Nacionalni jezici i društvena zbilja

[Urvan Hroboatos]

I, šta to tako nesenzacionalistički kaže Pranjković?

Kaže: srpski i i hrvatski su isti jezik, a kako će ko da ga zove, njegova stvar.

Ili ja možda ne razumem hrvatski?

Ne, nego ne znaš razmišljati

U svjetskim jezičnim klasifikacijama jezici se ne razvrstavaju
po tipološko-strukturnim značajkama, nego po standardu (da upotrijebim
nazive koje je rabio Pranjković).

 

[ccaterpillar]

Питање:
Да ли Немачка има један говорни и писани стандард?

 

[Urvan Hroboatos]

Питање:
Да ли Немачка има један говорни и писани стандард?

Da. I ne samo oni, nego su njemački -iz Njemačke- udžbenici
na cijeni u Austriji i Švicarskoj kao bolji od njihovih.

 

[Mrkalj]

Pitanje:

Dakle, ne pitam jesu li Bošnjaci poseban narod ili nisu, ne pitam te da prognoziraš međunarodno (ne)priznanje bosanskog jezika, već te pitam, po tvom mišljenju (valjda imaš mišljenje), koji su to činioci, da ne ulazimo u kriterijume, koji bi u dogledno vreme mogli dovesti do međunarodnog priznanja posebnosti bosanskog jezika i bosanske književnosti, odnosno, kako rekoh, dovesti do toga da bi u Biblioteci američkog Kongresa postojao odeljak sa literaturom na bosanskom jeziku.

Treći put.

 

[ccaterpillar]

Da. I ne samo oni, nego su njemački -iz Njemačke- udžbenici
na cijeni u Austriji i Švicarskoj kao bolji od njihovih.

Тако сам и мислио, нема народа ни државе која за један језик има дупли двојни стандард, по коме је и светло, и свјетло, и svetlo и svjetlo по стандарду.
Што рече Мркаљ, разлике у варијантама стандардног српског језика (!?!?!?!)

 

[Urvan Hroboatos]

Pitanje:


Treći put.

Klasifikacije književnosti su uvijek posljedica društvenih zbivanja.
Tako su hrvatske i srpske književnosti bile odvojene u američkoj kongresnoj knjižnici
"oduvijek", a spojene su 1931. nakon vlastoručnoga pisma onodobrnoga jugoslavenskog
kralja Aleksandra.
Bošnjačka je književnost uglavnom priznata kao zasebna (postoji i edicija bošnjačka
književnost u 100 knjiga), pa će sigurno tako biti i klasificirana u
SAD, t.j. u njihovoj knjižnici. U RH je ionako stavljena zasebno, i to već
godinama, a u "velikom svijetu" to je proces koji traje neko vrijeme, ali nije
bez kraja i konca.

 

[Bastiani]

Ne, nego ne znaš razmišljati

U svjetskim jezičnim klasifikacijama jezici se ne razvrstavaju
po tipološko-strukturnim značajkama, nego po standardu (da upotrijebim
nazive koje je rabio Pranjković).

Шта ти уопште хоћеш да кажеш? Шта типолошко-структурно-стандардно? Шта петљаш? Какве "језичне класификације"? Ја Прањковића сасвим лепо разумем шта хоће да каже, преводилац ми не треба, а најмање такво пиле у кучини.

 

[gost 246399]

Тако сам и мислио, нема народа ни државе која за један језик има дупли двојни стандард, по коме је и светло, и свјетло, и svetlo и svjetlo по стандарду.
Што рече Мркаљ, разлике у варијантама стандардног српског језика (!?!?!?!)

За мене йе исправно само "Свѣтло". :-)
Постойи само йедно србско писмо, то йе ћирилица са (бар) 34 слова.

 

[gost 246399]

О бесмислености постояња посебнога "црногорскога" йезика найбоље говори неисплативост прѣвођења књига са страних йезика. Ако се у Србийи књиге страних писаца обично издайу у бройи од 1000 до 3000 примѣрака, у Црной Гори, имайућой више него десет пута мањи брой становник, тешко да се могу очекивати количине веће од 100-300 комад.
Уз то, брой очекиваних продатих књига йе йош мањи, прво што у Црной Гори има и доста неписмених по селах, нарочито жена, а друго што велики дѣо становништва се не осѣћа Црногорцима, па и не жели куповати књиге на наметаном Миловом йезику.
Има ли смисла прѣводити са страних йезика за тако мали брой купаца?
Велика цѣна трошкова прѣвода и трошкова печатања, због малога броя печатаних примѣрака доводе до повећане цѣне књига, што йош више смањуйе простор за продайу у ионако сиромашной Црной Гори.
Све у свем, читатељи жељни књига на Миловом "црногорском" йезику мало шта могу наћи, осим школских учбеника и у послѣдње врѣме прилично честих издања попут "Племе ИКС од памтивѣка до данас", "Братство ИКС-овићи кроз вѣкове" или "Село ИКС", печатаних у малом бройу примѣрак и обично веома скупих, и самим тим неисплативих. Цену таквих издања обично плаћайу припадници циљних братстава, племен или сел а не сам писац. Када се ради о слави и доказивањи свойе надмоћности, веће врѣдности и повѣстнога значая над другима селима, братствима или племенима, новац се не жали.
Йедино што се поред учбеник може печатати у већем бройу примѣрак су државно подпомагане књиге, попут Милове "Црногорске граматике" или правописа, и разне књиге намѣњене ширењу мржње према собственому србскому народу, гдѣ се нашироко распреда као су од васдан найвећи (ако не и йедини) неприятељи Црне Горе Срби, како Срби вѣчито пљачкаху Црну Гору, и томе слично. За такве књиге ће се увѣк наћи новаца у државном прѣдрачуну, па да се по ниской цѣни продайу. Зна се са койим циљем.
Значи, ако грађани Милове државе желе прочитати добру књигу, неће йе моћи наћи на Миловом йезику него ће йе морати читати на других, найчешће, као и до сада, на србском или хрватском.

А тешко да ће моћи наћи што врѣдно писано у земљи. Найвећи црногорски писац, Његош, йе од стране властодржаца и их слѣдбеник омрзнут, а других озбиљнийих писаца нема много. Толико их йе мало и њихових врѣднийих дѣла да тешко њими могу попунити школске учбенике и штиво за школе.
Закључак йе да йе Милов "црногорски" йезик смислен и одржив колико и Бронкски йезик (йезик Бронкса у Њуйорку).