drugari, sta cete citati na odmoru?
Namestilo mi se ovo pitanje jer sam već i sama imala nameru da pišem šta sam čitala na odmoru, pošto sam već bila. Sticajem okolnosti bila su to tri nobelovca (ili troje nobelovaca, ako je jedna žena!?). Nisam ih namerno birala, tako se namestilo, a utisci su sasvim različiti.
Zemlja snega, Jasunari Kavabata (Nobelova nagrada 1968. godine). Volim Kavabatu, njegova
Lepota i tuga mi je jedna od najdražih knjiga i čitala sam je više puta.
Hiljadu ždralova je ostavila nešto slabiji utisak, a ova najslabiji, iako, kako tvrdi izdavač (LOM), "ovaj roman ima kultni status u japanskoj književnosti, kao Madam Bovari u francuskoj ili Ana Karenjina u ruskoj". Ja se ovaj put nisam povezala s njim. Možda nije za čitanje na moru, mada je meni sve za čitanje na moru, i ono što bih teško ili nikako pročitala kod kuće na moru se pročita za par dana (kao Pamukov Muzej nevinosti). Možda nisam bila za tu vrstu melanholije, možda sam je prerasla.
Vuci svoje ralo po kostima mrtvim, Olga Tokarčuk (Nobelova nagrada 2018.) Ovu su knjigu toliko hvalili neki buktuberi da sam ja očekivala ne znam šta, a dobila sam jedan bolji i kompleksniji krimić. Daleko od toga da nije interesantan i da se ne bavi mnogim problemima savremenog čovečanstva, ali nije mi ništa novo i neviđeno. Čitam sad
Kad su ljudi pošli po knjigu njeno debitansko delo i pitam se hoću li je uopšte završiti iako ima170 strana.
Ali zato me najsvežiji nobelovac
Jun Fose, Melanholija oduvao koliko mi je dobar. U početku mi je bilo teško dok sam se navikla na stil i ušla u glavu slikara Laša Herteviga. Interesantno je na koji način razmišlja jedan poremećen um, bar kako pisac misli da razmišlja. Moj favorit je ipak
Melanholija II koja je prvobitno objavljena odvojeno, ali pisac sada insistira da je to celovito delo i da se objavljuje zajedno. Tu su opisani poslednji dani izmišljene sestre Laša Herteviga, pola veka posle prvog dela. Toliko su verno prikazane misli jedne stare žene koja se teško kreće, koju bole noge, koja ne može da stigne do wc-a, iako skoro samo misli na to da to uradi kako treba, koja za nekoliko minuta zaboravi da ju je snaja zvala da svrati jer joj je brat na samrti, koja pije kafu sa jednom ženom, i zna da je poznaje, ali ne može da se seti ko je i koja samo želi da je Bog uzme sebi. Seća se braće i sestara, brata Laša koji je lepo slikao, oca koji nije hteo da krsti decu i time im zatvorio većinu puteva u budućnost. Ne znam da li je moguće znati šta neko misli, ali meni ovo deluje da je upravo tako. Možda je knjiga više za starije koji već čiji mozak polako odumire, pa ne znaju da l' su pošli ili su došli.
U svakom slučaju Fosea moram bolje da upoznam, Tokarčukovoj ću dati još neku šansu, a s Kavabatom sam verovatno završila jer nemam više vremena da se vraćam već pročitanim knjigama.
