На ово ти заборавих одговорити, извини.
Први проблем је што Соларић без објашњења износи наводне когнате латинскога и
словенскога језика, очито само на основу и најмање сличности облика. Он на основу њих изводи наводне систематске гласовне подударности тих двају језика, занемарујући неретко опречне примере, те кружним закључивањем наводне когнате доказује гласовним подударностима и обратно.
Други проблем је што су
словенске речи махом рускословенсе тј. русификоване старословенске, речи
вештачкога језика. С друге стране, Фридрих Шлегел је 1808. године писао да у етимолошком истраживању не сме бити мењања и преметања гласова речи, те захтевао пуну подударност облика и(ли) доказе за претпостављене међуоблике и аналогије (док Соларић нпр. без доказа
оцетъ претвара у **
осетъ и **
остъ, никада постојеће облике, како би поткрепио своје тврдње). Док Соларић упоређује латински с вештачким рускословенским Шлегел пише о важности најстаријих посведочених обликâ језикâ у поредбеном истраживању, увидевши да познији развоји неретко могу замаглити па и сакрити старије стање. Две године пре тога Шлегел је установио систематску подударност германскога /f/ и латинскога /b/, a 1818. године Размус Раск то је проширио и на неке друге индоеворпске језике, те и установио систематске подударности с германским /t/, /th/, /h/, /hw/ (1822. године Јакоб Грим је то даље проширио и дефинисао, и то је била прва откривена систематска гласовна промена, данас позната као Гримов закон).
Толико за сада, могу касније наставити ако треба.