MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

[Nina]

Ne mozemo poreci.. da nasa ljubav ne traje..
kao sto ne mozemo da vratimo vreme.
Mozemo ici samo napred..putem naseg vremena..
misleci o konacnom cilju naseg puta do kog treba da dodjemo..
Zurba nikada nije bila nase obelezje i nikad vredniji pokazatelj
da te volim vise nego sto si ikada bio voljen...
Ziveces dokle ja zivim i duze..kroz moje slike..znam da je tesko ali
mi to mozemo i moramo.. Ne smemo se vise kaznjavati..jer cemo postati bezosecajni..
a mi smo stvoreni jedno za drugo..i to je ono sto je na samom pocetku postojanja..zapisano.....

 

[Nina]

Sretni nikada ni ne razmisljaju o sreci.
To je posao za nesretne.
Svi primete srecu u nesreci..
a o nesreci u sreci razmisljaju samo blesavi.
I iskusni ...i Ja....

 

[Nina]

Imam sest satova..Zidni sat, sat na nocnom stocicu,
sat na racunaru,sat na muzickoj liniji,sat na mobilnom,
rucni sat..Da imam samo jedan sat znala bih koliko je sati..
ovako nikad nisam sigurna...............A trebala bi da jesam...

http://3.***************/_Xd2tr8jvrfw/TFFa7Acvc0I/AAAAAAAACzk/jzpU4iGn0I0/s400/Hand+Blown+Lampwork+Glass+Beads+Quartz+Watch+.jpeg

Bar od veceras....

 

[Nina]

I nocas nesto razmisljam o sexu i o tome kako volim da budem gore i zasto?
Neki psiholozi kazu da je to podsvesna potreba za dominacijom a ja kazem da
je jedan od razloga tome, sto se desi da ne mogu da disem kad je obrnuto.
A ja volim da disem. Duboko. I volim tempo. Moj tempo..da ga usaglasim sa Tvojim...

 

[Laida]

Nadala sam se da ću tišinom izbjeći cenzuru
i da ćeš i dalje ostati
moja egzotična divlja zvijer puštena na slobodu,
zarobljena u snu i mračnim lavirintima
koje sam izgradila i sakrila u sebi.....
no...
Tvoja tišina je postala mnogo glasnija
od moje hotimične buke…
I sad …
zarobljena znanjem o tvom postojanju
stojim na žici između dva postojanja
zatvorenih očiju slušajući zvuk svoje čežnje
i nijemi eho tvog glasa.

 

[Nina]

Da bih ti o tebi nesto rekla
morala bih da zazmurim.
Ne zato sto se stidim pogleda,
ili sto mi smeta sunce..
Morala bih da zmurim
jer je to jedini nacin
da dobro vidim unutra...
da te cvrsto stegnem
ovim mojim rukama
i opisem te takvog
kakav postojis u meni...

 

[Nina]

 

[mari47]

 

[igrakrugova]

 

[Packy]

 

[Ell_]

http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j...trDgCw&usg=AFQjCNFBnTFiXI_V-2WMSi6-GRhBHQgXlw

 

[Beskraj]

Шта је поента нашег чутања ? Страх није.

Starh definitivno nije,mozda je odgovor bas na taj baceni pogled ...na to nase delo jer verovatno u njemu i ne vidimo ponekada sustinu one prave cinjenice.A i da je vidimo sta bi stime dobili,cesto se pitam?Da li bi nam tom samopoznajom mozda bilo lakse ili teze?Definitivno po meni poenta cutanja je jer nemam vise za nikoga reci preterane neznoscu,one reci koje se tepaju deci.Cutim jer moje su reci ponekada pune tuge,bola.Ponekada su ostre kao ivice brijaca.Nije me strah da ih izgovorim.strah me je da u njima ne izgubim sebe,Uvredicu onoga ko je najmanje zasluzan za to.A sta su mi svi oni krivi?Zato svoje cutanje nosim kao trag na licu koje je cesto varka.Vrlo svesno ovo radim jer upravo je to ona moja slagalica u ovom prostoru gde se pokusavam snaci.I na kraju opet se pitam a koja je poenta progovoriti?Reci...kazati.Kome?Ne,ne zelim da me niko cuje.Dovoljna je ponekada moja tisina u kojoj se nas dve tako savrseno razumemo.Kada u zivotu jednom ugasite za sobom toliko kandila na tolikim potopljenim kupolama,reci vam vise nikada nisu potrebne.
Beskraj

 

[igrakrugova]

 

[Beskraj]

Slusam jutros pesmu od Nine B.poljubi me i smeskam se onako zaljubljeno kako samo ja umem.Smeskam se dok namestam svoja usta i zaista zelim osetiti tvoj poljubac.Rekao si mi da zatvorim oci i da zamislim.Zatvaram oci cak mogu da osetim i tvoje prisustvo.Spustas poljubac na moje usne,ocekivala sam da cu biti mnogo hladnija,poljubac pun ceznje,zelje...Shvatam da nam zaista reci nisu potrebne.Poljubi me,jer to nije prvi put da sam pozelela,to nije prvi put da sam tvoje usne osetila...ljubi me i nemoj prekidati.Poljubi me ko da prvi put ljubis .I jos neznije...jer samo ti mozes oterati ove moje crne oblake.
Beskraj

 

[mari47]

 

[Nina]

 

[Nina]

Zahvaljujem na bojama koje mi jos nisu uzeli..
sa njima mogu od nocas da obojim svakodnevnicu
koja se prostire na paleti sivih tonova..a kise neka padaju..
i ugase vatre pakla koje me peku..jer nedostajanje ima ime..
Tvoje ime..a moja danasnja duz je raspon ruku koji mi fali...

 

[Nina]

Doslo mi je da parkiram auto i uzmem taksi sva osamucena od tupog bola
u desnoj strani slepoocnice sa naletom mucnine..dok sam ne gledajuci poskocila
preko lezeceg policajca..( od njih mi je muka i kad su u vertikali a kamoli lezeci )
ali skoro sam bila blizu kuce pa sam pocela da razmisljam o tome da je danas petak
ne bi li zaboravila na bol glave. Razmisljala sam o ljudima..o novoj kremi za lice i maskari ..
koje sam kupila danas..o tome kako cu da operem kosu i strpam se pod vreli mlaz tusa,..
novim cipkanim gacicama koje su udobnije izgledale na lutki nego sto zaista jesu..
o telefonskom pozivu sinoc koji me je uzdrmao..o tome da Marina ide za dva dana..
o budalama koji prelaze ulicu mimo pesackog prelaza kao da imaju devet zivota..
o zgodnom muskarcu u kolima pored mene na semaforu..Razmisljala sam i o sutrasnjem danu
koji ce biti naporan..o prvoj jutarnjoj kafi na terasi i o tome kako sam zaboravna. Onda mi je zazvonio telefon...
nisam se javila ..jer u 90% slucajeva se ne javljam..dok vozim..a nije ni broj koji sam ocekivala.
Razmisljala sam o Autokomadi ka kojoj sam skrenula i o tome kako je tu uvek guzva..i opet telefon...ovog puta se javim...
-Ne..nisam planirala jer me boli glava ali dobro..svraticu...blizu sam ..cao.
Neverovatno kako je brinula..i neverovatno kako uvek ume da pozove u trenutku kada mu vreme nije ..
Moja majka..uvek brizna..uvek zabrinuta za mene.Zamrznuta u nekom trenutku kada sam jos bila njena mala devojcica..
Niti sam bila gladna..niti sam mogla da jedem ali njoj za ljubav nisam odbila rucak..Posle sam malo legla.
Petak je vece.Oprala sam kosu propustajuci izlazak veceras.Propustila sam prijatelje.Propustila sam sate dernjanja jedni drugima na uvo..jer se ne cujemo od muzike.Propustila sam oblake dima i decilitre alkohola. Propustila sam mlade..nabildovane muskarce koji stoje za sankom.. jedan do drugog pozirajuci...Propustila sam guzvu u centru i vecerasnju hladnocu.Propustila sam jos jedno vece bez njega i neznosti.
Jos uvek me boli glava.. samo slabije. I nije mi vise muka.Pijem votku djus..Puna casa sveze iscedjene pomorandze i votka finlandija odokativno..I nemam pojma sto sam napisala ovaj post..mozda od radosti neke ili tuge..ne znam ni ja...

 

[Nina]

Prolazi vreme.. htela ja ili ne
Klize tramvaji i mirise hleb
Stojim i brojim godine
Ko da najbolje tek dolaze

Igra se vetar sa oblakom
Nestasni.. lucidni.. zajedljivi vajar
I svaki oblik koji napravi
Mene podseca na jedno isto

na Tebe

 

[Jaca023]

 

[Max BG]

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš moja princezice
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti.

 

[Zena s greskom]

Hej, sačekaj. To je samo tišina i ništa više. Trenutak u kome glas izgubi boju i reč postane neostvarljiv izazov sopstvenoj nemoći da iskaže bol - nije to nešto tako vredno pažnje, najdraže moje. To se samo odsjaj naših srca prelama kroz čašu prepunu ljubavi i baca svetlost na sav taj mrak, po kome smo navikli da tražimo svoj put - zato i deluje tako nestvarno. Ne boj se, proći će. Budi tu, ne idi nikud... Bez tebe prazno je sve.

 

[Zena s greskom]

"Možda smo se zaista i izgubili, ja tebe - ti mene. Negde, onako usput. Ali kako bih ja to mogao da znam sad? Kako, kad ne želim da znam? Kako kad ne mogu to znam, kad neću? Niko na svetu nije voleo jednom u životu, nismo ni mi. I nije važno da li nekog voliš više ili manje, na kraju se ta količina uvek svede na istu ili sličnu cifru vrednosti. Te razlike se jedino mogu izraziti samo u onome što dolazi posle zapete. Važno je da voliš drugačije, da osetiš grižu savesti što se nisi rodio pre, kasnije; što nisi odrastao uz nekog, gledao ga kako odrasta, voleo ga od trenutka kada je došao na svet i počeo da postoji; što ga nisi dočekao čist i samo njegov. Ta različitost se ne može izmeriti nikad. To je jedina sebičnost, na koju svako ljudsko biće treba i mora biti ponosno. Sa tim se može samo živeti ili umreti i to će znati samo onaj ko je tako voleo ili tako voli još uvek. Nije bilo prilike da iko vidi, da izmeri, da proceni. Nije bilo prilike da se rodi, da postoji izvan sveta, u kome smo živeli samo ti i ja. I ako smo se zaista izgubili... Izgubili smo se baš u tom našem svetu - sami, bez reflektora i kamera, bez skupocenih rekvizita i daleko od očiju radoznale publike. Ali, moram da priznam... Ma koliko da je crno, ipak sam srećan što još uvek lutam po tom svetu, jer znam da možda i ti tumaraš tu negde tražeći mene, bez obzira na to što bi smo mogli da se po tom prostranstvu tako tražimo i do kraja života. Ja jesam pesnik i svaku svoju pesmu umem da odživim, ali nikad nisam umeo da napišem svoj život. Ovo nije pesma, nije priča, nije basna ni bajka, ovo je ništa. I s tim "ništa" se ne može ništa ni reći, ni kupiti, ni zaslužiti. Ne odnosi se ni na kog i ni na šta, sem na tebe. Zato i jeste "ništa", jer je tako jebeno premalo, da njime ne mogu ni barem na trenutak da zavaram sebe da makar i pomislim da sam opet uradio nešto lepo za tebe. I više zaista nije važno koliko je to ispravno ili nije, koliko ima smisla ili ne, važno je samo da želim da te ponovo nadjem i nikad više ne izgubim...."

 

[Zena s greskom]

Znaš... Jednog dana ćeš naučiti šta to znači biti dostojna sebe, svojih snova i svog života. Tada ćeš biti velika devojčica i sve one lutkice, koje budeš sačuvala do tada ti više neće biti potrebne. Bacićeš ih, ubrzo i zaboraviti, a do kraja života ćeš pamtiti samo jednu. Onu najružniju, poderanu i čupavu, iz koje su virili federi i žice i koju su svi skrivali od tebe da se ne bi povredila njome. Onu, kojoj si nekada davno iz prevelike i nesvesne ljubavi slomila i ruke i noge i želeći da je takvu sakriješ od svih, ostavila je na mestu, koga nikad više nećeš moći da se setiš. ...

 

[Zena s greskom]

"I tako prodje život, a ti ostaneš ukočen. Dodirne te tek poneka pomisao na nekog, ko je nekad davno uzaludno i nespretno pokušavao da ti bude nešto, na nečije ruke, koje su ponekad milele tvojom kožom, ne ostavljajući skoro nikakav trag na njoj. Zaboraviš vremenom sva ona lica, imena i sve one ulice, po kojima su tvoja stopala danonoćno nosila tu tvoju ludu glavu. Uzalud su i sve one pijane noći i sve one kafane, u kojima si konobarima i tamburašima ostavio sav taj silan bakšiš, plaćajući im dušom, da bi na kraju tako bezdušan stigao i do samog dna svog života. I na kraju, na tom dnu, tako prazan i potpuno sam, osedeo, oćoraveo i ogluveo - sedneš, razmisliš i shvatiš... Pa, ti si sam sebe ispraznio, samo da bi u toj pohabanoj duši napravio mesta onom jednom jedinom trenutku, u kome si jedino i osetio ukus pravog života. I najzad, kad postaneš svestan i te činjenice da ti do kraja nije ostalo još mnogo, vilica ti se stegne - ali ne dovoljno jako da bi sprečila da se taj glas očaja poput poslednje želje iskrade iz tebe:

Ehhh... Šta bih dao da je ONA sad ovde. "

Che