Pa mozda bi mali deo onaga sto cu napisati, odgovorio na ovo ppitanje...
Sve je počelo kao jedan običan trenutak, trenutak koji kao i svi ostali prolaze ni ne pomišljajući da će baš taj biti kriv za rodjenje i smrt jedne izgubljene duše. Oduvek smo sanjali o danima sreće proživljenim sa osobama koje volimo, a čiji je lik u snovima oduvek bio zamagljen i bezličan. I sve dok tom liku ne damo crte i oblike, mi žudimo o ostvarenju tih snova, ne znajići da žudnja postaje sve veća kada nadjemo nekog ko će zauzeti mesto u našim snovima. Ti si zauzela mesto u mojim od onog trenutka kada sam te upoznao. I baš taj trenutak je učinio da sve prodje kao udar groma, tako brzo i tako jako.
Od kada si ušla u moj život i moje srce, više nisam umeo da razumem život, život u kom sam živeo, živeo i voleo, voleo i ljubio, ljubio i živeo. Živeo, a ne umirao. Sad više ne mogu da izgovorim reč život, jer ja više ne živim u njemu, ja, sada umirem, umirem jer su snovi koji su trebali da se obistine, ostali tamo gde su i začeti, u mojoj glavi, na mom jastuku.
Pre neki dan sam te sanjao. Sanjao sam kako ležiš pored mene, u neko gluvo doba noći kada se ne čuje ni jedan zvuk osim zvukova našeg disanja. Jos si bila budna. Polako sam ti sklonio kosu sa lica kako bi mesec koji je celu noć stajao iznad prozora čuvajući slatku tajnu, obasjao tvoje lice. Onda sam video kako ti se oči sijaju na bledoj mesečini, gledajući jasno i ni sa jednim treptajem u moje, tako blaženo sa jednom suzicom koja se radjala u dnu tvojih kapaka, čekajući da poraste kako bi pronašla svoj dalji put preko tvojih obraza ka mom jastuku. I u snu sam te voleo. Svojim usnama sam krenuo ka tvojim, tako vrelim i od čeznje crvenim. I dok sam ti prilazio, tvoje su se usne polako otvarale, a kapci zatvarali dajući suzi kratko vreme da pobegne i sklizne niz obraze ostavljajući za sobom samo malu fleku na jastuku. I kada sam bio samo nekoliko trenutaka odvojen od tvog poljubca, sve se pomračilo. Još nisam ni bio svestan šta se dogodilo, a ti si već nestala. Samo sam osetio prazninu pored sebe, prazninu koja je do malopre bila ispunjena tobom. Tada sam shvatio. Ležao sam u svom krevetu u ono isto gluvo doba noći, ali sada se čulo samo moje disanje, meseca više nije bilo, nije mi ni trebao. "Bio sam budan". Ni u snovima nisam mogao da te imam. Uzalud sam po jastuku tražio dokaz da sve ovo nije bio san. Tražio sam onu malu iskru iz tvoga oka koja je ostavila tvoj pečat, ali nisam mogao da je nadjem. Razbijen i utučen, nastavio sam da spavam u nadi da će se ovaj san ponoviti ili možda i produžiti. Ali to se nije dogodilo, od svega su ostali samo izgubljeni snovi.
)))
, šta sve nisam napisala na ovom forumu... Neka se lepo zemlja otvori 
