Književnost Momo Kapor - kratke priče

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet... Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma "Evropa" na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!

(Iz "011 - 100 nedelja blokade")
 
"Za razliku od Beograda koji nema para, Ženeva nema dušu. Ne znam šta je gore."

"U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: 'Blago meni', kaže, 'što moj čo'ek nije ništa!' "

"Najlakše je naći nekoga s kim ćeš da pričaš - teško je pronaći onoga s kim možeš da ćutiš."
 
"Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono bese s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle, mortadelu i, »molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu ...« — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?"
 
M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.

Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...

On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.

Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.

Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.

Svi su nekuda putovali, osim nas.

Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.

Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.

Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.

Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.

Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.

Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.

- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.

Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.

- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.

Sedele smo na kamenju i ćutale.

U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.

- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
 
Kad malo bolje razmislim, ovaj grad nije baš najbolje mesto za ljude ozbiljnih zanimanja, za političare, ekonomiste, pravnike, planere, naučnike i sličan svet, ali je stvarno idealan za - pisce.

Beogradski pisci uopšte ne moraju da upotrebljavaju maštu. Dovoljno je da samo ujutru otvore neku lokalnu radio-stanicu ili pročitaju novine: koliko čuda neviđenih! U odnosu na svakog prosečnog Beograđanina, francuski nadrealisti su puki amateri operisani od fantazije! Uostalom, zar se, sem u Parizu, nadrealizam nije u svoje vreme primio jedino ovde, u Beogradu? Koliko je ovo nadrealistička zemlja najbolje svedoči i to što je jedan bivši nadrealista na kraju postao general i ministar spoljnih poslova, a da su drugi postali ambasadori i profesori univerziteta. Ima li išta nadrealnije od toga? Svako od Beograđana je pomalo nadrealista. Jadni Amerikanci, Francuzi, siroti Englezi i Šveđani... koliko se samo muče da smisle nešto nelogično i čudno, što u Beogradu svaki literarni početnik dobija svakog jutra na tanjiru!
 
Mnogo lepše večere, sa nekim koga volite, jesu u pozajmljenim stanovima koji odišu mirisom prethodnih zavodnika, u ateljeima i potkrovljima. Večera: pljeskavica u lepinji, po koju ste otrčali u u susedstvo izmedju dva zagrljaja, boca vina i prošlogodišnji sladoled, koji je vlasnik zaboravio u frizu. Desert: uzudjenje i strah da će neko upasti, koraci na stepeništu. Deižestiv: telefon koji zvoni, čiju slušalicu ne smemo da podignemo – da nas ne bi otkrili...
 
Koliko neuzvraćenih prvih ljubavi, toliko nevidljivih ožiljaka! Zbog prvih ljubavi, dečaci beže iz svojih malih gradova i kreću u osvajačke pohode, zbog njih postaju diktatori, pesnici, pronalazači, avanturisti, heroji koje na podvige goni slepo očajanje; večiti putnici, filmske zvezde, romansijeri; zbog neuzvraćene prve ljubavi, žene se devojkama koje liče na onu malu u modroj kecelji, čuvajući svoju tajnu sve do smrti. Posle mnogo godina, vratit će se na mesto svog prvog poraza koji ih je i učinio ljudima – gradiće zbog njih tribine, priredjivati im slavlja, a oni će i dalje gledati kroz ljude, tražeći ono parče trotoara na kome su se prvi put nesrećno zaljubili.

Šta bi se dogodilo da su smogli snage da pridju svojoj prvoj neuzvraćenoj ljubavi? Ko zna? Bili bi verovatno srećni i prosečni. Ostareli bi ne upoznavši nikada patnju, koja ljude čini ljudima, a ne preživarima.

Ipak, kako bi svi oni rado menjali svoj uspeh za malo prosečne sreće onog večnog zaljubljenog para koji je zajedno ostario, nepoznat i savršen u svojoj vernosti prvoj ljubavi!
 
MIR - Momo Kapor

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.

Prikupljam raskomodana osećanja.
Teglim na ledjima ljubomoru, od čije mi tečine klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.

Nad poprištem se vuče magla bezbroj popušenih cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila ništa iza sebe, osim otisaka svog lepog tela u postelji,
u kojoj smo se borili na život i smrt, a sutra se ionako, menja posteljina.
 
PAKAO
Svi su u gradu spavali sa njom (mada to nije bio neki naročito veliki grad) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikada dozvolila čak ni da je poljubi,
jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onoga što se o njoj priča.
 
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i možda napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta...
 
Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata. S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koj prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip "Vilis" i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Inače deo koji zovu ranfla, mirisao je na "Gerlen" jedne mlade dame; prednja strana - na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze "Stari grad", pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši - svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Bileći ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, ko ga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Potvarah sve ormane - nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu.
Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.
 
Grof je bio kelner u kafani u kojoj se drustvo okupljalo redovno i bancilo do zore, ice i pice. Grof je bio onaj klasicni kelner, uvek ulickan i profesionalan, otmen. Pred zoru, kad se pijano drustvo razilazilo, Grof bi pospremio stolove a pri tome bi uvek uzimao ostatke hrane iz tanjira, govoreci da nosi za svoju macku. Grof je ziveo u nekoj udzerici blizu kafane, ali u stvari nikad mu niko nije bio u poseti. I tako se drustvo okupljalo godinama u toj kafani, a Grof je uvek bio isti, ulickan i otmen.

Ali jednog dana, Grof se nije pojavio. Kako je vece odmicalo, klapa se sve vise okretala trazeci pogledom Grofa, ali njega nije bilo ni od korova. Drustvo nije vise ni bancilo nego su samo cekali Grofa da se pojavi. U zoru, umesto da se razidju drustvo krenu u potragu za Grofom. Nadjose nekako tacnu adresu, ziveo je u nekoj zabiti, u potkrovlju. Popese se strmim stepenicama do udzerice i pokucase na vrata, ali nikakvog odgovora. Lupali su sve glasnije i glasnije i na kraju odlucise da razvale vrata. Udjose unutra i tamo, na kuhinjskom podu ugledase Grofa kako nepomicno lezi, otmen kao i uvek, ali bledji nego inace. Bio je mrtav. U njegovom stanu nije bilo nikakve macke.
 
"Mnogo kasnije u životu, prolazio sam takodje pokraj svojih nekadašnjih domova u kojima su živeli neki potpuno strani ljudi, ili još gore, neki meni bliski, kod kojih više nisam mogao da udjem. Iza žaluzina i zavesa, ostao je, čini mi se, i dalje moj nekadašnji život, ali sada bez mene; osećanje slično onom kada nekoga zovete telefonom a njega nema i kada osluškujuci zvuk telefonskog zvona, zamišljate njegovo kolanje preko poznate boje zidova, koje ste toliko puta doticali, preko slika na tim zidovima, divana na kome ste nekada vodili ljubav ili dremali poslepodne, preko sagova kojim su te sobe zastrte, kroz dobro poznate mirise, sve do stočića na kome leži telefon iz koga dopire taj zvuk što sledite poput Ardijadnine niti..." /Čuvar adrese/


"Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i oni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.

Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal."

Izvod iz intervjua "Glasu srpskom"
 
Kad zrelo razmislim, čitav život će mi proći u čekanju. Čekao sam najpre da se rodim, pa onda da porastem, da završim ovu, pa onu školu, da odslužim vojsku, da se oženim, da dobijem decu, pa da deca odrastu, završe škole i dobiju svoju decu, a za sve to vreme neprestano sam čekao da budale odu s vlasti.

Najpre sam čekao da odu oni koji su nas okupirali, pa onda da odu oni koji su nas oslobodili, a zatim, da odu oni koji su nas oslobodili oslobodilaca... I taman kad pomislim, evo, ode ona budala, kad ono, na njegovo mesto dolazi nam nova budala još punija energije nego ona stara. Istina, poslednjih godina budale su se smenjivale mnogo brže nego one ranije koje su znale baš da zasednu. Ipak, čovek nije mačka pa da ima devet života i da svaki od njih potroši na vladavinu neke budale. Мnogi koje sam poznavao nisu uspeli da dočekaju ni smenu onih budala za čije su vladavine rođeni i odrasli.

Istina, pre vladavine budala, imali smo veliku tradiciju, ali šta smo mi prema njoj? Spiskali smo sve vredno što nam je ostavljeno u nasledstvo, baš kao i sin jednog uglednog domaćina iz Trebinja još pre onog, onog rata. Ovde je, naime, bilo toliko ratova, da se uvek mora reći tačno pre kog rata se nešto dogodilo.

Živeo, dakle, jedan ugledan čovek u hercegovačkom gradu Trebinju, a bio je viso-kog rasta, višeg od dva metra, za glavu viši od svojih sugrađana. E, pa taj čovek, kad zađe u godine, naruči da mu se isteše javorov štap od jednog rezbara u Мostaru i ovaj mu ga napravi, za tada velike pare. Štap je, naime, bio pravo čudo. Na rukohvatu su se nalazili Мiloš Obilić i Karađorđe, Beli orlovi i Devet Jugovića, a svu tu divotu opasivala je ljuta guja. U Hercegovini, gde su krstovi jedine skulpture po grobljima, štap je bio čuven od Trebinja do Gacka i od Huma do Popova polja.

A taj domaćin imao je sina, koji je, kao što to često biva, bio dežmekast i niska rasta i najveći deo svog života zavideo je ocu na njegovom štapu, čekajući da ovaj umre, pa da ga nasledi.

I, najzad, kada sahrani oca, on izađe na trebinjsku Pjacu sa nasleđenim štapom, tim čudom od lepote. Ali, štap je bio velik, a on mali, pa je izgledalo kao da se štap na-slanja na svog novog vlasnika, a ne on na njega. Narod ga je gledao i smeškao mu se iza le-đa, a on se žalio prijateljima da mu je štap zaista prevelik.

– Pa podsjeci ga, čovječe! – savetovali ga oni.
– Podsjekao bih ga ja – odgovarao je – ali mi žao ove ljepote oko rukohvata!
– Pa, podsjeci ga s donje strane... – govorili mu oni kojima se žalio.
– Što? – čudio se on. – Dolje mi je taman, no mi je gore visok!
 
1549530_725753957449180_552196054_n.jpg
 
„Šta da ostavimo deci i unucima što im niko ne bi mogao porušiti, zapaliti, oduzeti? Možda kakav pouzdan zanat koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika koje će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je nasigurnije - naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga će napuštati svoja gnezda laka srca, zviždućući i sa rukama u džepovima?”

Momo Kapor
 
Kada sam negde daleko u belom svetu, često mislim na jedno dvorište u Beogradu, na Čuburi, u Šumatovačkoj ulici.

Nalazi se iza uskih gvozdenih vrata i niskog kućerka neupadljiva izgleda. Ne otkrivam broj te kuće da stanari ne bi postali svesni lepote prostora koji kao da je začaran, a takodje ni zbog toga da tamo ne pohrli svet bez unutrašnjeg sadržaja, ona vrsta sveta što osvaja preko noći svako mesto u gradu, čim mu neko otkrije smisao i vrednost.

Ukratko, to je jedno dvorište sa starim kestenom u sredini, sa čijih se najnižih grana u svim pravcima protežu konopci za sušenje rublja. O jednu granu obešena je drvena ljuljaška.

Najlepše je, u stvari, to što sa ulice niko ne može da nasluti da iza zelenih gvozdenih vrata (koja cvile) postoji čitav jedan svet dovoljan sam sebi. Ali kada čovek jedanput zakorači kroz tu kapiju, čiji broj još ne otkrivam, i koja se nikada ne zaključava, poželi da tamo ostane zauvek.

Momo Kapor, HALO BEOGRAD
 
Mnogo lepše večere, sa nekim koga volite, jesu u pozajmljenim stanovima koji odišu mirisom prethodnih zavodnika, u ateljeima i potkrovljima. Večera: pljeskavica u lepinji, po koju ste otrčali u u susedstvo izmedju dva zagrljaja, boca vina i prošlogodišnji sladoled, koji je vlasnik zaboravio u frizu. Desert: uzudjenje i strah da će neko upasti, koraci na stepeništu. Deižestiv: telefon koji zvoni, čiju slušalicu ne smemo da podignemo – da nas ne bi otkrili...

Ljubavne price,Momo Kapor
 
1507982_725768334114409_1754190295_n.jpg


Jao, jao, šta bi od one divne devojčice za kojom sam se okretao u Knez Mihailovoj! Vidim, oči su vam još crvene od plača, a nokti ispucali: ne vredi da ih krijete od mene, znam, sa njih se već pune dve nedelje ljušti srebrni lak. Znam sve o vama. Bogami. Sve. Ja sam ona: Gde-God-Se-Maknem-Naletim-Na-Njega!

I nikada nismo bili bliže jedno drugom nego večeras, dok stojim iza vas u redu pred kasom ovog zagušljivog dragstora što bazdi na pečene piliće. Lukavica ste vi, da znate! Pokušavate da ledjima zaklonite svoju žičanu korpu, ali sve jedno, ja u njoj lepo vidim rasulo u kome živite. Tu je kolor-šampon (razgledali ste pre toga satima svoju kosu i utvrdili da je iz izgubila sjaj), tu su viršle – nije vam do jela, znam – oho, gle, tu je i flaša pelinkovca: ma zar je dotle došlo? Devojčica, znači, pije i to sama, pre podne, kad se svi razidju, kada je u kuhinji tako tiho, a olinjali zeleni kredenac počinje da se pretvara u zamak na Loari – najzad sama sa sobom.
 
Izgleda, nastupilo je vreme mržnje.
Svi se mrze. Bračni parovi, susedi, narodi…

Kada ponekad pomislim koliko nas naših suseda mrzi, parališem se od straha.
Ako nas ne voli toliko susednih naroda, onda mora da nešto nije u redu sa nama.

U vremenu mržnje, najvažnije je ne podleći mržnji.

Mrze me, dakle, od malih nogu, što sam takav kakav sam, što imam odredjenu boju očiju i kose, što pišem ovim ili onim pismom, slavim baš svog sveca, što posedujem ovu ili onu prošlost… Trudim se da ne uzvratim mržnjom. Ona može da pokvari moj osećajni mehanizam jednom zauvek. To je, naime, jedina stvar koju posedujem. Bez nje, od čega ću da živim?
 
I pored svih očiglednih prednosti Beograda nad drugim gradovima, uvek se nadje neko zakeralo iz provincije, koje u podne, usred terazijske gužve, kaže sa gadjenjem:

“Ne bih živeo u Beogradu da mi svakog dana daju po milion!”
Najpre, niti ga ko tera da živi ovde, nit mu ko, uopšte, nudi milion!

Momo Kapor
 
Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva ustupio sam mesto jednoj “postarijoj” dami od tridesetak godina.
Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest!
Izmedju ta dva dogadjaja protekao je moj život, vrteći se neprestano ukrug, baš kao i tramvaj “dvojka”…

Momo Kapor, Halo Beograd
 
Pričaju da je jedan stari, apolitčni efendija, u teška doba političkih preokreta i ujdurmi, naručio uobičajenu kafu u svojoj kafani, pa ga konobar pitao kakvu kafu želi – srpsku ili tursku? – na šta je ovaj odustao od kafe i rekao: Daj mi čaj! – Kineski ili ruski? – pitao je konobar, a efendija je odmahnuo rukom i rezignirano kazao: Donesi mi čašu vode!

Momo Kapor, Halo Beograd
 
Ponekad, odjadanput poželimo jednu mirnu, pomalo dosadnu nedelju pre podne, u kakvom malom mestu najzabačenije provincije; astal zastrt crveno-belim kariranim stolnjakom, nedeljne novine i onu obaveznu ritualnu kafu, takozvani „komplet“, sa ratlukom probodenim čačkalicom i zamagljenom čašom hladne vode.

Momo Kapor
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
O kafanama - Momo Kapor
Odgovora
0
Pregleda
196
Nina
Nina
S
Književnost "Imati i nemati" - Momo Kapor (audio snimak)
Odgovora
0
Pregleda
200
Soradze
S

Back
Top