Mostovi romanticnih uzdisaja...

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Od mene do njega može se samo mostom duge.
Od mene do njega može se samo jezerom mesečine.
Od mene do njega može se samo srebrnom
i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko njega obilaze.
On je kao sunčevo plameno ostrvo odvojen
sjajem od svega sveta.

D.Maksimović
a7b97beb9bc53450144bf76911ead6f8.jpg
 
Nadam se da neces biti ta, koja ce srusiti sve moje ideale o tebi.

Njih sam negovao danima, mesecima, godinama, a oni su bili tako jednostavni.

Oni su bili takvi da su spajali nase duse, nasa srca, nasu neukrotivu strast, da budemo stalno zajedno.

Da se ne razdvajamo u nekom klupku isprepletanih zelja, emocija, poljubaca.

Mnogo jos toga bih napisao, rekao bih ti, samo da si blize pored mene, a ti nisi tu.

Mada, kao da jesi , jer osecam nasu ljubav, koja mirise na prelepe cvetove nekih livada, koje smo nekada videli.

Zbog toga, budi tu, podseti me, spoji nas, kao sto spajaju mostovi, koji romanticno uzdisu za svim zaljubljenim dusama.

 
Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova,
i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko,
s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu.
Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja.
Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje.
Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo.
Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge,
pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!


"Most preko večnosti" - R. Bah
 
kugla%20The%20Lady%20D_zps4p7msehh.gif


NE, NEĆU KRATKO... JER UMEM DUGO I TRAJNO I NEPRESTANO!

Hocu da se baciš u moju pesmu,
dok toneš i propadaš kroz nju,
da znaš, da te na kraju čekam na sigurnom tlu
Neću kratke opise,
pridev, pred pridevom novim,
nek otopi se!
Hoću da uzburkam talase, što te greju, što te hlade,
struje ,bruje, svašta rade,
dok miluju te i spodilaze ,
nižući preko duše, kože,
morske zvezde, oktopode,
stvari razne, pronalaze,
pa novu nežnost traže,
prinose uhu dubine zvuk,
ko iz morske školjke ulovljeni huk.

Hoću da zavodim te, navodim te, zalutam te,
da na kraju spasem te-sebi kad vratim te,
dok kradem te.
Necu kratko!
Jer umem neprestano, ko pesmom ovom da grlim te,
dok budim te,
ustreperim, unezverim,
jer da se igram, mnogo želim,
kroz igru ovu i sebe tebi podelim,
jer i reč i ljubav i život vodim
tebi dragi moj, da ugodim.

Ne volim ni kratke, ni prave, puteve ni staze,
Volim skrivene čarolije, prirodne oaze,
slalomske piste,
brdovite, snažne, ko tvoje biste izvajane..
Al volim na kraju svake nove staze,
Sklopit’ ruke na tvom vratu
i napraviti tu jednu cvetno-poljupčanu palatu.

Ne, ja neću kratko, ne volim, ne umem,
Jer zelim neprekidno, da se ljubimo, dok ne umrem,
da se usudimo,
dodirivati i rimom, pogledom, i daljinom
jednako kao i pod jorganskom svilom.

U dlanu vec krijem novo seme,
tu ga grejem-da ga negde u tebi posejem.
Zaklopicu ti oči dok bude nicalo,
osećaćes njegov miris,
dok vreme bude proticalo,
Saznaćeš udisajem šta si pročitao.
__________



The Lady D
:heart:
:hvala:
:bye:
 
most-dnevne-600x387.jpg

Bila jednom dva brata koja su živela na susednim farmama i koja su se posvađala.
Bila je to prva ozbiljna svađa tokom četrdeset godina, koliko su živeli jedan pored drugog, deleći alat, pomažući se i davajući jedan drugom.
A onda je taj sklad narušen. Sve je počelo od malog nesporazuma koji je vodio do velike svađe i grubih reči nakon kojih su usledile nedelje provedene u ćutnji.
Jednog jutra, neko je pokucao na Džonova vrata. Otvorio ih je i video čoveka sa stolarskim alatom.
„Tražim posao.” rekao je. „Možda bi ovde na tvojoj farmi mogao da se nađe neki poslić za mene?”
„Da,” reče stariji brat. „Znam šta bi mogao da uradiš za mene. Vidiš onu kuću sa druge strane potoka? Tu živi moj komšija, zapravo, mlađi brat. Prošle nedelje je između nas bila livada, ali je on nešto kopao od reke dovde i sad je između nas potok. To je uradio da bi mi napakostio, ali vratiću mu ja… Vidiš ona debla pored štale? Hoću da mi napraviš ogradu od dva metra da više ne vidim ni njega ni njegovu kuću.”
Stolar reče: „Sve mi je jasno. Daj mi eksere i bušilicu i videćeš kako ću to sjajno da uradim.”
Stariji brat je morao da ode do grada, tako da je stolaru dao potrebni materijal i otišao. Stolar je celog dana vredno radio, merio, testerisao…
Kada se u sumrak dana stariji brat vratio, stolar je završio posao. Bio je zaprepašćen!
Upšte nije bilo ograde. On je napravio most koji je spajao dve obale potoka. Bio je to prelep most, a sa njegove druge strane mu se približavao njegov mlađi brat širom raširenih ruku.
„Stvarno si sjajan čovek kada si napravio most posle svega što sam ti rekao i uradio.” – reče mlađi brat.
Braća su stajala svaki na svojoj strani mosta, pa su polako krenuli jedan drugom u susret, susrevši se na sredini. Videli su da stolar podiže svoju kutiju sa alatom i kreće. „Hej, sačekaj! Ostani par dana kod nas, ima još puno stvari koje bi mogao da napraviš.”, reče stariji brat.
„Vrlo rado,” reče stolar „ali moram da napravim još puno mostova.”
 
Mostovi na Moraci

Preko mosta na Moraci
moj se korak samo cuje
kao da nam nocas kasno
stari zlatar burme kuje


Hej mostovi na Moraci
vi spajate rastavljene
reci te mi dal' ce sudba
sastaviti nju i mene

Preko brda Ljubovica
rujna zora javlja meni
bas ko nekad kraj ribnice
setacemo zagrljeni

Hej mostovi na Moraci
vi spajate rastavljene
reci te mi dal' ce sudba
sastaviti nju i mene


Hladan vjetar sa Gorice
kao druga trijezni mene
pa mi sapnu naci cemo
dio srece izgubljene

Hej mostovi na Moraci
vi spajate rastavljene
reci te mi dal' ce sudba
sastaviti nju i mene

Lutovac


​
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top