Književnost Najdraži stih

[Nina]

Kiša - Šandor Petefi

Pada,pada,pada kiša
Poljubaca kiša ova,
To je,draga,uživanje
Slatkog božjeg blagoslova!
Seva,seva...seva munja,
Pratilica kiše ove.
Tvoje oči,draga,danas
Svetle sjajem čari nove.

Grmi,grmi...Ta grmljava
Za nama se negde čuje
I ja trčim,trčim,draga,
To se starost ukazuje.

 

[Nina]

Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane

ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu

neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji

Radmila Petrovic

 

[Nina]

Noć ljubavi - Vladislav Petković Dis

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.
Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al’ u noć mesec kad siđe ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

 

[Nina]

Mladi iskušenik u Zen manasturu
Herman Hese

Iako je sve prevara i zabluda
a istina uvek neizreciva,
planina me ipak posmatra
odvažnog držanja i tačno prepoznatljiva.

Jelen i gavran, crvena ruža,
morsko plavetnilo i šareni svet:
saberi se – i oni propadaju
u oblik – i bez imena.

Saberi se i vrati se,
uči da gledaš, uči da čitaš!
Saberi se – i svet će postati privid.
Saberi se – i privid će postati suština.

 

[Nina]

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

 

[arch_stanton]

Исповест хулигана (Јесењин)​

Певати не може свако. ​

Пред туђе ноге није лако
Пасти к'о јабука са грана.

Почујте највећу исповест
У овој песми хулигана.

Ја нечешљан идем хотимице
С главом к'о петролејком што пламено
блиста.

Уживам да осветлим у тмици
Вашу душу, ту јесен без листа.

Волим кад ме псовке гађају к'о стене,
Сличне граду ког олуја бљује,
Тад рукама само јаче стегнем
Лелујаве своје косе бујне.

Тако волим кад ме успомена врати
У мукли шум јова и језерски густиш,
Па мислим: негде живе мој отац и мати
Којима није стало до стихова пустих,
Којима сам драг к'о њива, као зене,
Као киша пролећна по житноме пољу.
За сваку псовку вашу бачену на мене
Дојурили би они да вилама вас кољу.

О јадни, јадни сељаци!
Зацело сте оронули, бојите се Бога
И блатног лежаја који вам се спрема...

О, кад бисте само схватили
Да од сина вашег у Русији
Песника бољег нема!
Није ли вам срце за њ зебло, кад ногу босих
Он шљапкаше кроз јесење баре хладне?
А сада он цилиндар носи
И ципеле лакиране.

Но лоле сеоског варница
Још увек се у њему јавља.
Све краве с фирми месарница
Издалека он поздравља.
Кад запрегу сретне, пијан је од воња
Ђубрива с родних поља, и тад је у стању
Да реп понесе сваког коња,
Као скут младе на венчању.

Драга ми је домовина,
Много ми је драга домовина!
Иако је прекрива врбова рђа туге.
Драге су ми укаљане њушке свиња
И крекет жаба у вечери дуге.
Детињство, још те с болном сетом памтим!
Кад априлске вечери маглу нам донесу,
Наш клен се сагиба ка сутонском кресу
Као да се, чучнувши, хоће огрејати.
Шта му врањих јаја из гнезда ја заплених,
Верући се по његовом грању!
Да ли му се крошња још увек зелени?
Има ли још једру кору некадашњу?

А ти, псу шарени,
Верно биће драго?
Од старости си промук'о и слеп,
По дворишту вучеш обешени реп.
Њухом залуд луташ за шталом и прагом.
О, што сам волео твој несташлук псећи,
Кад би са мном здипио мајци комад хлеба,
Па, нимало се један другог не гадећи,
Кад бисмо га смазали негде како треба.

Ја сам и сад исти.
Исту имам душу давну.
К'о различак у ражи, на лицу цвату очи.
Простирући од стихова рогожину травну,
Нешто бих вам нежно рекао у тој ноћи.
Зато - лаку ноћ!
Лаку ноћ вам свима велим!
Сутон звечи косом по травама густим...
А ја данас силно желим
Да с прозора млаз на месец пустим.

Светлости модра, сјају у модрини!
И мрети је лако у таквом азуру!
Шта ако за мене кажу да сам циник
Што носи фењер прикачен на туру!
Пегазу добри, ти кљусе уморно,
Шта да радим с твојим тромим касом?
Пацовима дођох, као мајстор суров,
Да им славу певам пуним гласом.

Мојом ћупом, као и августом,
Тече вино узбуркане косе.

Хтео бих да будем једро жуто
К оном крају куд нас вали носе.
прев. Никола Бертолино

 

[VranV]

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju

Budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi

Budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom

Zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza
javnih parkova

Budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke

Kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
nego li dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla, neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta
koju volim

To dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud

Uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu

Uzalud je budim
ti znas, voda protice
ali ne kaze nista

Uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke

Branko Miljković - Uzalzd je budim

 

[Suzie Q.]

Marija Vulović
Zakasnela poema


Usnila sam te, pred zoru... I noćas,
posle toliko godina (Čuješ li? Preglasni satovi
glođu našu mladost), ponovo mi se vraćaš...
I, kao nekad, govoriš brzo,
smeješ se rukama,
i smišljaš novo lice za fresku...
Kažeš: ,,Drina je s proleća zelena, zelena...
Duboka – kao oko...“
Kažeš: boli te iskidana Bosna,
svačija, ničija, tvoja...
Kažeš, voleo bi da imaš ćerku,
Da ima plavu kosu, da svira klavir, da crta sunce...
Koliko svetlosnih godina od tog poljupca!
Koliko bezimenih dečaka koje sam ljubila po inerciji
i milovala zbog tradicije!
Bože, kroz koliko sam te njih volela!
Tvoje oči, ruke, možda stopala?!
Kroz koliko sam te njih ostavljala!
I noćas, posle toliko godina, obuvam cipele
natopljene nesanicom,
i pokušavam da te sretnem...
Metež na ulicama. Puno sveta.Ovaj grad je izgubio pamet.
I Nojeva će, danas, da potone
barka...
Ako se i pronađemo, po potopu, negde na dnu,
kod mrkloga Dite,
bićemo tuđi, stari i mrtvi;
oddemonstrirali studentske demonstracije,
odratovali građanske ratove, poniženi i poraženi,
oplakali Bosnu, i Slavoniju, i Mostar, i Kosovo,
i ništa više nije naše, ništa, a ja te ponovo sanjam,
i ove noći, uoči Apokalipse, uoči Preobraženja...
Uzimam za ruku svoju nerođenu kćer,
kopam joj raku,
zaogrćem krhka ramena tvojom kariranom košuljom,
skupljam u pletenicu
kosu boje sena
(miriše na bosiljak, na tamjan, na kajsije),
sedimo u parku, jedemo bonžitu...
Moja nerođena Nina
crta krug
u vazduhu
ubeđuje me: „To je Sunce!“
,,Svetitelji su mrtvi“, kaže,
,,hoću da vidim Drinu,
hoću klavir, hoću...“
Plače. Guram je u raku...
Sumorno neko leto.
,,Prošlost se izmišlja, budućnost prolazi!“,
govorio si, one zime, na Trgu republike,
između nesna i besmisla.
Lakonogi, hitali smo u revoluciju!
Promeniti svet. Ostati svoj. Ne pregaziti ponos.
Na ostacima ostataka podići čardak.
Zanoćiti u Moskvi, jednom.
Mojih raskalašnih osamnaest godina!
A tvoje oči, vučje i dečje,
i tvoja soba...
Oplakali smo Ežena Joneskua.
Ožalili Kobejna. I Milana Mladenovića.
Gorka kafa i sok od višnje.
Rečima zatrpana želja...
Nik Kejv, i „Murder ballads“...
Po čijim si bedrima, po čijim snovima,
izmasturbirao svoju mladost?!
I otkud ovde, noćas, posle toliko godina,
u ovom teškom snu?!
O čemu ćemo ćutati?!
Neobjašnjiva potreba za cigaretom...
Pokidaću, zubima i noktima, očima,
pletiva svih Penelopa!
Ubediću nebo, s proleća, da ne glumi
boju tvojih očiju!
Sad znam: i dve mladosti je malo
da se voli
više od dva oka,
više od dva dlana,
duže od jedne zime... Panta rei!

 

[echinacea]

 

[Nina]

Noć i ja – Milorad Panić Surep

Noć se spušta tiho,
kao veo crn preko lica zemlje.
Zvezde gore, trepere,
a ja sam sam,
u hladnom krilu tame.

Sve što je bilo danju –
reči, koraci, pogledi –
sada ćuti, nestalo je.
Ostala je samo tišina,
i moje srce koje lupa
kao da traži sagovornika.

U noći, sve je bliže smrti.
Čini mi se da koračam njenim putem,
da svaki tren vodi ka njenim vratima.
Ali ja ne bežim.
Stajem i osluškujem:
da li dolazi,
da li će mi pružiti ruku?

Noć i ja –
dva saputnika na istom drum.
Ona širi svoje krilo nada mnom,
a ja se privijam k njoj,
jer mi je jedina sestra,
jedina majka,
jedini prijatelj.

I tako idemo zajedno,
korak po korak,
dok se ne utopi i moje biće
u njen bezdan.

 

[Nina]

Rođendan

Okružena šarenim pidžamama
Veliki izbor krojeva
Udobno je i komotno,
Sive su baš kul
Štraftice u modi
Cvetići ređe, možda samo ja.
Na njima natpisi
Pozitiva na delu:
Sweet dreams
Cool panda
All you need is love
Are you kitten me?
Soba ima osam kreveta
Razgovori teku od šest ujutru
Uglavnom o:
Promaji
Kreditima
Unucima,
Pozajmljuju se punjači za telefon
Upaljači
Papirne maramice.
Složno jedemo svoje obroke
Automat za kafu neumorno proizvodi espreso.
Toaleti su zborna mesta
Veliki izbor cigareta
Elektronke nam se pridružuju
Ponajviše zbog druženja.
Zovu prijatelji, rođaci, deca
Svima govorimo:
Sve je OK.
Samo još malo zračenja
Infuzija
Lekova
Punktovanja.
Svaka zna za neki domaći lek
Kapi
Pečurke
Tinkture
Sa Kosmaja, Avale
Iz Guče, Hoče, Foče.
Neka predlaže uvozne, čudne, bizarne
Iz sumnjivih fondacija.
Ili od Nestorovića
Za koze, za svinje
Ima i hjuman varijanta
Tamo u Americi
Svi doktori probali, svi ostali živi.
Neke muči nesanica, kažu:
Oči me bole od žmurenja.
Ipak,
Žene pomažu jedna drugu
Juče operisane
Nežno neguju
danas operisane.
Hoćeš vode?
Da li ti je hladno?
Sestro! Gotova joj je infuzija.
Teše ih:
Eto vidiš, sve je gotovo
Biće dobro
Da ti Bog pomogne.
Devojci sa Kube
Ošamućenoj od anestezije
Puštamo salsu.
Soba sa osam kreveta
U tri dana i tri noći
Mnoge ostaju bez dojke
Plućnog krila
Štitne žlezde.
U najboljoj nameri
Grde me:
Nemoj da pevušiš kada je vizita.
Nemoj da zviždiš kroz hodnike.
Ne razumem zašto?
Zašto kada sam se ponovo rodila.
A rođendani se uvek slave, zar ne?
Zbogom onkologijo.
Zbogom moja majko
i nečija maćeho.

Aleksandra Ksenija