Osmeh iz klikera
Smejala se puno, smejala se često, čini joj se, otkad zna za sebe.
Međutim, nije oduvek bilo tako, mora to sebi da prizna svaki put kada skupi hrabrosti dovoljno da se suoči sa još uvek bolnom usamljenosti koja ju je pratila u najranijem detinjstvu.
Dok su se ostala deca igrala u dvorištu zabavišta, stajala bi po strani.
Bila je nepoverljiva, tiha, povučena i gotovo uplašeno posmatrala svet oko sebe.
Kao da nije ni sama verovala da tu pripada. Želela je da bude deo te razigrane grupe, nasmejane, ali nije znala kako da to postigne. Deca su surova jedni prema drugima, činilo joj se. Nisu je prihvatali zbog te njene povučenosti i svaki pokušaj da im se približi završavao bi se opet njenim osamljivanjem u još daljem kutku dvorišta.
Bila je užasno sama, a okružena vedrinom i smehom. Stoga je razvijala svoj unutrašnji svet i stojeći sa strane zatvorenih okica ponekad bi zamišljala da se igra sa tom istom decom čije je glasove oko sebe čula. Kada nije bilo glasova oko nje, povučena u polutami, nastaloj zbog spuštenih roletni tokom prevrelih letnjih dana, u jednom kutku svoje sobe, sedela bi i crtala lutke od papira, krojila im odeću i davala imena, igrala se šarenim staklenim klikerima ili bi samo mirno sedela i na krilima mašte letela u neke predivne svetove prinčeva i princeza, balskih haljina i čudovišnih aždaja u pećinama iznad dvorca.
Ponekada, kada nije mogla da prizove u svojoj mašti te divne svetove, razmišljala bi o nekim veoma ozbiljnim stvarima, opterećivala svoje malo srce i um. Pokušavala je da shvati život, da shvati ljude. Pitala se odakle je ona došla, odakle je njena mama došla, pa njena mama i zašto...do beskraja...i šta se dešava kada ljudi odu....zauvek. Tipično decije hiljadu puta ponavljano zašto, kako, gde....
Jednom je, seća se toga i dan danas, držeći u ruci veliki plavi kliker koji je najviše volela, zamislila da u njemu žive mali, maleni ljudi koje ona ne vidi. Ali, možda oni nju mogu da vide, pade joj na pamet, te zagledana u kliker nasmeši im se. Možda je...možda je i planeta Zemlja jedan veliki stakleni kliker, baš poput onoga koji je najviše volela, ogroman, plavi...Videla je planetu Zemlju na slikama, u enciklopedijama za decu koje joj je majka kupovala. Ličila joj je na tim slikama na ovaj glatki šareni staklenac koji je držala u svojim malenim ručicama. Možda sada neko džinovsko, kao i ona usamljeno dete, drži našu planetu – kliker u svojoj ruci i sa istim mislima kao što su njene, začuđeno gleda u sve nas.... Nasmešila se opet svom klikeru, prišla je prozoru, isturila svoju glavicu kroz njega i podižući svoj nevini dečiji pogled ka plavim visinama, nasmešila se opet. Stajala je tako smešeći se dugo, dugo....
Mnogo je godina od tada prošlo, a ona se i sada, dok prolazi pored dece koja se klikeraju, nasmeši i njima i klikerima. I uvek, odmah potom, pokloni još jedan široki topli osmeh plavim visinama, za slučaj da neko veliko, lepo, dobroćudno oko gleda u sve nas. Za svaki slučaj....
