Muzika iz drvene kutije

[Nina]

Prva pesma koja se začula iz neobične drvene kutije, kasnije nazvane gramofon, bila je „Meri je imala jagnje”, 1877. godine. Međutim, traganje za „kutijom koja svira”, odnosno uređajem koji je u stanju da reprodukuje zvuk i da ispuni prostoriju prijatnom melodijom nije bilo nimalo jednostavno. Ljudi su decenijama, pa i vekovima bezuspešno pokušavali da naprave „aparat” koji bi im omogućio ovu vrstu uživanja.

Tomas Edison je prvi počeo da snima poruke napisane Morzeovom azbukom na traci od voštanog papira, a zatim je pokušavao da ih emituje velikom brzinom.
Edison je pošao od pretpostavke da membrana mikrofona koja je povezana sa iglom može da ureže šaru koju bi druga igla povezana sa slušalicom mogla da reprodukuje. Napravio je uređaj zasnovan na tom principu i kada je viknuo „halo”, iz ove naprave stigao je jedva čujan odgovor „halo”.

Posle višegodišnjeg istraživačkog rada Tomas Edison je došao na ideju da projektuje „fonograf” – preteču gramofona. Prema njegovom projektu, ovaj uređaj je izradio mehaničar Kruzi.

Od 1877. godine, kada se začula prva pesma iz gramofona, mnogobrojni istraživači su radili na usavršavanju uređaja za reprodukovanje zvuka.
Pre više od pola veka u Njujorku se pojavila prva long-plej ploča koja je za mnogobrojne Amerikance u to vreme predstavljala pravo čudo.
Ovu čudnu crnu, okruglu napravu izmislili su zaposleni u kompaniji „Kolumbija rekords” i vrlo brzo dugosvirajuće ploče postale su pravi hit.

 

[Nina]

 

[Nina]

Dugo vremena pre toga pronalazači su nastojali pomoću raznih izuma da produže trajanje muzike na ploči, ali im to nikako nije uspevalo. I istraživači „Kolumbija rekordsa” na čelu sa dr Piterom Goldmarkom radili su na svom pronalasku godinama dok nisu došli do pravog rezultata. Oni su još 1944. godine stvarali različite pronalaske kojima je trebalo da se produži trajanje muzike, odnosno da se stvori mesto za više pesama na jednoj ploči. Posle skoro četiri godine napornog rada i bezuspešnog pokušavanja, uspeli su da stvore ploču od nesalomive plastike, koja se okretala znato sporije u odnosu na već postojeću malu ploču. Povećan je i broj kanala na novom izumu, pa je vreme reprodukovanja umesto dotadašnjih pet minuta na novoj ploči iznosilo 20 minuta. Ploča je napravljena, ali je nastao novi problem – nedostajao je uređaj pomoću koga bi se preneo zvuk sa ove ploče.

Tada je počela trka među konkurentima koji su na sve načine pokušavali da prvi naprave uređaj kojim će se reprodukovati zvuk sa nove ploče. Firma „Er-ce-a” je polovinom prošlog veka uspela da pronađe novu vrstu ploče, sa 45 obrtaja u minutu i time je napravila pravu pometnju u proizvodnji ploča. U igru se uključila i britanska kompanija „Deka” koja je već 1959. godine počela da izrađuje long-plej ploče za američko tržište. Tek posle nekoliko godina, ove ploče su počele da se koriste i u Engleskoj.Dugosvirajuća ploča je vrlo brzo osvojila Ameriku i potpuno bacila u senku dotadašnji hit – malu ploču na 78 obrtaja u minutu.R.M.