Na danasnji dan rodjen je veliki ruski pesnik Sergej Jesenjin.

[Nina]

Sergej Aleksandrovič Jesenjin ( 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925)Bio je ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma
Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.Za ličnost Sergeja Jesenjina vezuju se brojne kontraverze. On je bio buntovnik, revolucionar, tukao se, provodio vreme u zatvoru, menjao žene i opijao se, a ujedno je bio tako divno emotivan, zanesen idealima, večiti dečak, zaljubljenik u rusko selo, sanjar plave kose i plavih očiju koji je obe ove strane svoje ličnosti izrazio kroz pesme.

 

[Nina]

Svojim neobičnim životom Sergej Jesnjin je uvek skretao pažnju. Delom je to bio njegov svestan postupak, kao neka vrsta samopromocije (nošenje narodne nošnje na proslavama po Moskvi i Petrogradu nije ništa drugo do želje da se bude primećen), a delom je za to bio zaslužan deo njegove ličnosti koji je zahtevao život po sopstvenom diktatu i nikako drugačije. Koliko god da je njegov život bio buran, paradoksalno, ni njegova smrt nije bila ništa mirnija.

Prema zvaničnom policijskom izveštaju veliki ruski pesnik je dana 28. decembra 1925. godine u hotelu Angleter izvršio samoubistvo. On sopstvenom krvlju piše svoju posmrtnu pesmu, a potom se kaišem od kofera besi o cevi za grejanje i tako okončava svoj život u hotelskoj sobi broj 5. Ova verzija Jesenjinove smrti bila je naširoko prihvaćena sve dok se nisu pojavili još neki detalji koji bi mogli da posvedoče da je sve bilo drugačije.

 

[Nina]

Glavni adut priči o samoubistvu Sergeja Jesenjina jeste pesma koju je pisac ostavio za sobom Doviđenja druže, doviđenja. Prema naširoko prihvaćenom verovanju, Jesenjin je ovu pesmu napisao sopstvenom krvlju. Međutim, ekspertiza za istinitost krvi nikada nije urađena.

Doviđenja, druže, doviđenja
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.

Doviđenja, bez stiska, bez glasa,
Ne tuguj mi, stuštenih obrva
Nije novo mreti pre svog časa,
Al ni život nije novost prava.

Ovu pesmu, Jesenjin je veče pred smrt dao svom prijatelju Volfu Erlihu koji se te večeri, sa još dvoje ljudi našao u Jesenjinovoj sobi. Pesnik je papir sa pesmom ubacio u džep kaputa svog prijatelja i rekao mu da ne mora da žuri sa čitanjem, da pesma ne govori o njemu, te da je natenane sutra pročita. Ovaj detalj da je pesma baš na ovakav način stigla do Erliha ostao je zabeležen samo u njegovoj knjizi koju je napisao nekoliko godina nakon smrti Jesenjina.

 

[Nina]

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“
a u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gušim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.