MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Рабиндранат Тагоре: Градинар 24
Тајну свога срца не задржи за се,
мила моја!
Kажи је мени кришом, само мени.
Ти што се осмехујеш тако слатко,
шани тихо,
моје ће те срце чути,
не моје уши.

Глува је ноћ, дом је нем,
птичија гнезда обавија сан.
Повери ми тајну свога срца
кроз уздржане сузе,
кроз дрхтави осмејак,
кроз сладак стид и јад.
 
U početku nisam mogao da spavam jer mi je bilo žao da propustim bilo koji momenat tebe,
i stvarno sam uživao u svakom momentu te slatke predaje, mislio sam to je san koji skupa sanjamo
danas ne mogu da spavam jer sam shavtio da ti naprosto ne umeš da letiš do tih visina,
kriv sam naravno samo ja, ali mislim da si mi bar jedno izvini ostala dužana....
 
"Dok ljudi još nisu dobro poznavali fiziologiju ljudskog mozga, mislili su da baš svi romantični osećaji dolaze iz srca. Nije to ni tako čudno, jer kad smo uzbuđeni srce nam počne jače lupati, a kad nas ljubav ostavi, srce nam se stegne i ne možemo disati od tuge. Osim toga, srce je crvene boje, što je boja žestoke ljubavi. Osim mozga, i želudac bi mogao konkurisati u ljubavnoj simbolici. Uostalom, onaj poznati osećaj leptirića događa se u stomaku, a ne u srcu. No, kako bez ljubavi nema života, tako je logično da će srce simbolizovati ljubav. Još ako je slatko.

Zato se i kaže: Dao sam joj/mu svoje srce. Kad je nešto 'od srca', znači da je iskreno – srce ne može lagati. Stoga se nemoj suzdržavati u otvaranju i poklanjanja svog srca, prepusti se – 'Srce vidi ono što oko ne vidi'."
 
18585_286416811470754_505611314_n.jpg
 
Eh, kad se samo setim tog nekog prohujalog vremena... Mirisa jutarnje kafe, pomešanog sa mirisom tek procvetalih ruža... I te vatre u našim pogledima, kojom smo goreli svaku moguću predrasudu. Volela sam ta jutra više od ostatka života, evo grlim ih i sada i krijem negde duboko u sebi, na mestima na koja osim mojih misli niko nije kročio još uvek. Bio je tako moj, tako mnogo i tako jako... I tako nepojmljivo... i bice.. zauvek...
 
Moj maleni cvetak,sinovica.Secam se kad je bila dete,tako se slatko smejala,umiljavala,i uvek bi mi se obradovala jako i sva radosna bi mi se bacila u narucje.Znam da sam jedno vreme samo zbog nje voleo ici kod tetke.Ali vise nije mala.Sada je prava devojka.Verujem da vec ima simpatiju,a mozda i malenu ljubav,samo nece da prizna jer je mama tako vaspitala.Ipak i dalje je isto onako slatka,mozda jos umiljatija onako preslatko detinje,i i dalje mi pada u narucje kad me vidi ili kad odlazim i tako dugo,dugo grli.I danas sam se bas zapitao,da li ce zadrzati tu detinju umiljatost jer joj bas divno stoi?Ali opet treba naci nekog ko ce to znati videti onako kako jeste,predivno.A ako nenadje,to zna da ugasi taj meni najdivniji plamen u zenskom srcu.Nadam se da njen nece niko ugasiti.
 
Ono sto osecam prema tebe, nedovoljne su reci, ,,ma zaljubljen sam,, , to je tako prirodno...

Ono sto osecam prema tebi, je cudom donesen trenutak neznosti...

Ono sto osecam prema tebe, desava se nekome jednom, nekome nekoliko puta, a nekome nikada...

Ono sto osecam prema tebi, je jednostavna, obicna, strasna, neponovljiva i najlepsa na svetu....

Ono sto osecam prema tebi, prosto se zove LJUBAV....

I zbog toga, ono sto osecam prema tebi, je zahvalnost, sto si mi priustila tako retku privilegiju,

da je osetim i postanem jedan od retkih, koji je imao srece da voli.

 
Poslednja izmena:
... Mrak je, hladno je, memljivu olovnu noćnu tišinu remete tek tupi otkucaji sata, sumorni vetar, i jedva čujni zvuk koraka i glasova negde u daljini. Gde li su pošli, ili se odnekud možda vraćaju, šta li pričaju, da li im je hladno, jesu li srećni, zagrljeni, zaljubljeni ili to samo njihova buka stvara ljubomoru mojoj tišini i samoći? Koliko samo pitanja u jednom običnom dalekom zvuku, tako malenom i beznačajnom, a opet dovoljnom da bar na tren zameni ovu poražavajuću prazninu ...

Da se ja pitam jeseni i zime ne bi ni postojale ...

 
Secam se,tog dana je bilo jako hladno i vetrovito.Kada smo se nasli pocela je i tiha kisica.Neko vreme smo setali,malo nespretno pricali tj.samo ja,pomalo drhtali,ali bivalo nam je sve lepse.I najednom sto stali u jednu malu ulicicu posto sam joj pre toga dao poklon,mali posebni poklon samo za nju,i tu stali.Pricali smo,uzivali i nismo ni obratili paznju da su nam prsti hladni,da je ulicica mokra,da je mrak.Dugo smo pricali.Hteo sam negde da idem,gde bi nam bilo toplije,lepse,ali ona nije htela."Bas je ovde romanticno?" rekao sam ja."Pa jeste,zar neshvatas?".
Nisam shvatio,mada znam da mi je bilo divno s njom i u toj mokroj ,mracnoj ulicici.I sada znam da bi mi uvek s njom bilo dobro ma gde bio.A takodje znam da ce mi druge neke ulice isto tako hladne,isto tako mokre i isto mracne biti od sad romanticne i uvek ce tu negde biti ona,pa makar i ako je zaboravim,taj osecaj moje srce nece sigurno.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top