Навршава се 12 година од агресије НАТО ПАКТА на Југославију

[МАЧАК]

 

[МАЧАК]

 

[МАЧАК]

 

[gost 114587]

da se ne zaboravi !

 

[al bundy]

Baksuzan neki dan .

Spojler

Војислав Коштуница (Београд, 24. март 1944)

 

[MagicMaster]

Njemacki veleposlanik u Srbiji Volfram Mas izjavio je na konferenciji o NATO u Beogradu da Srbi moraju svojoj djeci da objasne
da je bombardiranje bilo ispravno, kako ona u buducnosti ne bi mrzila Atlantsku alijansu.

"Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvijek koriste termine poput" NATO bombardiranja ".
Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dijete upita: "Tata, tko je ovo uradio?". Vi cete mu odgovoriti:
"NATO". I što onda ocekivati od tog djeteta da misli o NATO?

A šta da kažem? "Sine oni su nam srušili pola zemlje, ubijali decu, žene i starce, od njihove municije i danas ljudi obolevaju od raka, a sve to JER NAS VOLE!!!"

 

[Markan90]

Vecna slava i hvala svim braniocima nase Otadzbine!

 

[*BILJA*]

Kletva Americi (Milic od Macve)


Kaca Božijeg gneva srucice se na tebe, Ameriko!
Došao je vapat. Sram da te bude!
Sa kakvom junecom upornošcu
hoceš srpski plast sena da razbucaš!
Usta ti se za vrat okrenula,
guba ti se na dom rasputila,
obadva ti oka iscurila,
te vranama živa hrana bila;
ka zengama Srbi što su sada!


Od šta bežala od tog ne pobegla,
naopacke noge okrenula,
sa psima se oko kosti klala,
iz pasijeg korita lokala.
Oko vrata verige nosila,
dom ti crna koprena zavila.
Na krovu ti zagraktale cavke
ako bombe na Beograd sruciš!
Ognjište ti kiša ugasila.
Krv ti mrka za zverinje lokva.
Na pseci se sugreb navrznula,
svrab nosila - dranje ne pomoglo.
Uskrsova jaja ne šarala,
svoja oba u mengele metla
što Bejkera i Buša ponela.

Bog veliki i velika sila,
naredio te se ispunilo.
Vriskom išla na casne verige,
vrat slomila na vovedenije,
manit lajala na voskresenije,
Ameriko, cuj glas ponositog!
Srpom žnjela nad zmijama trnje!
Kosom strugala studeno kamenje!
Užetom se konjskim opasala
a prosjackim štapom poštapala.
Kile vukla do zemljice crne,
na glavi ti stajalo kamenje,
oko vrata belutak privezla
i u bunar kosmicki se vrgla.
Smrcalo ti al ti ne svitalo.
Plakalo ti al se ne tešilo.
Veštice ti srecu odnosile
a sove ti hranu donosile,
po sred noci dok ljudi spavaju.
Snaga ti se u drobu prelila.

Do pasa te živina kljucala
a od pasa guba razjedala.
S ježevima zime zimovala,
oštre bodlje kapke ti grebale,
tude oci zemljom te vodile,
od kamenja koljivo kuvala,
u rešeto vodu zavatala,
psece meso u pomami jela
a na glavi mravinjak nosila!
Umirala, ne mogla umreti.

Grob sama sebi rukama kopala,
raspadala se a ne raspala se.
U krpelj se teški pretvorila,
a iz kože nikad ne izišla
što Tudmana demokratom tvoriš.
Vetar meso sa tebe skidao,
u kuci ti duša ne zborila,
sve ti hladnim ledom zaledilo.
Nit ženila niti se veselila,
od kuce ti ostali ugarci,
med zubima pseca deltina!
Ameriko, Broz te usrecio!
Da i tebe ropac drhtav snade!
Crnacki te gnevi umorili!
Kletva moja sa nebeskih soha
neka bude Božija pomisao.

 

[goxy]

Vidim juče da su poravnali prostor gde je nekada bila kineska ambasada u Nbgd.

 

[bobanjov]

Вечнаја памјат страдалима у нато агресији на Србију !

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа

Обраћање команданта
Срета Малиновића,
пилотима 98. јуришног пука
пред борбено полетање
Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине,
летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха.
Али данас, данас вас не водим на један такав лет,
данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну,
са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних.
И данас као необројено пута у нашој историји,
не наређује наша команда.
Србија нас зове анђели моји челични!
Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане.
Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови,
наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ,
нека вас води гесло са наше ратне заставе,
заставе 98. Јуришног пука:
ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!
То гесло смо заједнички изабрали,
покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету
него бити пилот ратног вазздухопловства.
Ни теже ни поносније!
Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу,
у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.

НА АВИОНЕ!
-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Као и протеклих година и данас, 2011. године је Србија добила снажну поруку од традиционалних вековних пријатељских земаља из Еу и Нато. Порука је била јасна. 78 дана су нам убијали децу. 78 дана су нам бомбардовали земљу. 78 дана су убијали Србе, притом се лепо забављајући и славећи. И данас нам шаљу све саме поруке љубави-отимају нам Косово и Метохију, Рашку и Војводину. Шаљу нам демократске тековине из њихових земаља-педерастију, наркоманију, болештине, уче нас да будемо нељуди. А ми? Где смо ми? Где си ти, Србине? Видиш ли ово? Шта ћеш урадити? Знаш ли ко ти је крвник, и знаш ли ко ти је брат? Није ли те срамота да продајеш оно што нам мртви дедови својом крвљу сачуваше? 1.100.000 јасеновачких душа Православних се сваки дан моли за нас, а како им ми узвраћамо?

 

[SQUID]

 

[sunchaya]

Sutra ce ovde sirene da budu i to je to.

Sta da radimo, takoreci su gora vremena dosla.

Ovo je gore od bombardovanja.

NIŠTA OD SIRENA...ZABORAVILI... JEL NAM STIG'O NEKO IZ eUrUpe DANAS? PA MU LIŽU BULJU? ALI NAJGORE JE TO ŠTO I OVAJ NAŠ GLUPI NAROD TAKO LAKO ZABORAVLJA. JER OVA LJIGA NA VLASTI SIGURNO NIJE PROPATILA KOLIKO NAROD. A NAROD JE GLUP.

 

[xeniax]

posle svega nikako
lepo da su dosli i da su nas sredili kako treba
a ne ovako opeet go vna ostala

Ovakav komentar na temu NATO agresije krajnje je uvredljiv i nehuman. Sramota!

 

[Zapadni susjed]

Kletva Americi (Milic od Macve)

Spojler

Kaca Božijeg gneva srucice se na tebe, Ameriko!
Došao je vapat. Sram da te bude!
Sa kakvom junecom upornošcu
hoceš srpski plast sena da razbucaš!
Usta ti se za vrat okrenula,
guba ti se na dom rasputila,
obadva ti oka iscurila,
te vranama živa hrana bila;
ka zengama Srbi što su sada!


Od šta bežala od tog ne pobegla,
naopacke noge okrenula,
sa psima se oko kosti klala,
iz pasijeg korita lokala.
Oko vrata verige nosila,
dom ti crna koprena zavila.
Na krovu ti zagraktale cavke
ako bombe na Beograd sruciš!
Ognjište ti kiša ugasila.
Krv ti mrka za zverinje lokva.
Na pseci se sugreb navrznula,
svrab nosila - dranje ne pomoglo.
Uskrsova jaja ne šarala,
svoja oba u mengele metla
što Bejkera i Buša ponela.

Bog veliki i velika sila,
naredio te se ispunilo.
Vriskom išla na casne verige,
vrat slomila na vovedenije,
manit lajala na voskresenije,
Ameriko, cuj glas ponositog!
Srpom žnjela nad zmijama trnje!
Kosom strugala studeno kamenje!
Užetom se konjskim opasala
a prosjackim štapom poštapala.
Kile vukla do zemljice crne,
na glavi ti stajalo kamenje,
oko vrata belutak privezla
i u bunar kosmicki se vrgla.
Smrcalo ti al ti ne svitalo.
Plakalo ti al se ne tešilo.
Veštice ti srecu odnosile
a sove ti hranu donosile,
po sred noci dok ljudi spavaju.
Snaga ti se u drobu prelila.

Do pasa te živina kljucala
a od pasa guba razjedala.
S ježevima zime zimovala,
oštre bodlje kapke ti grebale,
tude oci zemljom te vodile,
od kamenja koljivo kuvala,
u rešeto vodu zavatala,
psece meso u pomami jela
a na glavi mravinjak nosila!
Umirala, ne mogla umreti.

Grob sama sebi rukama kopala,
raspadala se a ne raspala se.
U krpelj se teški pretvorila,
a iz kože nikad ne izišla
što Tudmana demokratom tvoriš.
Vetar meso sa tebe skidao,
u kuci ti duša ne zborila,
sve ti hladnim ledom zaledilo.
Nit ženila niti se veselila,
od kuce ti ostali ugarci,
med zubima pseca deltina!
Ameriko, Broz te usrecio!
Da i tebe ropac drhtav snade!
Crnacki te gnevi umorili!
Kletva moja sa nebeskih soha
neka bude Božija pomisao.

hahahaaaaaa.....

 

[Lockpicker]

Не заборављај,не опраштај !!

Овом приликом бих желео да се обратим демоуранијумском олошу да ће им народ судити.

 

[jaguar b p]

A šta da kažem? "Sine oni su nam srušili pola zemlje, ubijali decu, žene i starce, od njihove municije i danas ljudi obolevaju od raka, a sve to JER NAS VOLE!!!"

Ne, reci ovako:
"Mi smo malo tamanili Šiponje & smejali se tome uz pistaće, ali posle smo dobili po nosu i onda se rasplakali. Odatle ova osmuđena građevina sine."

 

[Blues Brothers]

Ostaje pitanje da li je bilo pametno sto je tadasnje vodjstvo bilo tvrdoglavo ?!

 

[Mortimer]

Ne, reci ovako:
"Mi smo malo tamanili Šiponje & smejali se tome uz pistaće, ali posle smo dobili po nosu i onda se rasplakali. Odatle ova osmuđena građevina sine."

Na cemu si danas?

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Da se podsetimo....!

¨INŽENJER ZORAN VUČKOVIĆ OTKRIVA KAKO JE POBIJEDIO NAJSAVREMENIJU AMERIČKU RATNU TEHNOLOGIJU


Ribaćim četkama protiv NATO grafitnih bombi


Agresori su tokom NATO bombardovanja SRJ zaboravili da se Srbin rađa iz inata i da živi iz inata. Kad su bacali grafitne kasetne bombe da bi Srbiju ostavili u mraku, Amerikanci su, u isto vrijeme, prenebregli najvažniju stvar da smo mi, a ne oni potomci Nikole Tesle, kazao je, u razgovoru za „Reviju D“, inženjer Zoran Vučković, zaboravljeni heroj koji je izmislio specijalne četke „Anti NATO 1“ za ekspresno čišćenje dalekovoda.
Da su Iračani znali za moć ribaćih četaka koje još uvijek upotrebljavaju naše domaćice, ne bi nedjeljama bili u mraku kada je sličnu tehnologiju SAD sa saveznicima upotrijebila u Zalivskom ratu. Iako je zaokružio 74 godine, junak ne tako davnih događaja i dalje radi, gradi i osposobljava dalekovode po Srbiji, a o njegovoj stručnosti najbolje svjedoče brojna priznanja od kojih mu je, kako kaže, najznačajnije ono koje je dobio od kolega- Plaketa ''JUKO CIGRE'' – Skupštine jugoslovenskog komiteta međunarodne konferencije za velike električne mreže. Tu su i brojna druga odlikovanja, a među njima i ono koje je potpisao tadašnji predsjednik SRJ Slobodan Milošević, a donedavno je Vučković čuvao i grafitnu NATO bombu čijem djelovanju je „stao na rep“.
-Sjećam se tih dana kada su grafitne i kasetne bombe bačene na našu zemlju i za desetak minuta blokirale naša energetska postrojenja. O njima smo samo čuli, a pričalo se da je nešto slično korišćeno i u Iraku i to vrlo uspješno, te da je ta zemlja par mjeseci bila u mraku. Niko nije znao kako da se riješimo te paučine... Svaka ta ''bombica'' rasprostre nekoliko kilometara „paučine“, a naša postrojenja gađali su najsavremenijim modelima grafitnih bombi pošto je ta staklena vuna bila propuštena kroz aluminijumsku paru. Prije nego što se i ispitalo da li je radioaktivna, niko nije razmišljao, poletjeli smo kao „guske u maglu“ da se izborimo s njom. Pokušavali smo da paučinu skidamo metlama, krpama, motkama, ali se dešavalo da vjetar podigne vlakna sa zemlje i „vrati“ ih na dalekovode. Od ''Gradske čistoće'' Beograda dobili smo kompletno ljudstvo s metlama koje je skupljalo tu paučinu sa zemlje, ali dovoljna je bila samo jedna nit da blokira rad čitavog postrojenja. Direktor ''Gradske čistoće'' je došao i povukao radnike u strahu od radioaktivnosti, a ja sam nastavio da čistim sa svojim ljudima... Sva sreća, izgleda da niti nijesu bile radioaktivne... I tada sam u trenutku smislio patent, dvije ribaće četke koje sam pričvrstio na kraću metalnu cijev koja sa strane ima dva točkića i one djeluju kao makaze na provodniku, a monter sa zemlje konopcem vuče spravu koja klizi po dalekovodu i uništava najsavremeniju NATO tehnologiju. Jedan radnik je tako osposobljavao svih pet provodnika, objašnjava Vučković kako je nastao patent „Anti NATO 1“, napravljen od ''naših domaćih četki'' zahvaljujući kojima su usred najžešćeg bombardovanja za dva dana zasvijetlili kompletan Niš, Beograd... No, '' anti- NATO četke'' nijesu dugo bile u upotrebi, jer su zemlje zapadne Alijanse ubrzo pribjegle bombardovanju razornim bombama...
-Moj tadašnji direktor Aca Milošević pozvao me je i u šali mi rekao da će me kazniti, jer tako brzo skidamo paučinu da NATO Srbiju više ne gađa grafitnim, već pravim razarajućim bombama, priča Vučković.
Jedna od Vučkovićevih istorijskih četki završila je kao eksponat u muzeju EPS, ali je neko ukrao i to baš na postavci u izumiteljovom rodnom Kraljevu. Inženjer Vučković za sebe ne želi da kaže da je heroj, već tvrdi da je radio „ono što bi činio svaki normalan građanin ove zemlje u onim sablasnim danima NATO agresije“. Ni on ni njegovi monteri nijesu imali vremena da razmišljaju o strahu i bombama kojima su hrlili u susret, a to je bilo često, poput momenta kada je gorio Niš kada je NATO gađao sedam velikih rezervoara s gorivom. Skloništa Zoran ne pamti, radio je pod uzbunama, a malo je bilo korpi da bi svi monteri koji su kretali s njim bili podignuti na elektro vodove.
Čovjek koji je Srbiju spasio od mraka i danas je ostao u sjećanju komšija i sugrađana i gdje god se pojavi, i nakon više od decenije, ljudi mu se javljaju i odaju mu priznanje: ''Vi ste onaj koji nam je i tokom najžešćeg bombardovanja obezbjeđivao struju''.
Prema Vučkovićevim riječima, elektro postrojenja su toliko bombardovana da su samo dva dana zemlju dijelila od mogućnosti da ostane u potpunom mraku i pored majstorskih krpljenja i premošćavanja vodova koje je revnosno sprovodila njegova ekipa.
Priča o ovom junaku naših dana ne bi bila potpuna bez storije o njegovom ocu, koji je s još 16 Kraljevčana nastavio trag avakumizma koji postoji u srpskom narodu, a seže još od prije Sv. đakona Avakuma Beogradskog o smrti časnijoj od sramnog života. Zoranov otac, Miloš Vučković, bio je među prvim letačima jugoslovenske kraljevske avijacije na avionima dvokrilcima koji su letjeli 50 kilometara na sat. No, on je uživao i u ono malo vratolomija koje je mogao da izvodi na tim letjelicama. Radio je, pritom, prije podne direktor finansija u kraljevačkoj fabrici vagona, a popodne je letio. Zoran se sjeća momenta kada je njegov otac, oficir – pilot, dobio prekomandu s kraljevačkog aerodroma da bude komandant Raške koja je u brdima i bez aerodroma, a njegov kolega, kapetan pješadinaca, imenovan je za zapovjednika aerodroma umjesto njega.
-To napominjem radi ilustracije koliko je Peta kolona bila jaka tog aprila 1941. godine... I nijedan pilot nije ostao na tom aerodromu, dodaje naš sagovornik i ukazuje na činjenicu da je u to doba eskadrila iz Zemuna jedina uspjela da poleti i suprotstavi se Hitlerovim „meseršmitima“. Mnoge su ti junaci, drugovi njegovog oca, uspjeli da obore.
-Od tada potiču kamikaze, mada se tako nijesu zvali. Ti naši piloti su znali da će poginuti i ginuli su. Naš avion „Ikar 3“ bio je nešto brži od „meseršmita“, mogao je da ga stigne i pobjegne mu, a kad su ostajali bez municije išli su direktno na Njemce i na taj način obarali njihove avione, priča Vučković.
On pamti samo momenat kada je njegov otac patio što su mu „oduzeli krila“. Išli su prema Raškoj i na jednom brdu je bila raspoređena jugoslovenska pješadija, bespomoćna da s tadašnjim puškama parira njemačkim „štukama“ u niskom letu koje su ubijali ljude na zemlji. Zoran se sjeća njihovog stravičnog zavijanja, koje je bilo dio psihološkog rata zaplašivanja protivnika.
-Moj otac je stajao na komandnom mjestu. Gledao je u nebo i tada sam ga prvi i jedini put vidio da plače, jer gore kazne za pilota nije bilo nego da gleda neprijatelja iznad sebe, a oduzeta mu je mogućnost da poleti, objašnjava Vučković.
Kad je počela okupacija Jugoslavije, Zoranov otac je Njemcima bio potreban u fabrici vagona kao finansijski stručnjak zajedno s ostalim stručnjacima iz ove i fabrike za avio dijelove. Izdejstvovano je puštanje Miloša Vučkovića 1941. godine i rečeno mu je da požuri, jer nema mnogo vremena. Upitao je ''zašto''? Kad je čuo da će svi ostali biti strijeljani, odbio je da se nađe na slobodi, rekavši: ''Kako ću ja izaći i ići ulicama, gledati majke, sestre, žene i djecu onih koji će biti pobijeni, a koje sam napustio da bih ja živio. Nigdje ne odlazim!''
Dva dana pred strijeljanje, Zoranova majka Olga uzela je fijaker i pokušala još jednom da izbavi supruga, navodno s namjerom da ga odvede na operaciju slijepog crijeva... I uspjela bi, ali je Miloš odbio. Nakon toga, i njegov rođeni brat pokušava da ga spasi odnoseći mu ručak, ali stražar više nikoga nije puštao ka osuđenima na smrt, niti je osuđenicima bilo dozvoljeno da izađu napolje iz hala.
-Nekako je stric uspio da ubijedi stražara i moj otac je izašao, podijelio poslednji ručak s bratom i krenuo nazad u halu. Vojnik se tada gušao sa njime, nije mu dao da uđe, ali je otac bio neumoljiv. Čak su i vojniku pošle suze, gledajući ga kako odlazi u smrt koju je sam izabrao. Ali, takav je bio i on i ostalih 16 stručnjaka iz Kraljeva, prisjeća se Zoran herojstva svog oca.
Kad su mu strijeljali oca, kaže, život njegove porodice bio je očajan, kao i ostalih porodica strijeljanih.
-Živjeli smo u takozvanoj činovničkoj koloniji Fabrike vagona u Kraljevu. Ostala su živa samo dvojica muškaraca, a bilo je 24 porodice... Svi ostali su strijeljani. Kompletne porodice su ubijene, i otac, i djed, i sinovi, čak je i jedan broj žena strijeljan, kaže Zoran.

....

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Zoran je završio Elektrotehnički fakultet... Međutim, oca i njegovu ljubav prema avionima i letjenju nikad nije izbrisao iz sjećanja koje je godinama gradila njegova majka Olga. Privržena mužu i poslije smrti, kao sve starovremenske srpske supruge, sinu je stvarala i njegovala slike o čovjeku koga kao četvorogodišnje dijete nije ni upamtio. Tako je i Zoran želio da poleti kao i njegov otac. S 13 godina izgledao je stariji od svojih vršnjaka, falsifikovao je dokumenta i primljen je u letačku školu za koju je morao da ima punih 16 godina. Prvi njegov let bio je na jedrilici “vrabac“, kojom je potom izvodio vratolomije, postao je i padobranac, a prvi skok s visina neustrašivo je napravio s vojnicima tadašnje JNA...
-Svaki let bio mi je, na neki način, susret s ocem. Gore, na visinama, bio sam zajedno s njim. Sve što sam o njemu znao kroz priče svoje majke bilo je vezano za nebo, za padove i uspone koje je imao. Pošto je danonoćno pričala o njemu, morala je da priča o nebu, a onda sam, naravno, i ja morao da zavolim to nebo, zaključuje svoju životnu priču inženjer Zoran Vučković koji je za vrijeme NATO agresije zakoračio herojskim stazama, jedinima koje su mu iza oca ostale u amanet.

Aleksa Stevović


NeustraŠivi monteri


Vučković podsjeća i na anonimne heroje NATO agresije, montere, o kojima tadašnja SRJ i Srbija nijesu čuli ni riječi, a s kojima se naš sagovornik, kome su tada bile 63 godine, barabar pentrao na dalekovode visoke i do 80 metara, ne želeći da kao rukovodilac „iz žablje perspektive“ posmatra ljude koji svoj život izlažu opasnosti.
-Jedan monter, izbjeglica iz Knina, neustrašivo je puzao po žicama i skidao paučinu. Još jedan njegov zemljak se javio i učinio podvig. Uspjeli smo u jednom danu da završimo čišćenje Niša koji je bio u totalnom mraku, prisjeća se naš sagovornik vremena kada su heroji struje uspjeli da urade ono što niko nije mogao ni zamisliti da je moguće. Italijanske radio – televizijske stanice javile su te 1999. godine, u podne jednog dana, da je „uništena srpska elektroprivreda“ i da je „Srbija u mraku“, a uveče je na ''RAI 1'' uslijedila nova vijest: „Srbija svijetli“.


Očevim herojskim stopama

Od svega što je njegovom ocu, oficiru i pilotu kraljevske vojske, bilo najsvetije Zoran je uspio da sačuva samo jedan orden, jer se s majkom seljakao iz mjesta u mesto, pošto su odmah poslije rata izbačeni iz činovničkog stana u Kraljevu. Zoranova majka je bila prinuđena i da iz kuće prodaje sve i svašta da bi uspjela da ga iškoluje. S ponosom nam Zoran pokazuje orden koji je krasio uniformu njegovog oca i par starih fotografija iz doba Kraljevine Jugoslavije. Uz to staro odličje, stoji i ono koje je zaslužio njegov sin, „anti NATO Zoran“, heroj poslednjeg rata.


Hrabri stric, izviđač Voja


Zoranovom ocu se kao zaljubljenik neba pridružio i brat Voja Vučković, koji je bio izviđač. Dobio je i orden kralja Aleksandra I Karađorđevića 1929. godine. Naime, tokom leta komande aviona su otkazale poslušnost. Pilot je bio zauzet rešavanjem problema i nije ni vidio da lete pravo u brdo. Vidjevši to, Voja se odlučio na skok iz aviona padobranom, što je u to vrijeme bilo skoro nezamisiv podvig. Njegovim skokom avion je izgubio na težini, poskočio je i komade su deblokirane.
-Pilot se okrenuo i povikao: ''Vojo, sve je u redu'', a mog strica nigdje nije bilo. Kao spasilac aviona, dobio je orden za hrabrost, priča Zoran Vučković.


Zaplakao zbog dalekovoda


Vučković se sjeća i svojih nenadanih suza iz rata 1999. godine kada je sebe podsjetio na oca... Bilo je to kada je i poslednji dalekovod kod Obrenovca srušen. Spremao je da sve premosti preko njega i sve je završio kad mu je javljeno da je i taj dalekovod srušen.
-Nesvjesno sam plakao za stubom, za strujom, kao i moj otac na onom brdu kod Raške za svojim avionom, dok bezveze komanduje nemoćnoj pješadiji: ''Pali!'', sjeća se Zoran čudnih životnih spojeva s a svojim ocem koji je izabrao časnu smrt.



http://www.revijad.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=2&datum=2011-03-02&brojms=452&clanak=1739

 

[Baroness]

Nikad ne oprosti, nikad ne zaboravi.

 

[oklop]

Па, ви имате обичај да тај рат представљате као "ничим изазвану" агресију, итд.
А у ствари није баш тако,
него су интервенцији претходили разни догађаји. На то циља тај амбасадор,
кад каже да се бомбирање погрешно урамљује од стране неких.

У суштини, ваш менталитет је следећи: Кад бисте побили 1 милион људи, то је онда смешно & забавно. А ако неко рани 1 вашег, то је онда "несхватљиви монструозни чин фашиста и нациста."

Ретарде болесни имаш ли ти имало стида?

 

[paja1408]

od 99 se radujem svakoj propasti NATO pakta i amerike...nije me sramota da to kazem jer je prokleti NATO jedini krivac zasto sam postao ovakav covek...koji se raduje tudjoj nesreci...
navijam za tornada po americi,navijam za sve prirodne katastrofe...sreci mojoj ne bi bilo kraja kad bi neko cudo poravnilo belu kucu i pentagon...nista nisam manje srecan kad se isto desava ostalim clanicama NATO-A...

 

[picololeone]

od 99 se radujem svakoj propasti NATO pakta i amerike...nije me sramota da to kazem jer je prokleti NATO jedini krivac zasto sam postao ovakav covek...koji se raduje tudjoj nesreci...
navijam za tornada po americi,navijam za sve prirodne katastrofe...sreci mojoj ne bi bilo kraja kad bi neko cudo poravnilo belu kucu i pentagon...nista nisam manje srecan kad se isto desava ostalim clanicama NATO-A...

Bravo Pajo, takodje.

I ja sam postala takav covek,uprkos saznanju da nijedan narod nije kriv kao takav.

 

[[Ne_Vazim_Se]]

od 99 se radujem svakoj propasti NATO pakta i amerike...nije me sramota da to kazem jer je prokleti NATO jedini krivac zasto sam postao ovakav covek...koji se raduje tudjoj nesreci...
navijam za tornada po americi,navijam za sve prirodne katastrofe...sreci mojoj ne bi bilo kraja kad bi neko cudo poravnilo belu kucu i pentagon...nista nisam manje srecan kad se isto desava ostalim clanicama NATO-A...