Naša biblioteka

limunada:
Da,te koje imas...razmisljas u stilu,one su uvijek tu,kasnije ces njih citati...
Kliknite za proširenje...
И ја овако.

А једна другарица када купи онда и прочита. У фазону је- када сам већ платила...
Тако је из тренинге, мора да плати да би ишла, не може сама.
Мора да плати и нутриционисту да би се држала неког режима исхране.

А ја као пијани милионер :lol:
 
86bogomoljka:
И ја овако.

А једна другарица када купи онда и прочита. У фазону је- када сам већ платила...
Тако је из тренинге, мора да плати да би ишла, не може сама.
Мора да плати и нутриционисту да би се држала неког режима исхране.

А ја као пијани милионер :lol:
Kliknite za proširenje...
Jedino sam na vežbe išla kad platim. I nuticionista i programa sam se naplaćala, ali se nikad nisam pridržavala kako treba. Moja ljubav prema hrani je jača od svega.

Knjige, ako kupim nešto što baš želim da pročitam, onda brzo i pročitam. A kad sam kupovala na nekim akcijama tipa 10 za 1000 dinara (bilo nekad), neke pročitam, neke ne, jer obično nategnem da skupim 10, pa me i ne zanimaju baš sve. Posle ih uglavnom poklonim biblioteci.
 
Pa dobro, nismo bili tako loši :D
Sad nešto razmišljam, kada bi svaki (ili barem svaki recimo peti) čovek pročitao makar polovinu knjiga koje smo mi pročitali, svet bi sigurno bio lepše mesto za život.

Ja pokušala Bjuik 8 - King, 40-ak strana. Nije mi se dopala, odustala sam.
Sada sam uzela svašta nešto iz biblioteke, biće čitanja.
Na bolovanju sam (povredila sam nogu, ništa strašno), moram da mirujem i eto prilike :D
I bistriću vaše spiskove. Već jesam, ali sad malo detaljnije.
 
*moonlight*:
Dobra godina, a posebno me zanima tvoja knjiga godine - hajde, molim te, reci koju o toj knjizi. Iskreno, toliko puta je videh, pomislih na nju, a ni prelistala je nisam. Olafsona moram uzeti bar jednom, tebi za ljubav - kad god ga vidim na policama, uvek pomislim na tebe. :)

Ocenila si dobro mnoge knjige, ali nikad neću zaboraviti tvoje liste i spiskove što si skupljala, te sam mnoštvo ištampala :) Imam ih negde. :)
Kliknite za proširenje...
Ovo sam svojevremeno napisala o knjizi. Baš je ostavila na mene utisak.

Zanimanje oca – Sorž Šalandon, Geopoetika 230 str, 10/10
https://www.delfi.rs/knjige/136524_zanimanje_oca_knjiga_delfi_knjizare.html

Odlična knjiga. Dva dana je nisam ispustila iz ruku. Odavno mi se to nije desilo.
Ovo je primer da slučajni odabiru u biblioteci može biti pun pogodak.

Knjiga govori o odrastanju dečaka uz nasilnog i psihički poremećenog oca, i majku koja sve to poslušno i istrajno posmatra i sledi. Skoro bez ikakvog otpora.
Francuska 60-ih godina i jedna porodica izolovana i otuđena od ostalog sveta.
Sve se kao i kod svih sličnih porodica odvija između četiri zida. Svo nasilje (fizičko i psihičko) nesrećno detinjstvo... Pomoći niotkuda...
Knjiga je pisana prefinjenim stilom, puna je psiholoških momenata i neobičnih dešavanja.

Njastrašnije od svega je to što je to autobiografsko delo. Ništa fikcija, suva istina.
 
lamar:
Ovo sam svojevremeno napisala o knjizi. Baš je ostavila na mene utisak.

Zanimanje oca – Sorž Šalandon, Geopoetika 230 str, 10/10
https://www.delfi.rs/knjige/136524_zanimanje_oca_knjiga_delfi_knjizare.html

Odlična knjiga. Dva dana je nisam ispustila iz ruku. Odavno mi se to nije desilo.
Ovo je primer da slučajni odabiru u biblioteci može biti pun pogodak.

Knjiga govori o odrastanju dečaka uz nasilnog i psihički poremećenog oca, i majku koja sve to poslušno i istrajno posmatra i sledi. Skoro bez ikakvog otpora.
Francuska 60-ih godina i jedna porodica izolovana i otuđena od ostalog sveta.
Sve se kao i kod svih sličnih porodica odvija između četiri zida. Svo nasilje (fizičko i psihičko) nesrećno detinjstvo... Pomoći niotkuda...
Knjiga je pisana prefinjenim stilom, puna je psiholoških momenata i neobičnih dešavanja.

Njastrašnije od svega je to što je to autobiografsko delo. Ništa fikcija, suva istina.
Kliknite za proširenje...
Морам узети. Хвала на препоруци.
 
lamar:
Ovo sam svojevremeno napisala o knjizi. Baš je ostavila na mene utisak.

Zanimanje oca – Sorž Šalandon, Geopoetika 230 str, 10/10
https://www.delfi.rs/knjige/136524_zanimanje_oca_knjiga_delfi_knjizare.html

Odlična knjiga. Dva dana je nisam ispustila iz ruku. Odavno mi se to nije desilo.
Ovo je primer da slučajni odabiru u biblioteci može biti pun pogodak.

Knjiga govori o odrastanju dečaka uz nasilnog i psihički poremećenog oca, i majku koja sve to poslušno i istrajno posmatra i sledi. Skoro bez ikakvog otpora.
Francuska 60-ih godina i jedna porodica izolovana i otuđena od ostalog sveta.
Sve se kao i kod svih sličnih porodica odvija između četiri zida. Svo nasilje (fizičko i psihičko) nesrećno detinjstvo... Pomoći niotkuda...
Knjiga je pisana prefinjenim stilom, puna je psiholoških momenata i neobičnih dešavanja.

Njastrašnije od svega je to što je to autobiografsko delo. Ništa fikcija, suva istina.
Kliknite za proširenje...
Mozda je knjiga dobra,ali mene sama ova tema odbija.Ne volim "crnjake",knjiga mi sluzi da odmori mozak,a previse mi je crnila i u novinama sto procitam.
Inace,ne volim mracne ni knjige,ni filmove.
Po tvom opisu,nikad je ne bih uzela da citam.🙂
 
Kupih još Kuićku, Ostale priče i sad više ništa ne kupujem dok ne pročitam šta sam skupila.
Na žalost nemam ovde biblioteku na našem jeziku ili možda ima a ja ne znam, pa moram da kupim da bih čitala, tako da mi je izbor sužen na ono šta imam.
 
IMG_20230116_110637.jpg
Nadjoh jedan zaboravljeni biser medju knjigama, štampan kad se neki od vas nisu ni rodili (vjerovatno). Je li čitao neko?
 
Dragi svi, potanko ću odgovoriti na pitanja o knjigama koja ste mi uputili, samo prvo žurim da vam kažem svašta o Bakmanovoj poslednjoj knjizi. Vrlo mi je važno.

Fredrik Bakman je ponovo to uradio.

Rasplakao me je. I to ne da su mi potekle suze, da sam se zamislila nad srceparajućom rečenicom i mislila o njoj setno. Bar da je to - pa da sam je prepisala u svesku sa citatima i čuvala, katkad koristila pozivajuće se na sam roman i situaciju u kojoj se do tog uvida došlo.

Ne, ponovo me je doveo do teških suza koje su trajale sto poslednjih stranica. Već je jasno: pročitala sam „Pobednike“ i sklopila knjigu vlažnu od suza čije će se prosušene stranice tek talasati na polici – biće to jasna potvrda posetiocima mog doma da mi se ova knjiga dogodila.

Treća knjiga u kojoj je fokus na Medvedgradu, hokeju, ljude u njemu i velike priče koje su odatle krenule ili se baš tamo završile dovela me je do suza tek malo više od prethodne – „Mi protiv vas“ budila je u meni i tugu i bes.

Dakle, Bakman je opet uspeo da me slomi. Tipično za njega, pomisliće svako ko se susreo sa njegovim pisanjem i uvrstio u grupu čitaoca-volilaca ovog skandinavskog autora. Međutim, još u prethodnom delu povezao me je sa junacima koji se ne bi baš mogli smatrati posve pozitivnim, ponajmanje lako voljivim, i potvrdio mi teoriju da se najviše uživa u otkrićima/ljudima do kojih dođeš duboko se zagledajući u ono što se u njima nalazi ispod površinskog sloja.

Jeftina teorija do koje je svako došao, znam, ali na terenu to biva najveće bogatstvo.

Kroz “Medvedgrad” sam prošla sa utiskom: ok, ovo je ozbiljnija knjiga, i tamo sam se dosta stranica kasnije, gotovo pred sam kraj, povezala sa nekim, zainteresovala za njega. Nije se na prvu desio ushit jer se tu našao neki Uve, da ne kažem jedna Brit-Mari. Druga je tematika, u fokusu nije jedan junak niti njegova lična priča. Ovde je, shvatala sam već na početku, želeo da ispriča nešto daleko ozbiljnije, snažnije, definitivno i pogubnije. Uviđala sam da iz knjige izranjaju junaci pogodni za nastavke i dalje romane, ali recimo, uverena sam da je Benji svakom u dušu ušao prekasno, ali ubojito. Ili Temu, deo Bande, sam za sebe Banda.
Oni su, takoreći, bili junaci sa strane. Sporedni čak, neko bi rekao.

“Pobednici” su daleko obimnija knjiga, i istini za volju, daleko raspričanija, razvučenija - za moj ukus prilično nepotrebno. Međutim, pobednici su knjiga u kojoj iako na početku svašta saznaš o onome što sledi, stranice gutaš verujući da je posredi autorovo poigravanje, nadaš se da je prethodno pomenuto u sitnom odeljku, malecnoj rečenici možda stilsko-jezički-prevoditeljski-skribomanski-čijigod propust na koji gotovo da niko nije obratio pažnju. Ne želiš da to bude najava ičeg tamnog - jer, odviše je mraka svuda u serijalu.
Nadaš se - Bakman ti neće ubiti nadu - zaboga, dao ju je svakom svom junaku, dao ju je svakom kraju, Fredrik Bakman sam po sebi i jeste nada, na neki čudan način. Slomi ti srce, a veruješ mu, mazohistički uzmeš novu knjigu, a možeš naslutiti šta će ti (opet) uraditi u njoj.

Rekla sam već: uradio mi je to ponovo. Zgužvao me je, rasplakao nekoliko puta - poneka kapljica na pokoji pasus. I teško plakanje poslednjih stotinu stranica.
I ne: nije me ostavio bez nade, kako bi i mogao taj čovek zbog čijih knjiga se napravi vanserijska gužva u knjižarama. Ostavio je mnogo svetlosti, ali je uselio i duboku tugu u mene.

Napomena: volim da istaknem da Bakman nije vrhunski pisac, definitivno ne najbolji, nikakav književno-teorijski umešnik koji se u pisanju rasplamsava svojim poznavanjem književnih postupaka. Ali je pisac koji prepoznaje jake strane svog pisanja, ume da ih iskoristi, da se poigra, da poentira i, što je najvažnije, da najveću inspiraciju pronađe upravo u običnoj svakodnevici naizgled ni po čemu posebnih ljudi. A ta jednostavnost je nešto što ozbiljniji pisci brzo zaborave ili se oko nje preigraju. Bakman, srećom, ne. Zato ga voli toliko njih.
 
Nego evo jedne (valjda) interesantne priče.
Preturam ja nešto po Fejsu i ispod neke objave u komentaru ugledam jedno meni davno poznato lice.
Lice meni u to davno vreme veoma drago, a komentar u ovom vremenu sasvim po mojoj meri.
Radi se o mojoj razrednoj i profesorki srpskog jezika i književnosti. I rešim ja da je kontaktiram.
Ona se obraduje i tako smo se čule telefonom posle nekih 40-ak godina. I baš lepo ispričale.

U vreme srednje škole sam već bila veliki zaljubljenik u knjigu a ona je samo podržala i pothranila tu moju ljubav.
I zahvalna sam joj zbog toga. Zato sam i poželela da čujem taj glas iz prošlosti i nekih davnih meni tako dragih vremena.

Odoh sada da pronadjem neku novu knjigu za čitanje.
 
*moonlight*:
Dragi svi, potanko ću odgovoriti na pitanja o knjigama koja ste mi uputili, samo prvo žurim da vam kažem svašta o Bakmanovoj poslednjoj knjizi. Vrlo mi je važno.

Fredrik Bakman je ponovo to uradio.

Rasplakao me je. I to ne da su mi potekle suze, da sam se zamislila nad srceparajućom rečenicom i mislila o njoj setno. Bar da je to - pa da sam je prepisala u svesku sa citatima i čuvala, katkad koristila pozivajuće se na sam roman i situaciju u kojoj se do tog uvida došlo.

Ne, ponovo me je doveo do teških suza koje su trajale sto poslednjih stranica. Već je jasno: pročitala sam „Pobednike“ i sklopila knjigu vlažnu od suza čije će se prosušene stranice tek talasati na polici – biće to jasna potvrda posetiocima mog doma da mi se ova knjiga dogodila.

Treća knjiga u kojoj je fokus na Medvedgradu, hokeju, ljude u njemu i velike priče koje su odatle krenule ili se baš tamo završile dovela me je do suza tek malo više od prethodne – „Mi protiv vas“ budila je u meni i tugu i bes.

Dakle, Bakman je opet uspeo da me slomi. Tipično za njega, pomisliće svako ko se susreo sa njegovim pisanjem i uvrstio u grupu čitaoca-volilaca ovog skandinavskog autora. Međutim, još u prethodnom delu povezao me je sa junacima koji se ne bi baš mogli smatrati posve pozitivnim, ponajmanje lako voljivim, i potvrdio mi teoriju da se najviše uživa u otkrićima/ljudima do kojih dođeš duboko se zagledajući u ono što se u njima nalazi ispod površinskog sloja.

Jeftina teorija do koje je svako došao, znam, ali na terenu to biva najveće bogatstvo.

Kroz “Medvedgrad” sam prošla sa utiskom: ok, ovo je ozbiljnija knjiga, i tamo sam se dosta stranica kasnije, gotovo pred sam kraj, povezala sa nekim, zainteresovala za njega. Nije se na prvu desio ushit jer se tu našao neki Uve, da ne kažem jedna Brit-Mari. Druga je tematika, u fokusu nije jedan junak niti njegova lična priča. Ovde je, shvatala sam već na početku, želeo da ispriča nešto daleko ozbiljnije, snažnije, definitivno i pogubnije. Uviđala sam da iz knjige izranjaju junaci pogodni za nastavke i dalje romane, ali recimo, uverena sam da je Benji svakom u dušu ušao prekasno, ali ubojito. Ili Temu, deo Bande, sam za sebe Banda.
Oni su, takoreći, bili junaci sa strane. Sporedni čak, neko bi rekao.

“Pobednici” su daleko obimnija knjiga, i istini za volju, daleko raspričanija, razvučenija - za moj ukus prilično nepotrebno. Međutim, pobednici su knjiga u kojoj iako na početku svašta saznaš o onome što sledi, stranice gutaš verujući da je posredi autorovo poigravanje, nadaš se da je prethodno pomenuto u sitnom odeljku, malecnoj rečenici možda stilsko-jezički-prevoditeljski-skribomanski-čijigod propust na koji gotovo da niko nije obratio pažnju. Ne želiš da to bude najava ičeg tamnog - jer, odviše je mraka svuda u serijalu.
Nadaš se - Bakman ti neće ubiti nadu - zaboga, dao ju je svakom svom junaku, dao ju je svakom kraju, Fredrik Bakman sam po sebi i jeste nada, na neki čudan način. Slomi ti srce, a veruješ mu, mazohistički uzmeš novu knjigu, a možeš naslutiti šta će ti (opet) uraditi u njoj.

Rekla sam već: uradio mi je to ponovo. Zgužvao me je, rasplakao nekoliko puta - poneka kapljica na pokoji pasus. I teško plakanje poslednjih stotinu stranica.
I ne: nije me ostavio bez nade, kako bi i mogao taj čovek zbog čijih knjiga se napravi vanserijska gužva u knjižarama. Ostavio je mnogo svetlosti, ali je uselio i duboku tugu u mene.

Napomena: volim da istaknem da Bakman nije vrhunski pisac, definitivno ne najbolji, nikakav književno-teorijski umešnik koji se u pisanju rasplamsava svojim poznavanjem književnih postupaka. Ali je pisac koji prepoznaje jake strane svog pisanja, ume da ih iskoristi, da se poigra, da poentira i, što je najvažnije, da najveću inspiraciju pronađe upravo u običnoj svakodnevici naizgled ni po čemu posebnih ljudi. A ta jednostavnost je nešto što ozbiljniji pisci brzo zaborave ili se oko nje preigraju. Bakman, srećom, ne. Zato ga voli toliko njih.
Kliknite za proširenje...

Potpuno te razumem.
Nekada je vazno sta knjiga probudi u nama.
Bekman meni deluje kao naizgled moderan zvrk ali i covek nabijenog srca. I zato ga volim!

Vasi spiskovi su impresivni.
Priznajem da nisam pravila spisak, nisam cak ni izbrojala knjige a nekih pisaca se ne mogu setiti ili se pisaca secam ali naslove ne pamtim. Kao ribica kratkog pamcenja.

Trenutno citam dve knjige. I jednu od te dve bih preporucila.
Pisac je Timur Vermes a knjiga se zove Opet on.

Mozda je vise "decacka knjiga", ne znam.
Satiricna je, pocinje na livadi kraj Berlina u momentu kada se budi Hitler. Nase vreme, on isti, mladjani ljudi se kidaju od smeha misleci da je neki komicar a on u savrsenom stilu razmislja koji je ovo djavo sada, Turci setaju Nemackom, Angela na vlasti.
Bilo kako bilo, zapne Hitler oko svojih ideja ponovo i naizgled komicno, provlaci ponovo ideje sasvim dobro jer tu je internet, voila mogucnosti. Zakljucak, nista mi naucili nismo, slabi smo gde smo i bili, smejemo se i ne slutimo cemu.

Pisac je politikolog i nekom magijom je uspeo da "skine" Hitlerove govore i knjiga je smesna...ali...onako, ostane da visi to "ali"...
U originalu se zove Er ist wieder da, u slucaju da nekog zainteresuje, valjda je snimljen i film po romanu.
 
Pertle – Domeniko Starnone, Laguna, 160 str, 8/10
https://www.laguna.rs/n4368_knjiga_pertle_laguna.html

Lako i brzo sam je pročitala. Knjiga o jednoj razorenoj/razaranoj porodici.
Podeljena je na tri dela, a svaki deo ima drugog pripovedača koji na svoj način govori o zbivanjima koja ih se sve jednako dotiču ali ih svako različito doživljava.

I jedan sjajan detalj. Pertle. Kako jedan od likova vezuje pertle.
Koliko se samo na osnovu tog detalja može saznati o patnji deteta koje je otac ostavio u vreme dok mu je još uvek potrebna sva njegova ljubav, pažnja i podrška.
 
lamar:
Pertle – Domeniko Starnone, Laguna, 160 str, 8/10
https://www.laguna.rs/n4368_knjiga_pertle_laguna.html

Lako i brzo sam je pročitala. Knjiga o jednoj razorenoj/razaranoj porodici.
Podeljena je na tri dela, a svaki deo ima drugog pripovedača koji na svoj način govori o zbivanjima koja ih se sve jednako dotiču ali ih svako različito doživljava.

I jedan sjajan detalj. Pertle. Kako jedan od likova vezuje pertle.
Koliko se samo na osnovu tog detalja može saznati o patnji deteta koje je otac ostavio u vreme dok mu je još uvek potrebna sva njegova ljubav, pažnja i podrška.
Kliknite za proširenje...
И мени се допала.
После сам гледала и филм. Није ме разочарао.
 
lamar:
Pertle – Domeniko Starnone, Laguna, 160 str, 8/10
https://www.laguna.rs/n4368_knjiga_pertle_laguna.html

Lako i brzo sam je pročitala. Knjiga o jednoj razorenoj/razaranoj porodici.
Podeljena je na tri dela, a svaki deo ima drugog pripovedača koji na svoj način govori o zbivanjima koja ih se sve jednako dotiču ali ih svako različito doživljava.

I jedan sjajan detalj. Pertle. Kako jedan od likova vezuje pertle.
Koliko se samo na osnovu tog detalja može saznati o patnji deteta koje je otac ostavio u vreme dok mu je još uvek potrebna sva njegova ljubav, pažnja i podrška.
Kliknite za proširenje...
Jel to ono kad su im obili kuću dok su bili na odmoru? (i jos svasta, iz proslosti i sadasnjosti)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top