Pisma Mileni Jesenskoj , Franc Kafka
Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:
Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...
Tvoj Franc Kafka.
Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:
Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...
Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.
Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu
Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
(Četvrtak)
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.
Vaš F.
subota uveče)
Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
***
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."
Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.
***
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.
* * *
Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.
______________________________
Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.
Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid . Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.
Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi /Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.
Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti…
Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?
Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.
Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.
Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka “Vivre”, koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands… Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.
