монаштво или брак?

[Samson2009]

Pa kome se molio Isus?
Ako je Isus Bog, kao što kažeš, onda je Isus i Otac naš, a Isus nije tako učio.
Isus je sin Božiji, poslat od Boga da osvetli put ljudima, izgubljenim ovcama.

А јел ти имаш родитеље?И јел то некад нешто рецимо своју мајку за нешто замолиш?

 

[CrniĐavo]

А јел ти имаш родитеље?И јел то некад нешто рецимо своју мајку за нешто замолиш?

To nema veze sa ovim što sam pitao.
Ja i svog psa sam često molio da bude miran.

Dakle, kome se molio Isus i da li Ti misliš da je Isus Otac naš?

 

[Samson2009]

To nema veze sa ovim što sam pitao.
Ja i svog psa sam često molio da bude miran.

Dakle, kome se molio Isus i da li Ti misliš da je Isus Otac naš?

Животиње су животиње.Људи су људи.И ја сам имао пса па га никад нисам молио.Има везе.Понављам
,јел рецимо ако ти се пије чај или нешто тражиш од мајке само што она може да уради.Јел је замолиш?

 

[CrniĐavo]

Животиње су животиње.Људи су људи.И ја сам имао пса па га никад нисам молио.Има везе.Понављам
,јел рецимо ако ти се пије чај или нешто тражиш од мајке само што она може да уради.Јел је замолиш?

Naravno.
Kome se molio Isus i da li Ti misliš da je Isus Otac naš?

 

[Samson2009]

Naravno.
Kome se molio Isus i da li Ti misliš da je Isus Otac naš?

Бог Отац је родио сСина пре постања света и ван времено,али су он и Отац по суштини једно биће један Бог.Отац је начало и извор свега.Господ Исус Христос Он се Оцу моли као што син моли своје родитеље.Кроз Христа Бога је све постало и ништа нема што није постало кроз Њега.А кроз Њега ми се усиновљујемо Оцу.Али будући да је он Христос Бог сведржитељ и цар свеколике творевине њему се молимо као Богу и Цару.У чијим рукама је све.Зар није Он Христос рекао да му је дата свака власт на небу и на земљи?

 

[CrniĐavo]

Бог Отац је родио сСина пре постања света и ван времено,али су он и Отац по суштини једно биће један Бог.Отац је начало и извор свега.Господ Исус Христос Он се Оцу моли као што син моли своје родитеље.Кроз Христа Бога је све постало и ништа нема што није постало кроз Њега.А кроз Њега ми се усиновљујемо Оцу.Али будући да је он Христос Бог сведржитељ и цар свеколике творевине њему се молимо као Богу и Цару.У чијим рукама је све.Зар није Он Христос рекао да му је дата свака власт на небу и на земљи?

Naravno, sve je nastalo iz Ljubavi, i svako Ocu dolazi kroz Ljubav,

 

[divilac]

....brak!

 

[cobi63]

Samson2009;

vec sam ti pisao ali zbog drugih jos jednom:
zamisli sledecu situaciju: u 2.sv ratu Nemci steljali neke ljude i tu je bilo ocevidaca recimo njih 5 koji su posle toga dali pismene izjave u sudu i koje se u potpunosti slzu po pitanju tog nemilog dogadjaja.E sad,neko iskopa danas grobnice i krene sud da ispituje slucaj i ti dodjes kao svedok na sudu i das izjavu koja je suportna ocevicima koji su dali napismeno pre 60 godina.Sud te pita kako to ,a ti kazes nisu oni u pravu,meni je tat ispricao da je njemu deda ipricao da je on cuo,,,Kome ce sud da veruje?
Dakle?cekam odgovor ?

 

[Samson2009]

Ovo je karakteristika svih vernika koji se tako grčevito "bore" protiv suprotnog mišljenja... i u tome se sastoji sva vaša duhovna snaga i vera, u slabostima, i u strahovima.
I ne razumem čemu ove krajnosti... apostol, ili đavo? Ti u stvari ne umeš da se doziraš, svestan si da si sklon padu u iskušenje i našao si religiju na koju ćeš se osloniti.
Sada razmisli... šta bi bilo sa tobom da religija ne postoji? Kakv bi čovek bio?

Као што вода и ватра представљају супротности, тако су једно другом супротстављени самооправдавање и смирење (свети Марко Подвижник).

 

[Samson2009]

Naravno, sve je nastalo iz Ljubavi, i svako Ocu dolazi kroz Ljubav,

А сама та Љубав Господ Исус Христос који је један Бог са Оцем и Светим Духом је принео Себе на Жртву ради нашег сшасења.Али Господ Исус Христос је и истинит и Истина и Правда и не трпи погрешна учења,па ни оно које пориче да је Он један Бог са Оцем и Светим Духом.

А највећа жртва љубави према Богу је да се са Њим Христом Господом увек саразапињемо.Било у свету или манастиру.Најсавршенији вид љубави према Богу је монаштво.

 

[CrniĐavo]

А сама та Љубав Господ Исус Христос који је један Бог са Оцем и Светим Духом је принео Себе на Жртву ради нашег сшасења.Али Господ Исус Христос је и истинит и Истина и Правда и не трпи погрешна учења,па ни оно које пориче да је Он један Бог са Оцем и Светим Духом.

А највећа жртва љубави према Богу је да се са Њим Христом Господом увек саразапињемо.Било у свету или манастиру.Најсавршенији вид љубави према Богу је монаштво.

A opet Te pitam, da li je Isus Otac naš?

 

[Samson2009]

A opet Te pitam, da li je Isus Otac naš?

Ако је све криз Христа Бога настало то питање је не важно.Јер је Он једне суштине са Оцем.

 

[Samson2009]

Са већ сазрелом жељом да се посвети јединоме Господу, савладавши све препреке и са стране света, и, понекад, са стране саме обитељи, склања се најзад под сводове манастирске душа жедна мира у Богу, појући са пророком: Удаљих се бежећи, и настаних се у пустињи, чекајући Бога који ме спасава (Пс.55,7). Свет не зна шта затим бива са оним ко се склонио у обитељ. Он у њој види само беживотну и суву пустињу. То и јесте тако, премда само за плот, али не и за дух. Овде се у потпуности испуњују апостолске речи: Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Од монашке обитељи нема плоднијег и орошенијег тла за раст овог унутрашњег. Колико је ту само сладосних врела са којих се напаја душа! И реч Божија, и свакодневна богослужења, и читање, и пост, и [духовно] руковођење старијих, Божије уразумљење, тајна и јавна упозорења, неометано пребивање у молитви, од које долазе свако добро и сваки напредак. Разуме се, и овде је много неравнина. Али, само ако постоји добра намера да се послужи и Господу и обитељи, све ће се на крају поравнати, те ће крај украсити дело довођењем до савршенства започетог и намераваног... Даље нећемо ићи са поређењима, будући да није свима својствено оно што ће се касније збивати са светим Јованом. Мислим на његово позивање да изађе из пустиње и да послужи спасењу рода људскога. И из обитељи многи бивају позвани да служе људској добробити. Међутим, тада се ради о посебном промислу Божијем, а не о циљу монашког живота. Оно, пак, што све треба да држите на уму и у срцу јесте исправно пребивање у обитељи по свим правилима монашког понашања и монашког подвижништва. Само сам на то, сестре, желео да вас подсетим.

http://www.svetosavlje.org/bibliote...ma/SvetiTeofanZatvornikPoukeMonahinjama02.htm

 

[CrniĐavo]

Da li je istina da su najzagriženiji monasi oni koji su pre monaškog života bili najzagriženiji grešnici?

 

[Samson2009]

Da li je istina da su najzagriženiji monasi oni koji su pre monaškog života bili najzagriženiji grešnici?

Далеко од тога.Има монаха који су водили у свету побожан живот,па су га насатавили у манастиру,али на савршен начин.Например перодобни Антоније Велики.

 

[cobi63]

vec sam ti pisao ali zbog drugih jos jednom:
zamisli sledecu situaciju: u 2.sv ratu Nemci steljali neke ljude i tu je bilo ocevidaca recimo njih 5 koji su posle toga dali pismene izjave u sudu i koje se u potpunosti slzu po pitanju tog nemilog dogadjaja.E sad,neko iskopa danas grobnice i krene sud da ispituje slucaj i ti dodjes kao svedok na sudu i das izjavu koja je suportna ocevicima koji su dali napismeno pre 60 godina.Sud te pita kako to ,a ti kazes nisu oni u pravu,meni je tat ispricao da je njemu deda ipricao da je on cuo,,,Kome ce sud da veruje?
Dakle?cekam odgovor ?

 

[Samson2009]

Da li je istina da su najzagriženiji monasi oni koji su pre monaškog života bili najzagriženiji grešnici?

Ево житије пеподобног Петра коришког,па ти види јел је он био велики грешник пре одласка у монахе.

3
Овај свети бејаше из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочестивих родитеља хришћана, који га по рођењу његовом светим крштењем просветлише, а када ојача дадоше га да се учи светим књигама. Још из детињства веома кротак дечак, у свему тихо обличје и нарав имађаше, и једноставном и безболном душом и потоњу благодат божју на њему у младом узрасту испољаваше.
Често, како то световни људи воле, вршњаци његови наигралишта и позоришта исхођени покушаваху да и њега силом са собом поведу, али би се он од ових истргнуо говорећи да у тим стварима с њима неће друговати. И тамо не хтеде ићи. И често родитељи његови поводом тога бејаху нерасположени због њега, и говораху му: "Бруко породице и срамото наша, зашто са друштвом радовати се не изађеш, него свагда ћутиш и безгласан као да си у жалости за киме ходиш? Шта се то с тобом на наше очи дешава, коју потајну мисао у срцу своме носиш и не говориш нам о томе?" А он као дете безлобно не одговараше и насмешив се ништа не рече, него још више на учење приону, и чешће у цркви постећи него код куће пребиваше, и не тражаше од родитеља ни јела ни одела него му они сами на силу од овог даваху.

4
Доспевши до тога да се упозна са светим књигама, и о заповести јеванђеља размишљајући, и слушајући Господа како у овом говори: "Ко љуби Оца или матер више него мене, није мене достојан"[3], и он помишљаше да остави родитеље. А уз то, ако куд оде и нађе кога где служи Богу, да и он остане с њим да Богу служи. И о томе стално размишљаше. И одмах отац ка Господу отиде, а мати разумеде сина својега, осетивши да помишља отићи, и као свака мати обисну му се о врат и плачући говораше: "Не остављај матер своју, чедо, смилуј се на удовиштво моје, сажали се на сиротство сестре своје, још девојчице. Ти знаш да поред Бога још само тебе и њу за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио. Не присиљавам те да месо једеш или да се ожениш. Остани и живи како хоћеш, само ме не остављај!" А он, смиловавши се на раздирано срце материнско, и многим сузама њеним тада задржан би да не оде. И одмах по очевој смрти преузе бригу о кући, и у томе послушан матери својој радио је повинујући се у страху, али се још јачим постом покри; због тога су га са подсмехом звали "сухоједац". Вретиште оштро уз тело ношаше, и о том не знађаше нико осим матере. Због тога још више мати његова над њим плакаше, гледајући цвет његове младости како се у посту суши. Али бојећи се да не оде, остављаше га да живи како хоће. Потом се и мати његова престави, и кћер своју оставивши му ка Господу оде. А он, сузама и надгробним псалмима и поменом матери достојну пошту одавши, што нађе у кући раздаде ништима, и добивши олакшање настојаше да оде тамо куда је прво био наумио. Али опет младошћу сестре своје, јер не имађаше коме да је остави, задржан би. И када је он упита: "Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?" она, чистоту љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: "Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш? Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити. Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с тобом[4], и како у посту ти живиш, живећу и ја с тобом, само ме не остављај!" А он, пошто ју је много молио и не могаде је убедити да се уда, рече "Воља Господња нека буде!"

5
По изласку из села и из дома очева, у цркви светог и над апостолима врховног апостола Петра, више од тог села, од старца који ту већ живљаше као инок прими анђеоски лик, и на томе истом месту подиже колибу за становање. Близу и сестри својој сагради колибу, те као брат и сестра живљаху, и строги пост и молитве к Богу упражњаваху. Ближњи, и знанци, и по крви рођаци дивљаху се чудесном изласку и животу њиховом у Богу, и долазећи к њима доношаху им потребне ствари. Преподобни због тога много негодоваше и бејаше му тежак толики долазак к њему, те рече својој сестри: "Веома би нам било корисно живети далеко од својих, и не гледати ни радост ни жалост њихову". А она рече: "Како хоћеш, господару!" И устадоше те отидоше у други крај, који се зове Алтин, и тамо, опет близу једне цркве светога и врховног апостола Петра, у подвигу поста живљаху. Али се ни тамо делима добродетељним од посетилаца сакрити не могоше.

6
Преподобни, пак, слушајући житија древних отаца и од срца спреман да се окуша у већим подвизима, жељаше да се дохвати пустиње где би непознат био, али га спутаваше присна заједница са сестром. Много због тога тужаше, говорећи: "О, како ми се велика напаст, ова жена догоди!" И пошто му дојади, уставши једном побеже. А сестра његова, осетивши, колибу без ичега остави и за њим пође. И дошавши до једне горе високе што се налази крај града Призрена, више села по имену Кориша, на тој гори застадоше да се одморе од напорног пута, јер сестра његова изнеможе и усну. А преподобни, да само распукнули камен у гори нађе, размишљаше како би усрдно ушао у њ и у њему, ако Бог хоће, и живот свој у самоћи скончао. И помишљаше како је бедно и незгодно са женом живети у пустињи, те рече у себи: "Боље да сестри претпоставим Бога, и корисније је да њу привремено ожалостим а Бога не прогневим занавек".


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/PKoriski.htm

 

[cobi63]

Ajde pitaj te prepodobne pa odgovori
vec sam ti pisao ali zbog drugih jos jednom:
zamisli sledecu situaciju: u 2.sv ratu Nemci steljali neke ljude i tu je bilo ocevidaca recimo njih 5 koji su posle toga dali pismene izjave u sudu i koje se u potpunosti slzu po pitanju tog nemilog dogadjaja.E sad,neko iskopa danas grobnice i krene sud da ispituje slucaj i ti dodjes kao svedok na sudu i das izjavu koja je suportna ocevicima koji su dali napismeno pre 60 godina.Sud te pita kako to ,a ti kazes nisu oni u pravu,meni je tat ispricao da je njemu deda ipricao da je on cuo,,,Kome ce sud da veruje?

 

[CrniĐavo]

Svo vreme je razmišljao kako da napusti svoje najbliže, jer je imao želju da živi svoj život onako kako je osećao da treba, a nije imao hrabrosti da se prepusti Ljubavi, koja ga je dozivala iznutra, i onda mu pomreše svi i ostade sestra sama bez ikoga i on tada reši da se zamonaši i sestru takođe.
Takođe se vidi da nije bio dostojan Ljubavi(Boga) jer je više ljubio mater i oca nego samoga sebe, tj. Boga u sebi.

 

[Samson2009]

Svo vreme je razmišljao kako da napusti svoje najbliže, jer je imao želju da živi svoj život onako kako je osećao da treba, a nije imao hrabrosti da se prepusti Ljubavi, koja ga je dozivala iznutra, i onda mu pomreše svi i ostade sestra sama bez ikoga i on tada reši da se zamonaši i sestru takođe.
Takođe se vidi da nije bio dostojan Ljubavi(Boga) jer je više ljubio mater i oca nego samoga sebe, tj. Boga u sebi.

Баш обрнуто.Он је ипуњавао ону Божију заповест о поштовању родитеља.Тада су били родитељи хришћани и побожни.А и деца такође,а сада таквох има мало.Сада често имаш родитеље безбожнике мешу којима они који су рођени 50тих који нису ни крштени.А увези овог Светог тако је била Воља Божија да он остане уз своју мајку.Има и других примера када тако Богу није било угодно већ су деца бежала из родитељских домова у мпнаштво.Није твоје да судиш о поступку Божијих угодника.

 

[CrniĐavo]

Kakav je to sud, kada iznosim činjenice, a na osnovu teksta koji si poslao?
Ne osuđujem način života onoga, zašto bih osuđivao, kada svako sudi samome sebi, svojim delima.

 

[Samson2009]

Kakav je to sud, kada iznosim činjenice, a na osnovu teksta koji si poslao?
Ne osuđujem način života onoga, zašto bih osuđivao, kada svako sudi samome sebi, svojim delima.

Одговори ти мени.Јел је грех остваити саму особу која од тебе зависи јер није спосбна да се сама о себи стара?И још нешто жене тада нису имале сва права која сад имају.Па и по питању поседовања имовине.

 

[CrniĐavo]

Одговори ти мени.Јел је грех остваити саму особу која од тебе зависи јер није спосбна да се сама о себи стара?И још нешто жене тада нису имале сва права која сад имају.Па и по питању поседовања имовине.

Greh je.
A ko je bio sam, kada su mu još bili živi i mater i otac i sestra?

 

[Samson2009]

Доспевши до тога да се упозна са светим књигама, и о заповести јеванђеља размишљајући, и слушајући Господа како у овом говори: "Ко љуби Оца или матер више него мене, није мене достојан"[3], и он помишљаше да остави родитеље. А уз то, ако куд оде и нађе кога где служи Богу, да и он остане с њим да Богу служи. И о томе стално размишљаше. И одмах отац ка Господу отиде, а мати разумеде сина својега, осетивши да помишља отићи, и као свака мати обисну му се о врат и плачући говораше: "Не остављај матер своју, чедо, смилуј се на удовиштво моје, сажали се на сиротство сестре своје, још девојчице. Ти знаш да поред Бога још само тебе и њу за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио. Не присиљавам те да месо једеш или да се ожениш. Остани и живи како хоћеш, само ме не остављај!" А он, смиловавши се на раздирано срце материнско, и многим сузама њеним тада задржан би да не оде. И одмах по очевој смрти преузе бригу о кући, и у томе послушан матери својој радио је повинујући се у страху, али се још јачим постом покри; због тога су га са подсмехом звали "сухоједац".

Па зар невидиш да пише да убрзо пошто се он заинетесовао за монаштво да му је отац умро?

 

[CrniĐavo]

Težak je brdsko-seoski život, veoma težak. Razumem zašto je duša njegova vapila za skloništem i mirom i tišinom.
Takođe mislim da je on o monaštvu razmišljao još mnogo pre nego mu je otac umro. Još dok je bio povučen i tih i dok je postio, on je živeo monaškim životom, ali u svome domu. Ono o čemu sam Ti pričao. Ovo drugo je samo želja da se preseli na mesto sa mnogo mira i tišine, daleko od svakodnevnih, uobičajenih životnih zbivanja.