- Poruka
- 13.583
Koga pod rengen kad ti se dragi šturne na pecanje i dokopa slobode?Slušaj TI, Nabijeni Trojni,
otkriću ti jednu tajnu: žena je tihi predator, i zna sve fore&fazone kako da muškarca ubedi u to da je ON lovac. Nije li i đavolov najveći trik da ubedi ljude da ne postoji?
Trik postoji odvajkada:
neka prva, praistorijska žena, odabrala je svog lovca i pre nego što je on nju primetio. Nije joj bilo potrebno koplje ilištaveć; imala je dobro zašiljene bradavice, široke kukove i pogled ranjene srne – što je oduvek sjajan recept za lov na lovce. Borba prsa u prsa između dva pola ne postoji (izuzev u koitusnom klinču), kao ni jedan drugi frontalni napad (ako se ne računa atak na vizuelnu percepciju); napad se odvija podmuklo, iz zasede. Dok muškarac spava i sanja svoj naredni potez u budućim osvajanjima, žena je već iskalkulisala o čemu bi on mogao sanjati i otišla korak ispred: ona, naime, tačno zna da će joj muškarac ponuditi šargarepu na štapu i predstaviti joj šargarepu kao koplje/buzdovan i da on misli kako ona misli da je šargarepa jedinstvena, najveća, van konkurencije, pobedonosna, te da se štap lako može slomiti osmehom, suzama, pogledom, ispuštanjem maramice, odglumljenom ulogom nevinosti bez zaštite. Kada se muškarac jednom upeca na priču o svojoj neophodnosti i izuzetnosti u ženinom životu, njenoj potrebi da baš ON bude muškarac koji će je darivati šargarepom, dotični postaje lovina.
Ali ovde, naravno, mislim na Alfa ženku koje su se nameračile na Alfa mužjake.
Alfa ženke nisu zainteresovane za druge mužjake osim Alfi, iako se može desiti da u ranoj mladosti, nedovoljno iskusne i samosvesne, pogrešno procene lovinu, te ulove nešto što im ne treba i što, poput tereta, vuku za sobom celog života. No, ako je Alfa ženka sažaljive prirode i sklona izazovima, ona će i takvog muškarca pokušati da preoblikuje u sebi približno ravnog. Nasuprot Alfa ženama, Alfa muškarci se mnogo češće zaebu, pa im se od krajnje prosečne ili ispodprosečne žene učini posebna … i nikada, ili prekasno shvate da su pogrešno odabrali. Dok oni shvate, prosečna žena pretvorila je zajednički život u Muke po Muškarcu (monotonija, gubljenje ambicija, zadovoljavanje sitnicama i proglašavanje sitnica za sreću, uzaludno traženje odgovora u pitanju “ko je kriv, zar JA?”, gubitak lovačkog instinkta i – paralelno - stalnu potrebu da se taj instinkt povrati kroz trening bezuspešnog traganja za Pravom). Na kraju balade život se pretvara u nametnuti SUživot sa cimerkom, kuvaricom, praljom i spremačicom, u gledanje utakmica, ispijanje piva, otimanje o stranu kreveta, sinhrono prdenje i podrigivanje. Od nekadašnjeg Alfa muškarca, dakle, ostane neka bivša polualfa te se, po logici stvari, tada postavlja pitanje da li je bivši Alfa ikada i bio – Alfa.
Žena vrlo dobro zna šta je njeno najmoćnije oružje: nahraniti ego odabranog muškarca. On će, stoga, ako je vredan njenog truda i dobar kandidat za stvaranje potomstva, biti “najpametniji, najlepši” i “najbolji ljubavnik” kojeg je do tada imala a neretko i “jedini”. Muškarac nikada neće reći ženi da je ona bila “jedina” čak i ako jeste, pošto smatra da bi odabrana partnerka bila zblanuta njegovim neiskustvom. Muškarac gradi oko sebe arhetipski oreol ratnika, ne shvatajući da žena ne pravi mnogo drame oko pitanja pobeda i poraza: ukoliko je odabrani muškarac pobednik tj uspešni ratnik, žena će ga poštovati i voleti; ukoliko je odabrani muškarac poražen tj neuspešan ratnik, ženu će dirnuti njegova karma i opet će ga voleti. Naravno – ako je odlučila da ga voli, odnosno ako ga je odabrala. Dakle, voleće ga i u jednom i u drugom slučaju. Žene vole i neuspešne, mlitave, beskarakterne, zapuštene, smrdljive, ružne, loše, zle, pijane, drogirane, agresivne, s manjkom ili viškom testosterona, lude itd. muškarce. Žene su, u suštini, nepopravljivi idealisti i romantici, čak i kada delaju racionalno. Žene lako praštaju muškarčeve greške, čak i kada su osvetoljubive. Žene nastavljaju da vole muškarce čak i kada im kažu da ih mrze. Žene su retko ravnodušne; one uvek ostavljaju malo prostora i za drugu, treću ... petu šansu.
Za razliku od njih, muškarci biraju žene-frankenštajne: po obrascu iz svojih polucijskih maštarija i, ujedno, po slici velike mame: zavodljive, lepe, rasplodne, uvek spremne da udovolje, ali i da dobro kuvaju i pedantno peglaju – naravno, i u tim prilikama podjednako privlačne kao i u seksi satenskom negližeu. Njegova privrženost uvek polazi od same žene, objekta zaljubljenosti: ako ga objekat razočara, izneveri, ako ga se zasiti, on nikada neće tražiti krivicu u sebi, već u ženinim zagorelim ručkovima, ženinim pogrešno odabranim prijateljicama, njenim roditeljima, njenim borama, njenim iznenada uočenim krivim nogama, aljkavosti, načinu kako se oblači, jede, češlja ... svemu onom što mu na početku nije smetalo. Nikada joj neće oprostiti što je izneverila njegova očekivanja, i potražiće drugu, savršeniju, mlađu, no opet identičnu onoj sa početka misije pronalaženja Idealne (ženu-frankenštajna).
Muškarac je sebi oprostio starenje, ženi nije. On je sebi oprostio zakržljalost ratništva, ženi neće oprostiti nijednu pogrešku iz svog davno utvrđenog obrasca. Stoga me nije mnogo začudio dokumentarac kojeg sam sinoć gledala („Tabu“): o muškarcima koji su, umesto životnih partnerki, izabrali – lutke. To nisu erotske lutke na naduvavanje već lutke u prirodnoj, ljudskoj veličini, anatomske verne kopije žena savitljivih udova. One mogu da sede, prekrste noge, ali ne mogu ono, ovim muškarcima najbitnije – da se kreću, govore i MISLE. Dotični mušarci ne vole žene od krvi i mesa koje hodaju, zvocaju i razmišljaju. Ništa lakše od večito lepe, mlade žene koje se može nositi pod rukom, položiti na krevet (fotelju, pod, veš mašinu), i kojoj se lako rašire silikonske noge i gnjave silikonske grudi u nemoj atmosferi bezuslovnog pristajanja. Po potrebi takva se žena može i okačiti o luster, tući, gaziti, šutirati. Ona nikada nema primedbe a kada se ofuca od previše upotrebe, lako se baci i zameni drugim modelom.
Kompatiblinost današnjeg muško-ženskog para ne zavisi toliko od uloge polova u društvu koliko od individualnog poimanja uloga u bračnom partnerstvu. Konačno, ravnopravnosti u jenom odnosu nikada nije bilo niti će biti, nezavisno od pola, jer je jedan partner uvek jači i zahtevniji – bilo da je to muškarac ili žena, i partnerstvo je uvek neki blagi sado-mazo odnos na dobrovoljnoj osnovi.
Nemoj preterivati,nismo mi muški baš tako smotani i puni sebe...Nađe se poneki koji je na rukama nosi iz bolnice do kola posle operacije i koji joj mesecima ugađa i sprema obroke od dijetalnih gluposti
za koje pre nije ni znao...A da ne pričam kako joj ljubav prija za zaceljenje i oporavak...A bore?Bore su smejalice,za njih je on kriv!
Kad vidiš sredovečnu damu ili sredovečnog glatkog lica bez bora,znaj da tužan ili čak mrski,život žive...
Moja svaka bora od stotina fazona i vratolomija-vi ih nemate madam?
.gif "zelenko3 :zelenko3:")
)
, a zna se ko pise takve...romane
