Za Carobnjaka koji san moze pretvoriti u javu
Stajala je pred njim i nemo ga gledala.Obuhvtio joj je lice dlanovima, naslanjajuci palceve levo i desno od ociju, priblizio joj se ustima i stao na tacno dva santimetra. Osetio je da ce da padne gledajuci ga, cekajuci da joj oduzme i usne i jezik i nepca i dah iz grla. Ovako je rekao da ce biti, ovako je ona znala da ce joj se tresti kolena, da ce je izdati noge i glas… sve da ce da je izda kad je on prvi put bude poljubio.
Zaronio joj je pod nepca. Otvarala se polako u strahu da ce da padne, da ce samo niz njega da sklizne i onesvesti se. Obecao joj je da ce srce opet poceti da joj kuca, nekih sat-dva posto prestane da je ljubi. Verovala mu je. Verovala je u ovaj vatromet koji joj se palio iza cela, u ringispil koji se vrteo u njenoj glavi, u spokoj pesme koja se cula sa nekog udaljenog vergla…Za nju je, ljubeci je, gradio najlepse vasariste, samo njoj, sve svoje davao je ovim poljupcem, pretakao je u nju sve svoje snove i nade, sve zelje, svaku uspomenu, ispitujuci koliko njega moze u nju da stane. Uranjao je svojim u njena usta, zauvek ostavljajuci stazu kojoj niko ne moze osim njega proci. Dlanove je oprezno zavukla ispod njegove majice, prekrstajuci svoje prste na njegovim leđima. Zategao se. Napeo misice. Znao je bolje od nje. Mora da prezivi ljubljenje,da bi je ljubio..Njene grudi su nasle put do njegovih grudi, ruke do njegovih ramena, do bola i jecaja obasipao ju je neznoscu, pazeci na nju, voleo ju je, dodirivao zastajkujuci da joj po kozi i dahu raspozna zelju. Davala mu se,a kome drugom?Davala mu se, da iz nje izvuce i poslednje secanje na proslost, davala mu se, a on ju je ucio kako da ga doceka, kako da primi njegova milovanja.
I sve je dalje bilo onako kako je sanjala. Uzimajuci svoje, uranjao je u nju,cekajuci je, svakim pokretom raspaljujuci u njoj oganj zelje, dozivajuci vihorove … Gubila se pod njegovim telom, s njim u sebi, dozivala ga je imenom , a on je cekao da cuje, da izgovori, prosapuce, vrisne, da ga hoce. Kad je cuo, odvojio se od nje za tren, onoliko koliko je trebalo da se uhvati za sipke iznad uzglavlja, pa da je sobom pritisne tik uz krevet, da krevet pritisne uz patos, jer je pretio da poleti zajedno sa njih dvoje. I nezan i divalj dozivao je iz najdubljih dubina vrele i socne, uzburkane, ogromne talase. Gubila je dah, ali se uz njega pripijala trazeci jos.Vrisnula je, preplavljenja njime i srecom, znajuci da nikad, dok je ziva, nece uspeti da mu recima docara i opise taj cas kad mu se predaje kao da ce umreti, kad umire kao da nece ponovo oziveti, cas u kome stvarno postaje njegova, trenutak u kome je on nerazumljivo vicuci i dozivajuci, pecati kao svoju, onu koja ce zauvek njegova ostati.
