Е сада да се позабавим оним текстом и позивањем на Дедијера, Тита, Копинича, Марковића... Дедијер у једној фусноти у првом издању
Дневника 1941-1942 наводи да му је Тито у ослобођеном Ужицу признао да је експлозија у Смедереву била дело ''наших диверзаната''.Та фуснота ће, у каснијим, скраћеном издању књиге нестати, али ће Дедијер тезу о саботажи поменути још једаред, у фељтону у
Политици поводом рада на четвртом тому
Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита ( наводећи да историја још није открила починиоце ''саботаже'').
Броз је иначе, заиста, у писму, које је упућено као оштра критика, ЦК КП Хрватске , 17. јула 1941, навео да су ''другови'' у Србији преузели низ смелих акција, између којих и у Смедереву где су
наши запалили и уништили нејвеће складиште бензина које Нијемци имају у Југославији,да би у
Билтену ГШ НОВ , од 10. августа 1941. написао да
у Смедереву је 7. јуна 1941. године избио пожар у близини монополског складишта...са претпоставком да су то учинили наши партизни.
Поред тога што он овде говори о складишту бензина, он ''претпоставља'' и не зна ни тачан датум.
Још веће одступање је у Копиничевој депеши
Деду , коју је по речима биографу Вјенцеславу Ценчићу била пренесено Брозово писмо - паљење
складишта бензина се датира 14. јуна.
Оно, што је
квака 22, понављам, јесте да је Голубић био на челу војно-обавештајне мреже у Југославији. У систему моћи делегиране од Москве, он се налазио изнад Броза и Копинича ( и свакако, да није ухапшен, пирамида моћи у партизанском покрету би била другачија), те сигурно им није полагао рачуне, нити преко њих одржавао везу са Москвом ( приликом разбијања његове ћелије нађене су и две радио-станице).
У осталом, ево шта пише о том ''складном'' односу А. Тимофејев ( наведено дело, 222-223):
У првој половини 1941. и посебно након уласка Немаца у Југославију, контролно-обавештајни совјетски центри су почели да слабе. У досијеу М. Голубића у архиви Коминтерне сачувано је писмо начелника војне обавештајне службе РККА Ф. Голикова на име Г. Димитрова из марта 1941. Голиков је замолио Димитрова да утиче на Валтера, који се окомио на Голубића и омета његов рад. У досијеу Голубића нема одговора или коментара Димитрова у вези са овом нетипичном жалбом. Обично су представници ИК КИ и поготово руководство партија чланица Коминтерне на терену тежили да се не замерају представницима „суседа“ (жаргонски назив Коминтерне за представнике РУ РККА), јер би овакви конфликти могли да имају изузетно непријатне последице, осим ако се „неваљалац“ није ослањао на „подршку“ НКВД-а.
Тек ће Мома Марковић, у књизи
Србија у рату и револуцији 1941-1945 године директно оптужити Голубића:
Узроци експлозије никада нису обелодањени , нити је ико преузео одговорност за ту саботажу. Све сам више склон веровању да је то починила група која је припадала посебној организацији , којом је руководио Мустафа Голубић. Група је радила одвојено и независно од КПЈ на организовању обавештајне службе и саботаже против Немаца
Ту Марковићеву
склоност веровању су,затим, прихватили многи публицисти, чији се радови граниче са жутом штампом ( попут ''свезнајућег'' Миломира Марића, који ову ''тезу'' у књизи
Деца комунизма додатно разрађује).
У самом Смедереву пак, а с обзиром да сам пореклом из Смедерева ( ту су рођени моја мајка, деда, прадеда, чукундеда...), чаршијска прича је била да је узрок несреће био авион, кога су неки сведоци видели над градом, и који је избацио неке чудне ''пакетиће'' ( фосфорне бомбе)
( што се тиче ове тезе о 26,6 целзијусових- то је била температура измерена у Београду тога дана , а не Смедереву, а ''теза'' да су узрок били оптички уређаји, који нису скинути са топова, није немачка, већ Милана Вулетића, историчара, вишег кустоса у Музеја у Смедереву, коју је изнео /као једну од могућих узрока/ у раду
Експлозија муниције у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941.)