U Crnoj Gori,na nekoj planini,nekom plemenu ugine krava...
Opšta tuga zavladala jer je to bila jedin krava u planini.
Bace oni kravu u provaliju i za njom polako počeše skakati od najstarijeg u plemenu:
skoči prađed,skoči prababa
skoči đed,skoči baba
skoči otac,skoči majka...
Videla to vila i žao joj bilo đeteta muškog i kuratog od 20 ljeta da ne skoči te ga upita:
"Od čega je uginula krava,pa je toliku žalost napravila?"
A đetić se sprema da skoči i plačući odgovara:"Nemam pojma."
Vila:"Hoćeš li mi učiniti nešto tako ljep,jak i rumen-a ja ću učiniti da oživi krava i svi tvoji što skočiše?"
Junak pita vilu šta treba učinit da sve bude kao pre,a ona mu reče:"Ako me budeš dobro zadovoljio kao niko do sada-ja ću ti sve vratiti da bude kao pre."
Mladić prihvati ponudu i poče da guzi vilu.
Guzi je on tako,guzi,a vila prevrće oči i vrišti "to,to-tako,tako"
Prođe neko vreme kad vila povika:"Ne mogu više-ne mogu više",
a čoče ne staje,no i dalje guzi.
Povika vila: "Stani,stani oživeću ih sve,samo stani i vadi !"
A mladić će sav srećan: "No što no da ih vrneš-inače ćeš da završiš ko no krava!"
