Moj primarni problem bila je depresija ali se pojavila i panika.
Sto se lekova tice (a imala sam otpor prema njima) na pocetku sam pila antidepresiv da bi nedugo zatim iskusila prvi napad panike zbog cega mi je uveden anksiolitik. Lekovi zaista pomazu i nisu tu za dzabe ali najvaznije je da znate o svom problemu, nemojte se plasiti da saznate jer to samo moze da vam pomogne.
Terapiju treba pratiti po onome kako lekar kaze i nikada ali nikada ne povecavati, smanjivati doze ili izbacivati lek iz upotrebe samoinicijativno. Ukoliko mislite da vam lek eventualno ne prija recite lekaru kako se osecate jer ce on znati da li treba menjati nesto u vezi sa lekom ili ne, sami nikako to ne radite.
Ja nisam ni znala, dok nisam pocela da citam o tome, da sam pre pocetka lecenja vec imala simptome anksioznosti, nije bilo napada vec je to bila "lebdeca anksioznost".
Saradnja sa terapeutom i borba su neophodne, to mozda nije lak put ali ne moze psihijatar da pukne prstima i da problem nestane, kao sto ni lekovi ne mogu samo da srede svoje i gotovo. Ali ce sve to zajedno dati odlican rezultat.
Kada sam pocela da dozivljavam napade bila sam, kao i svi u toj situaciji, u strahu i iscekivanju napada kao i njegovog katastrofalnog ishoda. Naravno nista strasno mi se nije dogodilo.
Nisam ni poludela ni umrla i niko od toga nece poludeti a ni umreti niti ce se onesvestiti.
Znanje je najvece oruzje i ako se ukljucite u terapiju sve ce biti ok. Samo napred, nema predaje i panika je pobedjena
