Не, него су то два различита језика.
Knjizevni jezik je nesto sto se stalno razvija........Nisam ja rekao da ne pisu na srpskom jeziku...vec sa jezikom koji je Vuk predlozio za standard..Cak, osim Selimovica, najznacajnija dela svih ostalih su na ekavskom izgovoru...
1)Naucnu osnovu za reformu srpskog pravopisa dao je Sava Mrkalj...Maksima ''Pisi kao sto govoris i citaj kao sto je napisano'' je maksima nemackog filologa Adelunga i nigde nije to sprovedeno tako bukvalno (da ne kazem glupo) osim kod nas, zato mi imamo ''savrsen'' pravopis, a Nemci, Rusi, Englezi, Francuzi ''nesavrsen''..Graficko idejno resenje za slovo dj je dao Musicki..Koliko je to Vukovo delo, a koliki je tu udeo nekih njegovih prethodnika kao i savremenika, sa kojima je saradjivao poput Kopitara je pitanje..
2)Vuk je smatrao da u njegovom ''Srpskom rijecniku'' treba izbaciti svaku rec koja slucajno podseca na rusku ili iz nekog drugog jezika i koju koristi neki obrazovaniji gradjanin ili svestenik (pa i Njegos), ali zato govedari i seljaci koriste prave reci, koje ne podsecaju npr. na turske, persijske i arapske..., a to sto da bi se i preveo Novi zavet, moralo je da se iskoraci mnogo izvan tog ''seljackog'' govora nema veze...
3)Vuk je forsirao ijekavski izgovor, iako su tada 90% pismenih bili ekavci
3)Ljudi poput Skerlica, Bogdana Popovica.. su tek uspeli da izvedu nasu knjizevnost, a i jezik na pravi put, a to je zbog toga sto su napustili Vukove dogme, uzor im je bila francuska knjizevnost i ponovo su revalorizovani i Dositej, i Ignjatovic i Sterija u srpskoj knjizevnosti i kulturi..
Вук је говорио говедарски, а Селимовић који је за себе говорио да припада истој књижевности као и Вук, вероватно неки грађански, који се не учи у свом дому, него у школи.
Nebitno je kako je govorio, bitno je kako je pisao...a covek koji napise ovako nesto..sigurno je isao u skolu..i prilicno je obrazovan, iako je bio na strani Vuka
Od prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do našeg vremena, naučnici, pisci, kulturni radnici i političari uporno se opredeljuju i izjašnjavaju za Vuka i njegova, shvatanja o jeziku i pravopisu, ili ustaju protiv njih. To konfrontiranje, koje ne prestaje više od sto godina, označava stalno živi interes za pitanja jezika i kulture, a istovremeno otkriva veoma različita, često i sasvim suprotna stanovišta koja imaju opštekulturne ali i klasnodruštvene izvore, danas manje uočljive i manje važne nego ranije. Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi seljačkog jezika različiti su u raznim vremenskim razdobljima: u prvim decenijama XIX veka to je deo borbe za stvaranje nacije i slobodne srpske države; u vreme Nedićevo, a pogotovu Skerlićevo, počeci evropeizacije i intenzivnije urbanizacije Srbije pokrenuli su proces građanske emancipacije i u ovoj sferi; u naše vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva kao i neophodnost dostizanja evropskog pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razuđeniji, elastičniji jezik, sposoban da izražava složenu sveukupnost života i sveta a ne samo njegovu živopisnost, nijanse i prelaze a ne samo opšte celine, unutrašnji vid stvari a ne samo njihovu vanjsku sliku, višu i suptilniju organizaciju misli i apstrakcije a ne samo njihov elementarni Tako je spor oko jezika oživljavao uvek u prekretnim vremenima, kad se nešto bitno menjalo u našem društvenom životu.
Da zavrsim...Cenim ja Vuka kao sakupljaca narodnih pesama, prica, umotvorina, njegove istorijske i etnografske zabeleske su vise nego znacajne....ali ne i kao reformatora jezika, pravopisa, a narocito ne kao nekoga koji je odredio pravce razvoja knjizevnosti....On, a ne neko drugi strucniji i obrazovaniji, je bio najuspesniji i jedini koji je imao snage, volje, upornosti da to istera do kraja, na nasu zalost...
!E DA JE TO ISTINA!!!
