Molitva je koren svega. Pravila molitve

[Gedeon]

Iz knjige prote Tomasa Hopka (1939-2015) "Pravoslavna vera", IV tom.
Reverend Thomas Hopko, THE ORTHODOXY, Elementary Handbook of the Orthodox Church.

MOLITVA​

Sve vrline i sila Božija postižu se, pre svega, molitvom. Bez molitve, nema duhovnog života. Kao što reče ruski episkop Teofan Zatvornik: „Ako si neuspešan u molitvi, bićeš neuspešan i u svemu drugom, jer molitva je koren svega” (Teofan Zatvorenik, 19. vek, Umeće molitve, objavio Iguman Hariton).

I kada se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj, koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt 6:5-6).

Molitva mora da bude u tajnosti. To je prvo pravilo koje je Hristos dao. Osoba koja se moli mora to da čini na takav način da je ljudi ne vide kako se moli.

U duhovnoj praksi Crkve, Hristove reči - „zatvorite se u svoju odaju” tumačene su na dva načina. Prvo, shvaćene su kao doslovna zapovest. Ličnost koja se moli mora fizički da se zatvori za vreme molitve da bi se molila u tajnosti i izbegla da je neko vidi.

Drugo, te Hristove reči razumeju se tako da ličnost koja se moli mora ući u sebe i moliti se tajno u svome umu i srcu u svako vreme, ne pokazujući tu unutarnju molitvu drugima. Dakle, „odaja” u koju čovek mora da „uđe” jeste „odaja duše”.

Odaja duše je telo; naša vrata čine pet telesnih čula. Duša ulazi u svoju odaju kada um ne ide tamo amo, lutajući među stvarima i poslovima sveta, već ostaje unutra, u našem srcu. Naša čula se zatvaraju i ostaju zatvorena kada im ne dopustimo da se strasno vežu za spoljašnje čulne stvari i na taj način naš um ostaje slobodan od svake vezanosti sa svetom, i ta jnom molitvom uma sjedinjuje se s Bogom svojim Ocem.
Bog, koji vidi sve tajne, vidi umnu molitvu i nagrađuje je javno velikim darovima. Jer, prava i savršena je molitva ko ja dušu ispunjava božanskom blagodaću i duhovnim darovima (sv Grigorije Palama, 14. vek, Kako se svi hrišćani moraju bez prestanka moliti).

Tako se, u duhovnom iskustvu hrišćanskih učitelja molitve, sjedinjavanje uma i srca u duši vidi kao ispunjenje osnovnog molitvenog stanja, koje je zapovedao Hristos (videti: Umeće molitve, Iguman Hariton, izd.).

A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima; jer zna Otac vaš šta vam treba prije no što zaištete od Njega (Mt 6:6-7).

Bog zna potrebe Svog naroda. Čovek se moli da bi svoj um i srce sjedinio s Bogom. Moli se da bi se Božija volja izvršila u njegovom životu. Moli se da bi mu sve što mu je potrebno od Boga bilo dato. Moli se da bi prisebno i sa punom svešću izrazio činjenicu da sve što on jeste, što ima i što čini zavisi od Boga. Čoveku je potrebno da se moli. Nisu Bogu potrebne ljudske molitve.

Prava hrišćanska molitva mora da bude kratka. Mora da bude jednostavna i redovna. Ne sme da ima previše reči. U stvari, ne mora uopšte da ima reči. To može da bude unutrašnji stav duše pred Bogom - sasvim bez reči - ispunjenje psalmopojčevih reči:

Razmislite u srcima svojim... i utulite.
Utulite i poznajte da sam ja Bog (Psalmi 4:4, 45/46:10).

Učenje o sažetosti i tišini u molitvi nalazi se kod svih duhovnih učitelja. Sveti Dimitrije Rostovski sažima ovo učenje kad kaže da je starešina carinika molio samo: „Bože milostiv budi meni grešnome” i bio je opravdan; lopov, koji se pokajao, molio je samo: „Seti me se...” i zadobio je raj; a bludni sin i carinik Zakej ne rekoše ništa, a zadobiše milost Očevu i oproštaj Hristov (Lk 15:20; 18:13, 19:5, 22:42; up-orediti sa: sv. Dimitrije Rostovski, 17. vek, Umeće molitve, izd. iguman Hariton).

Ištite i daće vam se; tražitte, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se, jer, svaki koji ište, prima; i ko ji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se... Kad, dakle, vi zli budući, umjete dare dobre davati djeci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji Mu ištu (Mt 7:7-8, 11)!
I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn 14:13-14).
Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca, u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite, i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn 16:23-24).

Šta god da čovek zatraži u ime Isusovo, daće mu se. To ne znači da čovek može da traži od Boga bilo šta. Ne može da traži ono što nije potreba, ili ono što je zlo. Međutim, može i mora da traži „dobre darove”, sve što se može tražiti u ime Hristovo, sve što je sveto, bez greha i dobro. Ako čovek traži dobre stvari u veri, svakako će ih dobiti, ukoliko Bog smatra da on treba da ih ima radi svog života i radi spasenja. Tako je obećao sam Gospod.

Ako ostanete u meni i riječi moje u vama ostanu, što god hoćete ištite i biće vam (Jn 15:7).
I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete (Mt 21:22, uporediti sa: Lk 18:1-8).

Svaka molitva, upućena Bogu s verom, uslišiće se. To ne znači da se uvek dobije sve što se zatraži, jer Bog zna bolje od onoga koji moli šta je za njega dobro. Zbog toga duhovni učitelji upozoravaju čoveka da suviše ne žudi i ne traži uporno od Boga neku određenu stvar. Bog najbolje zna šta je potrebno, a da bi to dokazao svojim slugama, On može povremeno da odgovara na njihove uporne zahteve i da im ono što žele, a ne bi trebalo, da bi im sasvim jasno pokazao da je trebalo da veruju Njegovoj mudrosti. Stoga je uvek najbolje ćutati i biti kratak u svojoj molitvi, i ne zahtevati nešto previše određeno. Uvek je najbolje moliti se: „Podaj što treba, Gospode. Neka bude volja Tvoja.”

Koliko sam se puta molio za ono što mi izgledaše dobro za mene, ne ostavljajući Bogu da to učini, jer On najbolje zna šta je za mene korisno. No, postigavši ono za šta sam molio, našao bih se u nevolji, jer ne tražih to, radije, po volji Božijoj... (sv. Nil Sinjanski, 5. vek, Tekstovi o molitvi).

 

[Gedeon]

MOLITVA GOSPODNJA​

Učeći ljude da se mole, Hristos je rekao:

Ovako, dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji, kao na nebu. Hljeb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt 6:9-13; videti i: Lk 11:2-4).

Ovo je uobičajeni prevod te molitve koji se koristi u Pravoslavnoj crkvi. Počinje prozbom Bogu kao „našem Ocu”. Pre pojave Hristovog učenja, nije bilo takve molitve. Starozavetni narod se nije obraćao Bogu sa „Ava: Oče” (Rim 8:15, Gal 4:6). Ime „Otac” za Boga je dao Hristos, savršeni Sin Božiji. Ljudi se mogu usuditi da „smelo i bez osude” nazovu „nebeskoga Boga” imenom „Otac” tek pošto ih je Hristos toga udostojio (videti Liturgiju sv Jovana Zlatoustog). U ranoj Crkvi, molitvu „Oče naš” učili su samo kršteni.

Tvrdnja da je Otac „na nebu”, ili, doslovno, „na nebesima”, znači da je On svuda i nad svim stvarima. Nebesa su iznad svega i obuhvataju sve. Kuda god čovek da pođe na zemlji, u vazduhu ili, čak, u kosmosu, nebesa su oko njega i iznad njega. Kada se kaže da je Otac „na nebesima” to znači da On nije vezan za neko mesto, niti ograničen na bilo kakav prostor - kao što behu bogovi pagana. Nebeski Bog je „Bog nad bogovima” (5 Moj 10:17), „Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama” (Ef 4:6), onaj u kome „živimo i krećemo se i jesmo” (Dap 17:28). Reći da je Bog „na nebu” ne znači smestiti Ga negde; to više znači da je On izvan svega, a ipak svemu prosutan.

„Da se sveti ime Tvoje” znači da je Božije ime sveto i da se prema njemu treba odnositi s poštovanjem i posvećenošću. U Starom zavetu, među Jevrejima je bio običaj da se nikada ne izgovara sveto Božije ime: Jahve, JA KOJI JESAM (videti 2. Moj 3:13-15. Tako se činilo da bi se božansko ime zaštitilo od skrnavljenja, i da bi se sačuvalo od kršenja zapovesti: „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer nećepred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud” (2. Moj 20:7).

U Novom zavetu, Bog Isusu daje „ime koje je iznad svakoga imena” (Fil 2:9), a osvećujući ime Očevo, hrišćani to čine u ime njegovog Sina.

„Da dođe carstvo Tvoje,” u Molitvi Gospodnjoj je, pre svega, molitva da dođe kraj vremena. Hrišćani žele da svetu dođe kraj da bi Božije carstvo ispunilo svu tvorevinu božanskom slavom i životom. „Dođi Gospode Isuse; Maran ata” je molitva vernih, poslednja molitva u Svetom pismu (Otk. 22:20, videti i: 1. Kor 16:22). To je poziv da se konačno pojavi Gospod.

U duhovnoj praksi Crkve, molitva - „Da dođe carstvo Tvoje” shvata se i kao prizivanje Svetoga Duha da obitava u Božijem narodu. U svome tumačenju Gospodnje molitve, sv. Grigorije Niski kaže da se ta prozba može čitati na još jedan način, „Da dođe Sveti Duh Tvoj na nas i očisti nas”. Tako, on kaže, prateći Sveto pismo, da je prisutnost Svetog Duha u čoveku prisutnost Hrista i Carstva Božijeg.

Jer Carstvo Božije... je pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim 14:17).
Bog je onaj koji nas utvrđuje s vama u Hristu... koji nas i zapečati i dade nam zalog Duha u srca naša (2. Kor 1:22).
U Njega... biste zapečaćeni obećanim Duhom Svetim, koji je zalog nasljedstva našega, za iskupljenje tekovine, na pohvalu slave njegove.
I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef 1:13-14, 4:30).

Pečat Svetog Duha na čovekovom srcu jeste zalog i potvrda Carstva Božijeg koje će doći u svoj sili i slavi. U molitivi „Da dođe carstvo Tvoje”, oni koji veruju u Isusa traže da Carstvo Božije, „koje ne dolazi na vidljiv način”, da ga nevernici primete, obitava snažno i u tajnosti u vernima (videti Lk 17:20-21).

„Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao na nebu” jeste središte Gospodnje molitve, centralna želja hrišćana. Celokupna svrha molitve, svrha samog čovekovog života jeste da čini volju Božiju. To je ono za šta se Isus molio i što je činio (videti Mt 26:42). I to je ono za šta Njegovi sledbenici moraju moliti i šta moraju činiti. Postoji samo jedna svrha molitve, kažu duhovni učitelji, a to je držanje Božjih zapovesti da se ne bi grešilo i da bi se stiglo do oboženja i božanskog usinovljenja s Hristom.

Jedino što Bog zahteva od nas smrtnika jeste da ne grešimo. No, to je... samo održavanje nenarušenog lika i čina koji po prirodi imamo. Odenuti, tako, u blistave haljine Duha, obitavamo u Bogu i On u nama; kroz blagodat, postajemo bogovi i sinovi Božiji i prosvećujemo se svetlošću Njegovog znanja... (Sv. Simeon Novi Bogoslov, 10. vek, Praktične i teološke pouke).

Moliti „Da bude volja Tvoja!” - po duhovnim učiteljima, je smeo i opasan čin. Tako je, pre svega, jer, kad se neko tako moli, on mora da bude spreman, kao Hristos, da pođe onamo kuda to vodi. Bog će uslišiti tu molitvu i objaviti svoju volju. Ličnost koja se moli mora da bude spremna da posluša, ma kakve bile posledice. Upitan zašto su mnogi hrišćani frustrirani i razdražljivi, nabusiti i podli, a ponekad, čak, i nekako „neuravnoteženi”, jedan duhovni učitelj odgovorio je da je uzrok očigledan. Oni se mole „Da bude volja Tvoja”, i svakoga dana to čine, dok se, istovremeno, odupiru Božijoj volji u svom životu, te su, tako, uvek zlovoljni. Zatim, počinju da pravdaju svoje stavove i postupke, da objašnjavaju i racionalizuju svoje ponašanje pred svojom savešću i pred drugima. Jedna ličnost u takvom stanju nikada ne može da bude u miru, jer „strašno je pasti u ruke Boga živoga” (Jev 10:31).

Drugi razlog zbog kojeg se kaže da je molitva „Da bude volja Tvoja” - i molitva uopšte - smela i opasna jeste to što đavo svirepo napada osobu koja se moli. Jedan od najvećih dokaza demonskog iskušenja i realnosti i sile đavola jeste usrdnost u molitvi. Jer, đavo najviše od svega želi da čovek ne uspe da izvrši volju Božiju, što je svrha čitave molitve.

Ako se svesrdno trudiš posle molitve, pripremi se na paklene predloge i strpljivo podnosi njihov besan juriš; jer će te napadati kao divlje zveri... Trudi se koliko god možeš da budeš smeran i hrabar... Onaj ko izdrži zadobiće veliku radost (Sv. Nil Sinajski, 5. vek, Spisi o molitvi).

Molitva za naš „hleb nasušni” obično se shvata tako kao da označava uopšte sve naše telesne potrebe i zahteve koji nam pomažu da održavamo svoj život u ovom svetu. Međutim, u duhovnom predanju, ova prozba. zato što kaže naš „nasuštni” hleb, često se shvata u duhovnom smislu, tako da označava hranu našim dušama Rečiju Božijom, Isusom Hristom, koji je „Hleb života”, „hljeb Božiji, koji silazi s neba i daje život svijetu” (Jn 6:33-36); hleb „da koji od njega jede ne umre”, već „će živjeti vavijek” (Jn 6:50-51). Tako molitva za „hleb nasušni” postaje molba za nasušnu duhovnu hranu kroz stalnu zajednicu s Bogom, tako da bi čovek mogao neprekidno živeti s Bogom.

Molitvu „i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim”, Gospod posebno ističe.

Jer, ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešavanja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt 6:14-15).

To je smisao Hristove parabole o nemilosrdnom sluzi (Mt 18:23-35). Svim ljudima je potreban Božiji oproštaj i za njega se moraju moliti. Svi su ljudi zaduženi kod Boga i ne uspevaju da prinesu blagodarnost, hvalu i pravednost koju bi trebalo. Jedini način da Bog pređe preko grehova i dugova svojih slugu i da im oprosti jeste da i oni oproste svojoj braći, no, ne samo rečima i formalnim postuppima već istinski i iskreno „od srca svojih” (Mt 18:35). U molitvi kojoj Hristos uči, ovo je već priznato.

„Ne uvedi nas u iskušenje” ne treba shvatati tako kao da Bog stavlja svoj narod na probu, ili ga uvlači u situaciju zla.

Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer je Bog neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga, nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja, zatrudnjevši, rađa grijeh, a grijeh učinjen rađa smrt (Jk 1:13-15).

„Ne uvedi nas u iskušenje” znači da od Boga ištemo da ne dopusti da se nađemo u situacijama u kojima bi nas zlo nadvladalo. To je molitva da budemo sačuvani od ljudi i mesta kojima zloba vlada, gde bismo mi, u svojoj slabosti, sigurno podlegli. To je molitva da budemo oslobođeni obmane i taštine naših umova i srca, od putenih strasti koje prebivaju u našim telima. To je molitva da sam Bog bude čoveku utočište i zaklon (videti: 90/91. psalam).

„Izbavi nas od zloga” bukvalno znači spasi nas od zloga, tj. od đavola. Značenje je jasno. Postoje samo dva puta za čoveka: Bog i život, ili đavo i smrt. Čuvanje od đavola znači spasenje i oslobađanje od svake laži, ludosti, obmane, zlobe i pokvarenosti, koje vode do uništenja i smrti.

Stoga, kako je arhiepiskop Antonije Suroški objasnio, Molitva Gospodnja pokazuje smisao celokupnog čovekovog života (videti: Arhiepiskop Antonije Blum, Živa molitva). Izbavljanjem od zloga čovek se čuva iskušenja, a čineći tako - milostiv je prema svima i dobija oproštaj sopstvenih grehova. Praštanjem grehova zadobijenim milošću prema
drugima, on ima sve što mu je potrebno za život - svoj „hleb nasušni”; a nahranivši se Bogom, on vrši Njegovu volju. Pošto se Njegova volja izvrši, dolazi carstvo Božije. Njegovo ime se osvećuje i On postaje Otac onome koji se pokaže kao pravo dete Božije, koji može da kaže „Oče naš”.

 

[Gedeon]

ZASTUPNIČKA MOLITVA​

Moleći se svome Ocu, Isus je molio za svoj narod (videti Jn 17). On je jedini vrstan zastupnik ljudi pred Bogom.

Jer, jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus, koji sebe dade u otkup za sve (1. Tim 2:5-6).

Isus, u slavi svoga vaskrsenja, večno se moli svome Ocu za svoja stvorenja.

A Ovaj, pošto ostaje vavijek, ima neprolazno sveštenstvo. Zato i može potpuno i za uvijek da spase one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto svagda živi, pa može da posreduje za njih.
Jer, Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju... nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Boži jim radi nas (Jev 7:24-25; 9:24).

U Hristu i kroz njega hrišćani bivaju prizvani da posreduju pred Bogom. U ime Isusovo, njima se nalaže i daje im se moć da se mole jedni za druge i za čitavu tvorevinu: „od svih i za sve” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog).

Molim, dakle, prije svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude... Jer je ovo dobro i ugodno pred Spasiteljem našim Bogom, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1. Tim 2:1-4).
Ispovedajte, pak, jedni drugima sagrješenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika. Ilija bješe čov jek isti kao mi, i molitvom pomoli se Bogu da ne bude dažda, i ne udari dažd... I opet se pomoli, i nebo dade kišu, i zemlja iznese rod svoj (Jak 5:16-18).

Zastupničke molitve mogu se obavljati za svaki „dobar dar” od Boga radi spasenja drugih. Takve molitve mogu da prozbe za svaku vrstu blagoslova, i za telo i za dušu. One mogu da budu sastavljenje za nadahnuće i upućivanje ljudi, kao i za njihovo isceljenje i spasenje. Sve što neko može da traži za sebe, može tražiti i za sve ljude. Šta god čovek traži za sebe, treba da traži i za sve druge. „Pravo je da se čovek ne moli samo za svoje očišćenje već za očišćenje svakog čoveka...” (sv. Nil Sinajski, 5. vek, Tekstovi o molitvi).

Da bi razumeo zastupničku molitvu, čovek mora da se seti večnog Božijeg proviđenja. Mora da shvati činjenicu da Bog poznaje sve stvari u večnosti i da razmatra svako čovekovo delo u svom sveobuhvatnom planu. Sa takvim pogledom, čovek može da vidi da je. čak i pre stvaranja sveta, Bog čuo ili, tačnije, da večno čuje glasove svoga naroda. On vodi računa o molitvama ljudi u svemu što čini u svom bavljenju ljudima. Tako, Bog ne čeka da vidi šta mi činimo, ili kako ćemo se moliti. On na naša dela i molitve gleda sa stanovišta večnosti. A u svetlu naših želja i dela, on vidi da „onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro” (Rim 8:28).

Ako ovo shvatimo, moći ćemo da vidimo kako Bog razmišlja o našim molitvama za sebe i za druge. Moći ćemo da razumemo i to kako se možemo moliti za one koji su mrtvi, čiji su životi na ovoj zemlji završeni i ispunjeni. Jer, Gospod ne čuje naše molitve „posle” nečega što se završi, za Boga uopšte ne postoji „posle”. Bog zna šta mi tražimo čak i pre no što smo to zatražili, jer On poznaje čitav čovekov život u jednom božanstvenom činu sveobuhvatne vizije i poznanja. Tako sve naše molitve, čak i za one koji su mrtvi, Bog čuje i počinje da ih razmatra i pre no što ih sačinimo. Ako propustimo da se molimo, čak i to je znano Bogu, pa se i to odražava na Božiji plan spasenja. Stoga se moramo „moliti jedni za druge” i naša će molitva imati „veliku silu” kroz večno Božije delovanje po promislu.

 

[Gedeon]

NEPREKIDNA MOLITVA​

U svojoj poslanici Rimljanima, sveti Pavle upućuje hrišćane da budu„u molitvi postojani” (Rim 12:12). U prvoj poslanici Solunjanima, on samo kaže: „molite se bez prestanka” (1. Sol 5:17).

Te apostolske zapovesti tumače se, u pravoslavnom predanju, na dva različita načina. Prvi način, koji pominju sveti Jovan Zlatousti i sveti Dimitrije Rostovski, jeste da hrišćani treba da imaju određeno vreme za molitvu, koje nikada ne treba preskakati - „večerom i jutrom i u podne” (Psalam 54/55:17) - a onda, između, treba uvek da se sećaju Boga i da sve čine u njegovu slavu (videti: 1. Kor 10:31), prinoseći molitve i molbe kako se javlja potreba, slaveći i blagodareći kad prilike to zahtevaju. Takav je uobičajeni način na koji svi hrišćani treba da žive.

Pripremaj se za svoje utvrđeno vreme molitve neprekidnom molitvom u svojoj duši pa ćeš brzo napredovati (sv. Jovan Lestvičnik, Pouka 28).

Utvrđeno vreme za molitvu je veoma važno i ne treba ga izostavljati ni zbog čega, čak i kada se čovek neprestano moli u srcu. To je učenje i iskustvo svetitelja. Svaka ličnost koja želi da živi duhovnim životom treba da ima vlastito molitveno pravilo. Molitva treba da bude kratka i redovna, takva da se može izvesti u svim okolnostima i uslovima. U okviru ovog utvrđenog molitvenog pravila, treba koristiti molitve Crkve, Gospodnju i molitve iz molitvenika. To daje disciplinu i omogućava pouku i nadahnutost u molitvi, što je savršeno pouzdano i zdravo, pošto se snaga svega toga pokazala u životima svetitelja. Ličnost koja ne sledi utvrđeno molitveno pravilo, tako što koristi uobičajene molitve Crkve, rizikuje, u velikoj meri, da osiromaši svoju molitvu i smanji njene mere i opseg na ograničeno polje sopstvenih želja i potreba.

Kada se molimo po utvrđenom molitvenom pravilu, duhovni učitelji nam kažu da čitav svoj um i srce un-esemo u značenje reči, ne samo da „govorimo molitve”, što uopšte i nije molitva, već da se iskreno molimo kroz ličnu pažnju i revnost. Oni nam kažu da svoj um pustimo ne da odluta od reči u molitvi, već da date reči upotrebimo kao osnovu za sopstvenu ličnu pobožnost, čak dopuštajući umu da ode od datih i dođe do naših vlastitih reči, ili ni do kakvih reči u tihovanju (molitvi u sebi), ako nas Gospod povede tim putem. Početnicima još kažu - a sv. Dimitrije Rostovski kaže da smo svi mi početnici, ma kako bili napredni - da se nikada ne vraćaju unazad i ponavljaju molitve koje nisu obavili kako treba. Savetuju nam da se prepustimo milosti Božijoj, a sledeći put pokušamo da to uradimo bolje. Ovaj metod smanjuje mogućnost pomisli da Bog čuje naše molitve po tome koliko ih savršeno izvodimo, a ne po veličini Svoje milosti, a i štiti nas od gordosti i očajanja. Daje smernost i nadu i stalno nas gura napred (videti: Lk 9:62, Fil 3:13-15).

Tako, kad čovek dovrši svoje molitveno pravilo, ma kako dobro ili loše da ga je obavio, treba da kaže Amin i pođe za svojim poslom, živeći u Hristu, sećajući se Boga i čineći Njegovu volju dok opet ne dođe vreme za vršenje molitvenog pravila. A onda, počevši iz početka, treba da ga obavi najbolje što može.

Drugi način da se protumači učenje o neprekidnoj molitvi jeste da ljudi, u stvari, treba da se mole s budnom svešću u svakom trenutku svoga života, čak i kad nisu u svesnom stanju, dok njihova tela spavaju. Ovo shvatanje „neprekidne molitve” razvilo se u monaškoj praksi, no, brzo se proširilo na čitavu crkvenu zajednicu. Poslednjih godina, postalo je veoma popularno, uglavnom pojavom knjige anonimnog ruskog seljaka - Put hodočasnika.

Traženje aktivne „neprekidne molitve” ima svoj izvor ne samo u uputstvu sv. Pavla već i u doslovnom tumačenju takvih reči kod psalmopojca:

Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je njegova svagda u ustima mojim (Psalam 34:1).

I u Pesmi nad pesmama:

Ja spavam, a srce je moje budno.

Način „neprekidne molitve” je da se ima kratak molitveni stih, obično Isusova molitva (videti str. 131), koji se stalno ponavlja, bukvalno na stotine puta i danju i noću, sve dok se trajno ne usadi u srce kao „izdanak”, stalno prisutan u duši, koji priziva Gospoda (videti: Teofan Zatvornik, 19. vek, Umeće molitve). Često je, mada to nije nužno, povezana sa disanjem, toliko da se izgovara „sa svakim dahom” (sv. Grigorije Bogoslov,sv. Jovan Zlatousti). Počinjetako što se izgovori glasno, zatim u sebi samo usnama, i najzad postaje potpuno mentalna. Traži se da ova „neprekidna molitva” traje i kada je čovek zaokupljen uobičajenim životnim aktivnostima, dok čita, ili piše, čak i dok spava, stoga „telo spava”, ali je „srce budno”. Tada, kad god čovekova pažnja vezana za poslove prestane, ili kada se čovek probudi iz sna, on otkrije da se molitva sama nastavlja.

Zna se, isto tako, da se molitva snažno pridobija u nečiju svest u vreme iskušenja, ili stresa, pojavljujući se, dakle, sama od sebe (videti: Umeće molitve, iguman Hariton izd.).

Nama nije zapoveđeno da radimo, bdimo, ili da postimo bez prestanka, ali nam je zapoveđeno da se bez prestanka molimo. Jer... molitva pročišćava i jača um koji je stvoren da se moli... i da se bori pro-tiv demona radi očuvanja svih snaga duše (Evagrije Pontski, 4. vek).
Onaj koji uđe u svoju odaju (tj. srce) i moli se neprekidno uključuje u to sve molitve svuda (sv. Marko Podvižnik, 4. vek, Uputstvo sa propovedi).
Neka niko ne misli, braćo hrišćani, da je dužnost samo sveštenika i monaha da se bez prestanka mole, a ne i laika. Ne, ne; dužnost je svih hrišćana da stalno budu u molitvi.
... imajte na umu način molitve - kako se može moliti bez prestanka, naime, moleći se u umu, a to možemo da činimo uvek, ukoliko želimo. Kad god sednemo da nešto radimo rukama, kad hodamo, kad jedemo, kad pijemo, uvek se možemo moliti umom i sprovoditi ovu umnu molitvu - istinsku molitvu ugodnu Bogu.
Blaženi su oni koji zadobiju ovu nebesku naviku, jer će njome nadvladati svako iskušenje...
Upražnjavanje unutrašnje molitve kroti strasti... time se suze Svetoga Duha uvode u srce...
Ova umna molitva je svetlost koja obasjava čovekovu dušu i razgoreva njegovo srce vatrom ljubavi prema Bogu. To je spona koja povezuje Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom. O, nesagledivog li blaženstva umne molitve. Omogućava čoveku da neprekidno razgovara s Bogom.
A kakvu drugu, veću nagradu možeš poželeti do ovu, kada si... uvek pred licem Božijim, neprestano razgovarajući s Njim - razgovarajući sa Bogom, bez koga nijedna ličnost ne može da bude blažena, ni ovde, niti u životu koji će tek doći (sveti Grigorije Palama, 14. vek, Kako se svi hrišćani uopšte moraju moliti bez prestanka).

 

[Gedeon]

ISUSOVA MOLITVA​

Najuobičajeniji oblik neprestane molitve u pravoslavnoj praksi jeste Isusova molitva. Isusova molitva je oblik priziva: onih koji upražnjavaju umnu molitvu, nazvan, takođe, i „molitva srca”. Reči ove molitve su najčešće: „Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog”. Izbor baš ovog stiha ima svoje teološko i duhovno značenje.

Pre svega, usmerena je na ime Isusovo, jer to je ime Onoga koga je „Bog uzdigao najviše”, ime koje je Gospodu darovao sam Bog (Lk 1:31), „ime iznad svakog imena” (Fil 2:9-10, videtti i: Ef 1:21).

Jer nema drugoga Imena, pod nebom, danog ljudima, kojim bismo se mogli spasti (Dap 4:12).

Svaka molitva hrišćana mora da bude u ime Isusovo: „Što god zaištete u imemoje, to ću učiniti” (Jn 14:13-14).

Ova molitva se upućuje Isusu kao Gospodu, Hristu i Sinu Božijem zbog toga što je to središte čitave vere otkrivene od Boga u Duhu.

Reče im Isus: A vi šta velite, ko sam ja?
A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga.
A Isus, odgovarajući mu, reče: Blažen si... jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj, koji je na nebesima... i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju... (Mt 16:15-18).

Suština hrišćanske vere i temelj hrišćanske crkve jeste to da je Isus Hristos, i da je Hristos Gospod. Verovati i objavljivati ovo dar je Svetoga Duha.

... niko ne može reći - Gospod je Isus, osim Duhom Svetim (1. Kor 12:3).
I da svaki jezik prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca (Fil 2:11).

Zvati Isusa Sinom Božijim znači priznati Boga kao Njegovog Oca. Činiti tako znači, istovremeno, imati Boga kao vlastitog Oca, a i to je po dopuštenju Duha koji u nama boravi.

A kada dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče (Gal 4.4-6)!
Duhom usinovljenja vičemo: Ava, Oče! Ovaj duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija (Rim 8:15-16).

Stoga, moliti se - „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji”, znači već biti dete Božije i već biti siguran da se ima Sveti Duh u sebi. Na taj način Isusova molitva uvodi Duh Božiji u srce čoveka.

„Pomiluj me grešnog” je carinikova molitva. Izgovorena skrušeno i sa dubokim uverenjem, donosi opravdanje (videti Lk 18:9-14). Opšte uzevši, božanska milost je ono što je čoveku najpotrebnije. To je razlog što se svuda u molitvama Crkve nalaze bezbrojna ponavljanja zahteva za Božijom milošću.

I, najzad, svi ljudi su grešni. Znati da je tako i ispovedati to s verom znači da nam je Bog oprostio i da nas je opravdao (videti: Rim 3:10-12, ps 14:1-3).

Isusova molitva se, u osnovi, koristi na tri različita načina. Prvo, kao stih upotrebljen za „molitvu srca”, koja se govori u sebi po isihastičkom metodu molitve. Drugo, kao konstantna umna i neprekidna molitva vernih, nezavisno od isihastičke prakse. I treće, kao kratka iznenadna molitva, koja se koristi da odbije iskušenja. Naravno, u životu jedne ličnosti, ove tri upotrebe se često prepliću i kombinuju.

Po isihastičkom metodu molitve, onaj ko se moli sedi sam u takvom položaju tela da mu je glava pognuta, a oči usmerene prema grudima, ili prema stomaku. On neprekidno ponavlja molitvu sa svakim, udahom i izdahom, uvodeći „svoj um u srce” usredsređenom pažnjom. Isprazni svoj um od svih racionalnih misli i svakog nesuvislog razmišljanja, a takođe i od svake slike i predstave. Zatim, bez razmišljanja ili zamišljanja, ali sa svom odgovarajućom pažnjom i koncentracijom, on ritmički u sebi ponavlja Isusovu molitvu - isihija znači tišina - i, preko ovog načina kontemplativne molitve, sjedinjuje se s Bogom s Hristom u sebi u Duhu. Po svetim ocima, ovakva molitva, koja se odvija s verom u okviru punog života u Crkvi, pruža duši iskustvo nestvarne božanske svetlosti Božije i neizrecive radosti. Njen cilj je da čoveka načini slugom Božijom.

... um, kad se sjedini sa srcem, ispuni se neizrecivom radošću i užitkom. Tada čovek vidi da je Carstvo Božije zaista u nama.
Kad uđeš u prostor srca... zablagodari Bogu, i. slaveći ličnost njegovu, uvek se drži ove aktivnosti, a ona će te naučiti stvarima koje nećeš naučiti ni na jedan drugi način.
... kad ti se um utvrdi u srcu, ne sme ostati dokon. već treba stalno da ponavlja molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božnji, pomiluj me!” i nikad da ne prestane.
Jer ova praksa, čuvajući um od sanjarenja, čini ga neosteljivim na svaki đavolov podsticaj, i svakoga dana ga sve više uvodi u ljubav i čežnju za Bogom (sv. Nikifor, 14. vek, Predavanja o trezvenosti).

Sprovođenje isihastičkog metoda molitve zahteva uvek, i bez izuzetka, vođstvo duhovnog učitelja. Čovek ne treba da koristi ovaj metod, osim ako nije osoba koja ima istinsku smernost i koja je zaista duševno zdrava. puna mudrosti i smirenja. Koristiti ovaj metod bez mudrosti i smernosti ili bez duhovnog vođstva znači izazivati duhovnu katastrofu, jer su iskušenja koja s njim dolaze mnogobrojna. U stvari, zloupotreba ovog metoda u poslednjih nekoliko stotina godina je toliko velika da je njegova upotreba znatno smanjena. Episkop Teofan kaže da su položaji tela i tehnike disanja praktično bili zabranjeni u njegovo vreme, pošto su ljudi, umesto da zadobiju Duh Božiji, uspevali samo da „unište pluća” (videti: Umeće molitve, iguman Hariton izd.).

Tako jalov i prostački način korišćenja ovog metoda - koji je sam po sebi nešto pravo i od koga se mnogo dobija - bio je poznat u Vizantiji već u četrnaestom veku, kada je sv. Grigorije Palama odbranio ovu praksu. A postoje i podaci, još iz četvrtog veka, koji pokazuju da su ljudi i tada koristili ovu molitvu površno i bez rezultata, svodeći je na „stvar po sebi”, zarobljeni njenom formom, i bez zanimanja za njenu svrhu. Zaista, idolopokloničko zanimanje za duhovne tehnike i zadovoljstva koja donose „duhovnost” i „mistika” su stalna iskušenja duhovnog života - i đavolovo najmoćnije oružje. Episkop Teofan ovako zanimanje naziva „duhovnim hedonizmom”. Jovan od Krsta (16. vek, Španija) to zove „duhovnom halapljivošću” i „duhovnim užitkom”. Tako, pomoću primera sa različitih mesta i iz različitih vremenskih perioda, stižu sledeća upozorenja.

Oni koji odbijaju da rade rukama, pod izgovorom da čovek treba da se moli bez prestanka, u stvarnosti se i ne mole. Kroz dokonost... oni zapletu dušu u lavirint misli... i onesposobe je za molitvu (sv. Nil Sinajski, 5. vek, Tekstovi o molitvi).

Dokle god obraćaš pažnju samo na položaj tela za molitvu, a tvoj um brine samo o spoljašnjoj lepoti tabernakla (tj. pravilne forme), znaj da još nisi pronašao mesto molitve i njen blaženi put je još uvek daleko od tebe.
Znaj da je, u sred duhovne radosti i utehe, još uvek potrebnije služiti Bogu sa strahom i predano (sv. Nil Sinajski, Tekstovi o molitvi).

Umu je prirodno da odbacuje ono što je na dohvat ruke i da sanjari o nečem drugom, što će doći... da stvara predstave i mašta o nekim dostignućima pre no što ih ostvari. Takav čovek je u priličnoj opasnosti od gubitka onoga što ima, i pada u samoobmanu, a i od lišavanja zdravog razuma. On postaje samo sanjalica, a ne čovek neprestane molitve (tj. isihasta) (sv. Grigorije Sinajski, 14. vek, Tekstovi o zapovestima i dogmama).

Ako zaista sprovodiš neprekidnu molitvu srca, očekujući da budeš s Bogom i vidiš nešto čulima, ili duhom, unutra, ili van, makar to bila slika Hrista, ili anđela, ili nekog svetitelja, ili ako predstava svetlosti obuzme tvoj um, nipošto to ne prihvataj... uvek budi nezadovoljan takvim slikama i održavaj um bistrim, bez slike, ili oblika... i neće ti ništa nauditi. Često se događalo da se ovakve pojave, čak i kad ih Bog šalje kao proveru pred pobedu, pretvore u zlo za mnoge... koji su onda činili zlo drugima, podjednako nesmotrenim... vodeći ih u gordost i samoljublje.

Jer, oci kažu da će oni koji žive pravedno i besprekorni su u svom ponašanju prema drugim ljudima... koji traže Boga poslušno, ispitujući i s razumnom smernošću... uvek biti zaštićeni od zla blagodaću Hristovom (sv. Grigorije Sinajski, Uputstva isihastima).

Sprovoditi Isusovu molitvu van isihastičkog metoda, kao neprekidnu molitvu, znači ponavljati ovu molitvu stalno i neprekidno, šta god da se radi, bez zauzimanja ma kojeg određenog položaja tela ili primene bilo kakve tehnike disanja. To je način kojem uči sv. Grigorije Palama u svom kratkom izlaganju o tome kako je neprekidna umna molitva dužnost svih hrišćana (str. 130). Svako to može, kakvo god da ima zanimanje ili položaj u životu. To se vidi i u knjizi Put hodočasnika.

Svrha i rezultati ovog metoda molitve su, u načelu, isti kao i kod svih molitvi: da ljudi mogu biti trajno sjedinjeni s Bogom neprekidnim podsećanjem na njegovo prisustvo i stalnim prizivanjem njegovog imena, tako da čovek može Hristovim vrlinama i plodovima Duha, uvek da služi Njemu i svim ljudima. Treći način da se upotrebi Isusova molitva jeste da je čovek uvek ima spremnu za trenutke iskušenja. Na taj način, po rečima sv. Jovana Lestvičnika, možete „razgoniti svoje neprijatelje, tj. iskušenja, Isusovim imenom, jer nema jačeg oružja ni na nebu, ni na zemlji” (Lestvica, pouka 21). Ovaj metod najbolje deluje kada se čovek moli neprekidno, pridružujući „svakom dahu rasvešćen priziv Isusovog imena” (Evagrije Pontski). Kada čovek neprekidno ponavlja „molitvu srca”, te kada iskušenja ka grehu uđu u srce, dočeka ih molitva i budu poražena blagodaću.

Čovek ne može da živi u ovom svetu a da ne bude iskušavan. Kad iskušenje dođe nekoj osobi, postoje samo tri moguća rezultata. Ili se osoba odmah preda iskušenju i zgreši, ili pokuša da se nosi s iskušenjem snagom svoje volje, i na kraju, posle velikih muka i borbe, biva poražena, ili, pak, nadvlada iskušenje silom Hristovom u svome srcu, koja jetu prisutnasamo molitvom. To neznači da čovek molitvom odagna iskušenje. Niti Bog nekim čudom, ili čarobnjaštvom silazi da ga izbavi. To, pre svega, znači da mu je duša toliko puna blagodati i sile Božije da iskušenje uopšte ne deluje. U tom smislu je apostol Jovan napisao - „svaki koji u Njemu prebiva, ne griješi” (1. Jn 3:6).

Onaj koji tvori grijeh, od đavola je... Radi toga se javi Sin Božiji da razori djela đavolja. Svaki koji je rođen od Boga, ne čini grijeh, jer sjeme Njegovo ostaje u njemu, i ne može griješiti jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju djeca Božija i djeca đavolja (1. Jn 3:8-10).

Čovek postaje čedo Božije, rođen od Boga u Crkvi - kroz krštenje. Čovek opstaje kao dete Božije i ne greši samo uz neprekidnu molitvu: sećanjem na Boga. obitavanjem u Njemu, neprekidnim prizivanjem Njegovog imena u duši. Trećom upotrebom molitve. kao i prvim dvema, treba da se ostvari ovakav kraj: da čovek ne može da zgreši.

 

[Gedeon]

LITURGIJSKA MOLITVA​

Liturgijska molitva ne predstavlja molitve hrišćana pojedinaca združene u jednu. To nije zajednička „molitvena služba”. To je službena molitva Crkve zvanično okupljene; molitva Hristova u crkvi, kojom se prinosi Njegovo „telo” i „nevesta” Ocu u Duhu. To je učešće Crkve u Hristovoj neprekidnoj molitvi u prisustvu Božijem u Carstvu nebeskom (videti: Jev 7:24-25, 9:24). Uzor za liturgijsku molitvu nalazi se u knjizi Otkrivenja, a ne u jevanđelskim događajima iz Jerusalima i Galileje.

U Pravoslavnoj Crkvi ne postoji praksa zajedničke molitve koja nije liturgijska. Neki to smatraju nedostatkom, no ona je, najverovatnije, zasnovana na Hristovom učenju da pojedinci svoje molitve treba da obavljaju „tajno” (Mt 6:56). To štiti od praznih ponavljanja i izražavanja ličnih molbi, koje su drugima besmislene. Takođe, čuva ljude od izlaganja plitkostima i površnostima onih koji, umesto da se mole, neprestano izražavaju svoje mišljenje i želje vlastitog uma i srca.

Kad neka osoba učestvuje u liturgijskoj molitvi Crkve, ona to čini onoliko uspešno koliko se i sama moli, kod kuće, u svom umu i srcu. Onaj ko se „neprekidno moli” je onaj koji najviše prinosi i najviše dobija u liturgijskoj molitvi.

Kada neko učestvuje u liturgijskoj molitvi Crkve, on treba da učini svaki napor da se potpuno spoji sa svim članovima tela. Ne treba da „izgovara sopstvene molitve” u crkvi, već treba da se moli „s Crkvom”. To ne znači da on treba da zaboravi sopstvene potrebe i želje, da se obezliči i postane samo jedan glas više u masi. To, zapravo, znači da on treba da ujedini svoju ličnost, svoje potrebe i želje, sav svoj život, sa onima koji su prisutni, sa crkvom širom sveta, s anđelima i svetiteljima, u stvari, sa samim Hristom, u jednoj velikoj „božanskoj” i „nebeskoj liturgiji” čitave tvorevine pred Bogom.

To, praktično, znači da onaj ko učestvuje u liturgijskoj molitvi treba da unese čitavo svoje biće, čitav svoj um i celo svoje srce u svaku molitvu, molbu i liturgijski čin, oživljavajući u sebi. Ako svaka ličnost to učini, tada liturgijski prizivi postaju istinski i pravi, a čitava zajednica će, kao jedno telo, slaviti Boga „jednim ustima, jednim umom i jednim srcem” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog, videti II knjigu - Bogosluženje).

 

[Gedeon]

RAZMIŠLJANJE​

Razmišljanje se razlikuje od molitve, čak i od tihovanja, u tom smislu što je razmišljanje misao o Bogu i sozercavanje njegove reči i njegovih dela.

Razmišljanje uobičajeno počinje čitanjem, iz Svetoga pisma, reči Božije. U duhovnoj praksi, to se naziva lectio divina. To je sporo i pažljivo čitanje Biblije, ili, pak, crkvenih otaca i svetitelja, ne radi saznanja, već zbog zajedništva s Bogom.

Takvo misaono čitanje može da bude dvojako. Može da bude takvo da osoba pokušava, snagom svoje misli i mašte, da uđe u događaj o kojem čita da bi postala njegov učesnik. Ili, može da bude takvo da osoba samo čita i osluškuje u tišini, bez zamišljanja, ili racionalne misli, da bi Reč Božija ušla u njen um i srce i tu ostala, da donese plod u određeni dan.

Čitanje psalama, koje se izvodi samostalno, ili u crkvenoj zajednici, postoji radi ove poslednje svrhe. Kada se čitaju ili poju psalmi, osoba ne pokušava da razmišlja o svakoj reči, ili frazi. Pre će prekinuti razmišljanja i otvoriti svoje srce Gospodu, sjedinjujući „svoja usta i svoj um” (sv. Benedikt) i puštajući Reč Božiju da se u nju useli i procveta plodovima Duha. Isto je i sa crkvenim himnama. Pevaju se u slavu Božiju i radi uzdizanja i širenja duše kroz sozercavanje Gospoda u njegovim rečima i delima spasenja, mnogo više nego radi bilo kakve intelektualne pouke. Ovakav tip razmišljanja savetuje se naročito u periodima uninija.

Postoji i jedan tip razmišljanja i sozercanja koji se odvija u potpunoj tišini, bez ikakvih reči ili slika, bez ikakve misaone aktivnosti uopšte, čak i bez psalama. Osoba prosto sedi u tišini, često pred svetim ikonama i, ispraznivši um od svih misli, maštanja i želja, sluša Boga u tišini, božanstveni „jezik Carstva nebeskog” (sv. Isak Sirijac). Ovaj tip razmišljanja, za osobu koja se neprekidno moli, biće „tihovanje”, sa „izviranjem” Isusove molitve kao jedinim temeljem i jedinom pozadinom. U ovakvoj sozercateljskoj molitvi i molitvenom sozercavanju, duh čovekov postaje jedno sa Duhom Božijim (videti: 1. Kor. 6:17).

 

[Gedeon]

MOLITVA U DUHU​

Sva hrišćanska molitva mora da bude molitva u Duhu, a sva prava molitva to svakako jeste. Ljudi se mole Ocu kroz Hrista Sina i Reč Božiju u Svetome Duhu. Ovo se događa gde god da se ljudi mole, kakav god da im je način, bilo da to umeju, ili ne. Jer, molitva nije čovekov usamljeni zov kroz prazne prostore, upućen nekom dalekom Bogu. Molitva je čovekovo obitavanje u Bogu; obitavanje u Svetom Duhu i, kako je načinjen po slici Hristovoj, prebivalište Božije.

Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?... jer je hram Božiji svet, a to ste vi (1. Kor 3:16-17, videti: 5. Moj 30:9-14, Psalam 139:7-14, Rim 10:5-13).

Hrišćanska molitva odvija se svesno u Svetome Duhu, sa svom verom i budnošću. Upućuje se Hristu i, kroz Hrista, Ocu. U Pravoslavnoj Crkvi, među svim molitvama, postoji samo jedna upućena Svetome Duhu. To je molitva Care nebeski, kojom počinje celokupna molitva i kojom se jasno oblikuju stanja u kojima se sva molitva odvija.

Care nebeski, Utešitelju, Duše istine,
koji si svuda i sve ispunjavaš,
riznico dobara i davaoče života,
dođi i useli se u nas, i očisti nas od svake nečistoće
i spasi, Blagi, duše naše.

Čak i u nedelju Pedesetnice u Pravoslavnoj crkvi, tri posebne molitve namenjene ovome prazniku upućuju se Hristu i Ocu.

Molitva Bogu za dolazak Duha je sama po sebi znak da je Duh već u čoveku, omogućavajući mu da zove Oca. Ovo je tajna čovekove prirode i postojanja; zaista on je istinski čovek samo kada je u njemu Sveti Duh. To je tajna Božijeg blagodatnog dela u čoveku. To je tajna molitve i samog života.

Čovek naziva Boga „našim Ocem” samo u Duhu. Isusa naziva „Gospodom” samo u Duhu. Moli se Bogu, na bilo koji način i u bilo kojoj formi, samo u Duhu. Reči psalama, molitve svetitelja, liturgijsko bogosluženje Crkve, sve je to „disanje Božijeg Duha” (otac Jovan Kronštatski, Moj život u Hristu). Jer sva molitva je, kao i Sveto pismo, nadahnuta Bogom.

Čak i kada ljudi ne znaju kako da se mole, ili šta da ištu, u njima se Sveti Duh moli da bi dobili što je potrebno, da se ispuni volja Božija.

A takođe nam i duh pomaže u našim slabostima: jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. A onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer, po volji Božijoj, posreduje za svete (Rim 8:26-27).

Stoga, molitva u Duhu, kao i molitva za Duh, ima za cilj „zadobijanje Duha”, tako da bi, „plodovima Duha”, čovek dobio svetost i božansku prirodu po Božijoj blagodati. To je suštinska tajna duhovnog života. Jer, kako reče sv. Avgustin, osobu koja traži Gospoda, On je već pronašao. Samo traženje u molitvi, kad čovek ne zna kako da se moli, čini osobu koja se moli prebivalištem božijim.

U svojoj prvoj poslanici Korinćanima, apostol Pavle govori o posebnoj vrsti molitve u Duhu. To je duhovni dar „jezika”. Imajući ovakav dar, osoba slavi Boga na jeziku koji ne razume. Njen „duh se moli” u zanosu, ali njen „um ostaje neplodan”. Po ovom apostolu, koji je i sam imao taj dar i govorio da ga ne treba zabraniti, ovakva molitva u Duhu je beskorisna čoveku osim ako je ne prate „neko otkrivenje, ili poznanje, ili, pak. proroštvo (tj. neposredno nadahnuta Reč Božija), ili učenje”. On kaže da ovo ne treba činiti na javnom skupu crkve, osim ako ne bude nekog tumačenja, a da, čak i tada, treba da ih bude „samo dva, a najviše tri”, a da oni koji „žude za pojavljivanjem Duha treba svojski da prionu na podizanje crkve” i ne treba da budu „deca u razmišljanju... već da budu u mišljenju zreli”. On kaže da svi treba da traže proroštva, tj. da govore Reč Božiju jasno i otvoreno, tako da bi oni koji posmatraju hrišćane rekli „da je Bog zaista među” njima i da ih ne bi smatrali ludima. Na kraju, kaže - „sve neka biva blagoobrazno i uredno” videti: Kor 12-14).

Očigledno je dar molitve u Duhu jezicima bio uzrok ne male zabune i pometnje u Korintskoj crkvi, i da su oni koji su imali ovaj dar molitve u zanosu uznemiravali i podvajali zajednicu smatrajući sebe duhovnijma od drugih. Sveti Pavle objašnjava da nemaju svi iste darove, i da su jezici samo jedan od darova, poslednji od pomenutih, koji služe kao znak ne onima koji već veruju nego „nevernima” (1. Kor 14:22). U stvari, vidi se da je jedina svrha duge rasprave o duhovnim darovima i insistiranja apostola Pavla da se odbace „dečiji načini” u potrazi za savršenstvom, kad čovek postane zreo, da ukori pripadnike Korintske crkve zbog njihove pogrešne upotrebe i zloupotrebe duhovnog dara jezika.

Ne postoje nikakvi podaci u duhovnom predanju Crkve o tome da je neki svetitelj imao dar jezika u molitvi, ili da je takva molitva ikada bila deo službe u crkvi. Jedino spominjanje ove pojave koje se moglo naći, prema našem saznanju, bilo je na krštenju Montanusa, jednog jeretika iz drugog veka, koji je napustio Crkvu da bi osnovao sopstvenu spiritualističku sektu. Ako je neki od svetitelja, ili duhovnih učitelja i imamo ovaj dar, nije o njemu pisao, niti ga je javno zagovarao. On je, na primer, bio nepoznat sv. Jovanu Zlatoustom, po njegovim vlastitim rečima (Komentar o Korinćanima). S obzirom da izvestan broj vernika poseduje ovaj dar, u naše vreme, izuzetno je važno da taj
metod molitve bude shvaćen u skladu sa savetima apostola Pavla i u svetlu pouka duhovnih učitelja o molitvi.