Sanjala sam ga jutros, između 7 i 8 sati. Znam da je bilo u to vreme jer Saša ustaje u 7 a ja u 8. Nikad nisam patila od toga da svom dragom mužiću skuvam kaficu (ili u njegovom slučaju čaj) dok se on brije, on se i ne brije svakog dana. Zato sam se prepustila snovima.
Stojim za sudoperom (jer moj "dragi" još nije odneo mašinu na popravku) i čujem ulazna vrata kako se otvaraju. Pritrčavam i vidim njega. Mog tatu. Doveo je Gizma i žuri negde, pretpostavljam na autobusku stanicu. On nema vremena da ulazi, samo je Gizmu otvorio vrata da uđe u predsoblje. Poljubila sam ga u obraz i on je bez reči otišao. Ali Gizmo šeta po dvorištu, kao da čeka da ga tata povede sa sobom. Neće da uđe. Čak kreće za njim. Istrčavam, grabim ga za ogrlicu i okrećem u pravcu dvorišta. Ako već tata ide, neka mi bar njega ostavi. Šta će on tamo, psi ne smeju da uđu u autobus. I to je bilo to. Kraj. Tata je otišao.
Ne znam da li je to on tražio način da mi se obrati, ili sam ga sanjala zato što mi nedostaje, ili iz straha da ne povede i Gizma... Ili sve zajedno. Ne znam da li ću ikada saznati.
Stojim za sudoperom (jer moj "dragi" još nije odneo mašinu na popravku) i čujem ulazna vrata kako se otvaraju. Pritrčavam i vidim njega. Mog tatu. Doveo je Gizma i žuri negde, pretpostavljam na autobusku stanicu. On nema vremena da ulazi, samo je Gizmu otvorio vrata da uđe u predsoblje. Poljubila sam ga u obraz i on je bez reči otišao. Ali Gizmo šeta po dvorištu, kao da čeka da ga tata povede sa sobom. Neće da uđe. Čak kreće za njim. Istrčavam, grabim ga za ogrlicu i okrećem u pravcu dvorišta. Ako već tata ide, neka mi bar njega ostavi. Šta će on tamo, psi ne smeju da uđu u autobus. I to je bilo to. Kraj. Tata je otišao.
Ne znam da li je to on tražio način da mi se obrati, ili sam ga sanjala zato što mi nedostaje, ili iz straha da ne povede i Gizma... Ili sve zajedno. Ne znam da li ću ikada saznati.
