Književnost Momo Kapor - kratke priče

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Za razliku od većine današnjih muževa koji manje-više žive pod neprekidnom istragom svojih samostalnih supruga, pravdajući se za svako zadocnjenje na ručak i izvinjavajući se za svaku popijenu čašu više, pokolenje naših očeva i dedova bilo je, verovatno, poslednje kome žene nisu smele ništa.

Kada se iko usudio da pita jednog predratnog ćaleta kada će da se vrati, gde je bio, s kim je bio i ko je sve bio tamo?
I najmanji krpa i najsitniji trgovčić i najsiromašniji činovnik bili su bogovi kada se vrate svojoj kući.
Sedali su smrknuto za astal i čekali da im se prvima sipa čorba.

Sećate li se kako ste trčali da ocu razežete pertle?
Kada je spavao posle ručka, tišina se spuštala ne samo na celu kuću nego na čitav kraj. Muva nije smela da zazuji.
U to doba, čini se, u kućama nije bilo ni svadja. Ako su se i svadjali, roditelji su se svadjali negde gde mi to nismo mogli da čujemo. Samo su majčine crvene oči odavale da se nešto desilo.

Danas čak i nedorasle devojčice čuše pred očevima, koji im kupuju cigarete. Mi smo morali da sačekamo da postanemo svoji ljudi, pa da tek onda zapalimo prvu cigaretu pred ćaletom, puni straha da nam ne zvekne šamarčinu pred rodjenom decom.

Možete li da zamislite svog pokojnog dedu kako vodi ljubav sa bakom i pita je: „Je li ti bilo lepo?“
Gospode! Da li je babi bilo lepo? Baš ga briga je li joj bilo lepo ili nije? Baba nije posle toga pisala psihologu u redakciju ženskog lista da se žali na dedu. Kako su se voleli i gde, to će zauvek ostati misterija. Verovatno uvek u dubokoj tami, ne gledajući se i ne govoreći ništa. Ljubav je bila tajna...

Danas je svako svoj psihijatar. Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme.
Pa ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije, nego danas.

Momo Kapor, Halo Beograd
 
1526882_725732690784640_952831963_n.jpg
 
Kod nas se uz kafu radja ljubav, kuju se zavere, leči mamurluk, prave planovi, drže sastanci, mire zavadjeni, teše udovice, a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju nacionalnu osobinu) ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće…

Kafa je naša prošlost, naša sadašnjost, ali i naša budućnost, jer smo, verovatno, jedini narod na svetu koji predvidja sudbonosne dogadjaje gledajući u dno prazne šoljice, koja je pre toga bila prevrnuta na tacnu, da se “ocedi”!

U crno-belom predelu talogu popijene kafe stoje nam putovanja, suze i radost, neko uniformisano lice i plava dama odnekud izdaleka, a takodje i neko ko nam radi o glavi, što će mu se naravno izjaloviti, jer tu nam je i dobitak!
 
Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno “bre” na bilo koji svetski jezik?
A u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenadjenje, za podsticanje, hrabrenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom “bre” smo svi mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno ponovo iz ta tri slova
 
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplodjava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u nekom licu, u slučajnom gestu,
u urodjenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo je je jedinica za merenje stila – šarm.
Beograd je u kažiprstu kad okrećem 011…

Momo Kapor, Halo Beograd
 
Kada neko o nečemu nema pojma, Beogradjani kažu: “To su za njega španska sela!” Zašto baš španska, a ne neka druga, udaljenija, to je tajna koja me muči od malih nogu. Španska sela nalaze se na samo tri sata letenja od Beograda. Moja prva želja u Španiji je da ih vidim izbliza i tako, najzad, razrešim davnašnju beogradsku metaforu. Zbog čega drugog bih, inače, putovao u Španiju? Nisam turista.
 
„Izmedju ostalog, moji sugradjani naivno veruju da se pivo, kada se prelije preko čaše, može zaustaviti umakanjem kažiprsta u penu. Mada su kafane prepune tipova koji jedan drugom guraju prljave prste u čaše, još nisam video da je nekome pošlo za rukom bilo šta drugo sem da ispoliva stolnjak i napuni manžetne pivom.“

„Čmičak – upala očnog kapka, dobija se, naravno, isključivo namigivanjem, a oni koji zauzmu mesto za ćoškom astala, nikada se neće udati, niti oženiti.“

„Lubenica se, po mnogima, leti najdublje ohladi ako se uvije u mokru krpu i ostavi na suncu; čovek će najlepše pocrneti ako se sunča u hladu ispod treperave krošnje, a biće mu mnogo svežije ako umesto vode sa ledom pije vruć čaj. Neverovatno!“

Momo Kapor, Halo Beograd
 
Primećujem da što sam stariji, novine štampaju sve sitnijim slovima. Ako i vi to isto zapažate, dragi čitaoče, to znači samo jedno: lagano uplovljavate u srednje godine..Ako vam, takodje, sve češće govore da sjajno izgledate, i to je razlog više da se zabrinete za sebe. Kada ste, zaista, sjajno izgledali, niko nije imao potrebu to da vam kaže. To se, jednostavno, podrazumevalo.
 
Palanka – to su drvene bandere na kojima su izlepljene posmrtnice. Naravno, ožalošćeni bi mogli da ih lepe i po zidovima, ali na banderama ovi poslednji pozdravi bližnjim liče na poruke upućene žicama, koje treba da ih prenesu daleko, sve do samog neba! Opančar, voskari, baštovani, pčelari, limari, domaćice, obućari, bostandžije, učitelji, sitni službenici, krojači narodnog odela, abadžije, bakali i piljari, svirači harmonike i frula, učitelji plesa, konobari i kelnerice, kuvari, kumovi i komšije, svi oni – prvi put izloženi javnom svetlu na fotografijama, na kojima jedva da liče na sebe, izvučeni iz duboke anonimnosti svojih skromnih, zaklonjenih života – gledaju začudjeni iznenadnom popularnošću u svom malom mestu, pomalo stidljivo, na ulicu kojom teče život (ovaj put bez njih), proslavljeni najvažnijim činom u svojim sumornim životima – sopstvenom smrću!
 
U današnjem svetu, u kojem sve više živimo okruženi apstrakcijama, frazama, čije su reči već odavno izgubile svaki smisao, oguglali na eliptični, šifrovani govor politike i na to da nam sudbine programimra neko drugi, isključeni iz pustolovine, nemoćni da bilo šta promenimo, konačno uvereni u nemogućnost čuda, sa ustima punim stare hartije i statističkih podataka – kuvanje i uživanje u hrani znači, istovremeno, i povratak izvornosti života,realitetu i suštini. Kuvajući, kao da se približavamo stvarnosti na koju se u moru fikcija potpuno zaboravlja. Osećamo njen ukus jezikom, nepcima, zubima, nozdrvama i stomakom. Kada već ne može duh, naše telo počinje da se opire sveprisutnom otudjenju, u koje nas uvlači svakodnevni život, korak po korak.
 
„Srećom, ili nesrećom, spadam medju najčitanije pisce, ako ne u izlozima knjižara, ono po tezgama na ulici, vašarima po Srbiji i haubama automobila. Ono što je najviše smetalo socijalizmu je činjenica da se talenat nije delio po političkoj podobnosti. To isto smeta i današnjim književnim vlastima, a smetaće i njihovim naslednicima.“

„Kada postavim sebi pitanje: da li da zauzmem više mesto u srpskoj književnosti i da se pri tom smrtno dosadjujem glumeći klasika, ili da pišem o onome što znam i što sam video prateći svoju vokaciju (ma kakva ona bila), tačnije, da se dobro osećam dok to radim, birm uvek drugu mogućnost. Više volim, u stvari, da bazam po svetu sa rukama u džepovima ili da grickam semenke od bundeve, nego da po Knez Mihailovoj šetam kao pokretni bronzani spomenik.“
 
Kada se napijem, ko mi je kriv?
Vino je bilo sa Horgoša, kod Palića, ali na njemu je slovenačka etiketa, mada je boca napravljena u paraćinskoj staklari, a kupio sam je usred Beograda.
Slovenci su, znači, najmanje krivi.
Niti su videli groždje u horgoškom vinogradu, niti boce u Paraćinu, niti su rezali zapušače…
Oni su samo prodavali pamet, a da je ja imam, ne bih se uopšte ni napio. Pametni su uvek trezni.
Možda grešim dušu? Možda su, ipak, napravili čep? To nisam mogao da proverim. I ako jesu, opet su najmanje učestvovali u mom mamurluku.
 
Šta radim? Razgovaram. Pričam, uglavnom, za kafanskim stolovima. Postao sam, najzad, ono čim sam oduvek čeznuo: neka vrsta usmenog književnika nalik na moje stare, iščezle učitelje sa crvenim nosevima i neiscrpnom energijom da svakoga dana i svake noći ni iz čega prave pozorište za kafanskim astalom.

Što je najlepše, usmeni književnik ne mora, poput klasičnog pisca, da se neprestano drži jedne teme kao pijan plota. Ta razlivena, slobodna forma puna neočekivanih meandara izgleda da mi najviše odgovara. Ako po vokaciji nije manirista, pisca je, izgleda, celog života u potrazi za stilom i formom, u kojoj će moći da se sasvim opusti, da slobodno diše, nesputan poglavljima, organizacijom proze, zapletom i ostalim madjioničarskim trikovima ovog opsenarskog zanata.
 
Kada sam bio mali, imao sam senku na plućima, pa su me slali u planine da iščezne.
Teši me to da nisam sam. Po ovoj zemlji šetaju godinama moja braća po peru, a svako od njih vuče sa sobom po dve senke.
Jednu sa kojoj je rodjen i drugu, koju su mu dodelile vlasti.
Ljudi senke
 
Kao u polusnu, uranjamo u senke neke velike šume po kojoj se vrzma mnoštvo muškaraca, žena i dece. Sitni sivi pesak prekriva moje crne mokasine, kojima sam se toliko divio, isterujući jutros iz njih visoki sjaj. Sanjam li? Ili je to, zaista, moj narod zalutao na neki potpuno drugi kontinent? Gospode! Otkud oni u ovoj začaranoj šumi, koja gasi korake i glasove, umekšava odjeke, usporava pokrete? Prepoznajem im lica: to su lica mojih rodjaka, nerodjene braće i sestara, čvrste vilice ljudi teške gradje, koji su, izgleda, prošli sito i rešeto i ovde, u Kanadi, počeli ponovo od nule, od ničega, a da ipak ne izgube ništa od onog tako poznatog mekoga, pomalo bolećivog pogleda ovlaženih očiju, pogleda koji kao da neprestano govori izvinjavajući se: eto, moralo se…
 
Osećam, neko me gleda.

Jedna veverica na grani dotiče moj prozor. Veverica! Gde se ja to nalazim? Jesam li već umro? Kako, kad me ništa nije bolelo? Trava. Drveće. Škotski ovčar na travnjaku. Da. To je kuća kanadskog kompozitora, Majkla P. (Kanada). Nalazim se, dakle, u zemlji veverica i travnjaka. Oštar, svež vazduh. Tek da udahnem nešto poznato i dodjem sebi, palim cigaretu. Veverica me i dalje posmatra kao izgubljen slučaj, svojim zabrinutim veveričjim očicama.
Ili je je začudio do tada nevidjeni primerak ljudske vrste, za koji je osetila da stiže iz jedne zemlje gde veverice ubijaju čim ih spaze, kamenjem, praćkama, sačmom ili malokalibarskim puškama, svejedno, tek, veverice možemo da pokažemo deci još samo u Zoološkom vrtu
 
Kada je stizao na ovaj kontinent (Australija), svako je donosio sa sobom ono što je imao od kuće.

Kinezi su doneli svoju čuvenu kuhinju.
Grci pekare.
Italijani su zasadili lozu.
Švedjani su sagradili saune.
Irci otvorili pabove.
Naši su doneli podeljenost i mržnju.

Halo Beograd, Momo Kapor
 
Naši najboji pisci nikada ne prisustvuju svečanim književnim skupovima.
Naši najbolji pisci, naime, već su odavno mrtvi.
Najbolji i najupotrebljiviji književnik za jedan režim uvek je – mrtav književnik. On više ne smeta nikome: ni vlastima, ni kritičarima, ni sopstvenoj porodici.
Ma koliko ga napadali za života, kada umre, pisac istoga časa postaje plen Odbora za sahranu.
Pošto ne može da protestuje, njega odmah okruže razni uglednici i moćnici, zajedno sa organima reda, tako da mu bivši drugari ne mogu ni prići, a o govorima da se i ne govori.

Kad zrelo razislim, situacija je takva da se uopšte ne isplati umreti.
 
“Dabogda živeo u zanimljiva vremena!” prokleo me je na krštenju pokojni kum, kada sam mu se popiškio na novo odelo.
I, zaista, na sreću ili nesreću, moja generacija je živela u najzanimljivije doba.
Bilo je toliko zanimljivo da su otpadale uši; često nisam stizao ni da pratim šta mi se sve dešavalo.Boli glava
 
Evo, uzmimo, na primer, Australiju; prodje i po godinu dana, a da čovek ne pročita nikakvu važniju vest o tom kontinentu, sem da je neki farmer iz okoline Perta pripitomio kengura. A Kanada? Toliko puta veća od nas, a jedva uspe da skrpi neku malu noticu o porastu dolara.

A kod nas – svaki dan čudo!
 
Neke nove lepotice, deca prigradskih naselja i novobeogradskih stambenih blokova odbacuju zimske kapute i sanjivo iz njihovih čaura,
kao leptiri iz trapavih svilenih buba. I same zapanjene iznenadnom lepotom koju poseduju, sapliću se, prolazeći kroz poglede pune divljenja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
O kafanama - Momo Kapor
Odgovora
0
Pregleda
196
Nina
Nina
S
Književnost "Imati i nemati" - Momo Kapor (audio snimak)
Odgovora
0
Pregleda
200
Soradze
S

Back
Top