Književnost Najdraži stih

[Nina]

Ulaziš u pesmu kao u vrt - Pero Zubac

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

 

[Nina]

Ines se dala!

Bilo bi naopako da nije

 

[VranV]

Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće

U susret jetkom voću
I podsmešljivoj rosi
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi.

Branko Miljković

 

[Istina je]

Večeras ludujemo,ko nemirno more
plovimo bezdanom do nove zore
miris divlje naranče i njenoga vrata
opija me lagano poput opijata
na mjesečini kosa mjenjala joj boje
dok nudila je ljubav i obline svoje
tek dva pokreta u jednom koraku
obgrli me nogama i zalebdi u zraku
njeno mlado tijelo,rubin nejasnoće
cvalo je te noći kao rajsko voće
duša amalgama i lice što se cakli
um su mi pomutili u srce me takli
dubok uzdah,trepet... ovlada je svime
na srcu mi utisnu otisak i ime
grlila me snažno uz poljupce vruće
i točno je znala,ona je čeznuće
osjetiom silinu i usne što se pušu
još jedan uzdah kratki i pokloni mi dušu.

I.J.

 

[Nina]

Međuvreme - Nikola Vranjković

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.

Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.

Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

 

[VranV]

I jutros ti u očima opazih
modre tragove naših rastanaka.
Rublje izbijeljeno, zore nedočekane, noći neisplakane.
Zaželeh ti reći bar nešto
u šta se može vjerovati,
ali znam
u mome ispranom mozgu,
samo su tudje riječi
i tudji pokreti samo.

Odnijeli me bolje napisani!

 

[Waterfall]

"Sebična sam ja i ne mogu preboleti srce njegovo
Ni razumeti da on živi, a mene ne voli."

Desanka Maksimović

 

[Nina]

Cveće mi veli - Sergej Jesenjin

Cveće mi veli - zbogom ostaj,
i krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
da nikad više videt neću.

No, što ću, draga, i što znam!...
Ja videh njih i zemlju ovu,
i samrtnički drhtaj sam
primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka,
postigoh iduć s osmehom zdravlja -
ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
da se u svetu sve ponavlja.

Nije l' svejedno - drugi će doći,
tuga rastužit otišlog ne sme.
Ostavljenoj dragoj u tihoj noći
drugi će lepše pružiti pesme.

I prateć pesmu dušom žene,
draga uz drugog dragog, sred slavlja,
setiće se možda i mene,
ko cveta koji se ne ponavlja.

 

[VranV]

Čuj bešumna stopala gaze.

 

[VranV]

.....

Od susreta do pisma
ne prolazi vječnost,
nego naprosto nekoliko dana ili tjedana.

Putovanja su s njima uvijek uspjela,
koncerti odslušani,
katedrale posjećene,
krajobrazi izraziti.

A kad nas dijeli
sedam gora i rijeka,
te su gore i rijeke
dobro znane iz atlasa.

Njihova je zasluga,
ako živim u tri dimenzije,
u prostoru neriličnom i neretoričnom,
s istinskim jer pokretnim obzorom.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

– Ništa im ne dugujem –
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.


Vislava Šimborska - Zahvala