znaci precenjujes se. za tebe su neki ljudi B a ne ljudi A

 

[ranjeni Zoro]

džak soli?

da li bi tako deci savetovali?

da veruju samo onome sa kim pojedu džak soli..

i da li tako nepoverenje rađa nepoverenje.