Како би говорили када не бисмо користили туђице ?
За почетак, кад би "то ме је инспирисало" изговорили као " то ме је надахнуло".
За почетак – лијепа тема.
Питање мјеста и улоге туђих ријечи у српском језику (уз ћирилицу/латиницу и ијекавицу/екавицу) је једно од најчешће помињаних језичких питања у тзв. „нестручној јавности”.
Лично, умјесто ријечи туђица користим ријеч – посуђеница/позајмљеница. Зашто? Па зато што тананијим ушима не морам ни објашњавати свој став о томе, сама ријеч посуђеница све говори. За оне који немају тако танане уши, ево кратко ћу скицирати о чему се ради.
Посуђујемо кад нам нешто треба, а то немамо (било да тренутно немамо или немамо уопће). Посуђујемо од кума брусилицу кад нам треба а немамо је, посуђујемо мало каве кад је тренутно немамо а треба нам и сл. Управо тако посуђујемо и страну (туђу) ријеч, треба нам јер немамо своју. Овдје је важно да посуђујемо само оно што НЕМАМО. Дакле, који ће ми нпр. меморија кад већ имам памћење. Није пристојно посуђивати оно што и сам имаш, зар не?
Е сад, друга, можда још важнија ствар. Кад нешто посудимо, то је привремено (полу)рјешење јер посуђено не подразумијева трајно задржавање посуђеног, напротив, пристојно је посуђено вратити. То је други дио оног суштински важног у значењу ријечи посуђеница, наиме, кад посудимо неку ријеч, требало би да имамо свијест да смо то урадили ПРИВРЕМЕНО, из нужде, требало би да трагамо за својом ријечју (довољно добром, не као браћа Хрвати) и да посуђеницу користимо док не смислимо своју добру ријеч, а онда: „Хвала ти најљепша, посуђенице моја, сад имам своју ријеч, више ми ниси потребна, ево враћам те у језик из ког сам те ПРИВРЕМЕНО посудио.”
