Modiljani je bio zavisnik od žena i bio je genije

[Poli46]

Amedeo Modigliani, Portrait of Diego Rivera, 1914

 

[Neprilagođena]

Pogledajte prilog 990664
Amedeo Modigliani, Portrait of Diego Rivera, 1914

Uopšte nije u njegovom stilu..Ili mi se samo čini?

 

[Poli46]

Uopšte nije u njegovom stilu..Ili mi se samo čini?

I nije..Kao da je slikao božanstvo Tibeta,obrati pažnju na oči..

 

[Neprilagođena]

Da...Isti oblik očiju.

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Амедео Модиглиани - Две девојке

 

[Branko Lori]

Амедео Модиглиани Портрет Рацхел Остерлинд 1919.

 

[Neprilagođena]

Poezija Ane Ahmatove

Portret A.Ahmatove
A.Modiljani

Pola veka posle susreta i života sa Modiljanijem, Ana Ahmatova u memoarima piše da je upoznala Amedea u proleće 1910. i da ga je videla samo nekoliko puta. Tokom tih nekoliko puta zaljubila se, svakako i on; navodno joj je pisao da je opsednut njome, tvrdi Ahmatova. Odgovarala je stihovima, o svojoj ništa manjoj opsednutosti njime.

Postoje sumnje da je Modiljani, koji nije bio naklonjen pisanju, Ahmatovoj ikada išta napisao.
Istraživači idu i dalje tvrdnjom da Anina lirika u kojoj se obraća Amedeu ili ga poimence označava, opisujući situacije, osećanja, reagovanja, nije utemeljena na stvarnim, realnim dešavanjima.
Bar ne sa Modiljanijem.


Natalija Ljanda u eseju “Anđeo tužnog lika” tvrdi:
" Modiljani je slikao Ahmatovu, a ona je, narcisoidna, pisala nežna pisma, tvrdeći da su Amedeova.
U poeziji Ahmatove sve pesme su tajno upućene Modiljaniju, smeštene u određene vremenske okvire i grade lirski siže:
susret, odvojenost, očekivanje novog susreta, osećanje greha, mržnja prema mužu, prevara."

"U sivom maglovitom Parizu,
Sigurno Modiljani opet
Neprimetno luta za mnom.
Tužnog lika
I san mi donosi tugu
I prisustvo krivice"

(A.Ahmatova)

Modiljanijevu ostavštinu, pored više crteža i nešto skulptura, čini 365 slika prepoznatljivog rukopisa kao dana u godini. I život poput vodenog cveta.
Na koncu, treba se setiti da je Modiljani imao posve smireniji, romantičan, uvažavajući, gotovo obožavajući odnos prema ženama, posebno prema Žani Ebutern, no što ga je imao, na primer, Pikaso prema svojim muzama.
Toskanac je bio visoko moralan, nikada nije istovremeno imao, poput Pikasa, više žena.

---

 

[Neprilagođena]

Portreti i aktovi postavljeni na neutralnoj pozadini su primarni žanr njegovog interesovanja.
Postepeno prelazi sa dela inspirisanih simbolističkim slikarima,
gde je figura integrisana u prostor enterijera, ka linearnom i skulpturalnom izdvajanju figure iz okruženja.

Na njegovim portretima su izdužena lica, dugog tananog nosa i malih usana .
Međutim, na tu arhajsku osnovu, Modilijani je dodavao specifičnosti, mane ili ekcentričnost samog modela.
Na aktovima, pretežno ženskim, se držao uobičajenog obrasca – izdužena figura dijagonalno postavljena zauzima ceo prostor slike.
Crtež je precizan, kontinuirane linije, dok sam volumen postiže besprekornom gradacijom tonova inkarnata.

Buste De Femme (1919)



Rado je koristio prednosti kontrasta čiste bojene pozadine i figure koju na taj način ističe.
Sam ugao posmatranja aktova, blago iz ptičije perpektive, daje izuzetnu dozu erotičnosti i senzualnosti.

Portrait Of Maude Abrantes (1907)

 

[Neprilagođena]

Čelist (1909)
A.Modiljani

 

[Poli46]

Amedeo Modigliani

 

[Neprilagođena]

Ludački život i spokojna umetnost​

Tuberkulozni alkoholičar, zavisnik od žena, hašiša i etra,
nepriznat, siromašan i mrtav već u trideset šestoj,
sa poslednjom slikom koja se sušila na štafelaju:
Amedeo Modiljani (1884-1920) bio je romantičarski izuzetak u sve apstraktnijoj umetnosti 20. veka.

Akt, 1917, privatna kolekcija ©Tate Modern



Čak i njegov nadimak, Modi, je šala na račun francuskog izraza “peintre maudit” (pentr modi) ili “ukletog slikara”,
fraze skovane pola veka pre nego što se rodio. Počeo je kao autsajder, Jevrejin u katoličkoj Francuskoj,
došljak iz Italije koji je recitovao Dantea na Monmartru a završio kao probisvet, pokušavajući da zaradi koju paru slikajući portrete uglađenih Parižana.
Kako je jedan tako napaćen život iznedrio tako spokojna dela?


Na prvi pogled, svaki Modiljanijev portret ili akt je zapanjujuće divan i – sličan:
duguljasto lice, blago nagnuta glava, vitko telo.
Međutim, ovi manirzmi jednog mladog umetnika pokušaj su da se ostavi trag i obeleži prisustvo stilom prepoznatljivim već na prvi pogled.

Portret Pola Gijoma, 1915,

Modiljanijevi rani radovi, sa svetlim koloritom i grubim potezima, pokazuju kako je proučavao Sezana i Tuluz-Lotreka.
Ubrzo je, međutim, postao fasciniran primitivizmom, afričkim maskama, egipatskim statuama i kmerskim budama iz Kambodže.

“U Modiljanijevom slučaju, mislim da nije tako. Istina, on je svojevoljno i ponosno igrao ulogu modernističkog napaćenog sumetnika; muški je objektivizovao žensko telo; usvojio je elemente primitivne umetnosti bez tručnice nelagode. Dane je natapao apsintom i hašišom. Prijatelji su ga posmatrali u eksplozivnim naletima nasilja ili sklupčnog uza zid od očaja. Ali, kako je samo stvarao!”, ocenjuje Dženi Uglou u svom prikazu izložbi u “Njujork rivju of buks” (The New York Review of Books).

 

[Neprilagođena]

Kroz njegove portrete možemo pratiti i buran ljubavni život umetnika:
visoku, lepu rusku pesnikinju Anu Ahmatovu koja je stigla u Pariz 1910. i postala mu ljubavnica,
kako se odmara na svom kauču, ili britansku književnicu Beatris Hejstings,
sa tamnom kosom, napućenim ustima i prefinjenim stavom.
Te senzualne slike, sa krivudavim linijama ramena, grudi i bedara,
sa referencama i na stare majstore i savremene stilove, bili su smeli komercijalni poduhvat.


Decembra 1917. izložio je neke aktove na svojoj prvoj (i jedinoj) samostalnoj izložbi u Parizu
Dan kasnije je zabranjena jer je jedan policajac bio šokiran prizorom pubičnih dlačica.
U današnje vreme teško je shvatiti zašto je izložba bila skandalozna ili kako je to Modiljani bio radikalni slikar:
njegov “modernizam” onoga vremena danas deluje tako staromodno.

Ležeći akt, 1919, Museum of Modern Art, New York


Opirao se konceptualnim igrama kubista u korist elegantnih stilizacija renesansnog klasicizma.
Njegove vijguave figure sa uvrnutim kontrapostima podsećaju na Botičelija i Parmiđanina,
melanholično sagnute glave vraćaju nas u Sijenu 14. veka,
a tada zaboravljena poza sa rukama znad glave u njegovim najveštinijim erotskim slikama
su omaž Đorđoneovoj “Usnuloj Veneri” i antičkoj arhitekturi.
Čitav njegov opus određuje ideal lepote za kojim je večito tragao.
Kada je imao 16 godina i oporavljao se od tuberkuloznog izliva krvi,
shvativši da neće dugo živeti, posetio je Rim i otkrio svoju misiju:

“Sa najvećom lucidnošću pokušaću da formulišem istine umetnosti i života koje sam primetio razbacane među lepotama Rima. Tragaću za otkrivanjem i preuređivanjem njihovih kompozicija da bih od njih stvorio sopstvenu istinu života, lepote i umetnosti”.

Žan Ebitern, 1919, The Metropolitan Museum of Art, New York



Četiri meseca posle zabrane izložbe, aprila 1918, Modiljani je napustio Pariz i otišao na jug Francuske,
zajedno sa slikarom Haimom Sutinom i svojom mladom devojkom Žan Ebitern.
Slikao ju je besomučno, sa smeđom kosom i upalim, praznim očima a kada se njihova ćerka,
takođe nazvana Žan, rodila, delovalo je da je konačno našao malo mira i posvećenosti.
Sa juga Francuske vratili su se u Pariz 1919. Rat je bio gotov, a njegovo zdravlje kao da se popravilo.
Zborovski mu je pronašao studio i skromno mesto na Monparnasu gde će da živi sa Žan.

Amedeo Modiljani 1919, pred kraj života

Modiljani se ubrzo potom opet ozbiljno razboleo, ovoga puta fatalno:
preminuo je januara 1920. u 36. godini od tuberkuloznog meningitisa
izazvanog prekomernom dozom alkohola.
Dva dana kasnije, u poodmakloj trudnoći sa njihovim drugim detetom,
22-godišnja Žan je izvršila samoubistvo....

Njihove smrti napravile su od Modiljanija večni mit.
Ali, pored sveg tog mučenja, njegove slike su ostale za buduća pokoljenja, vijugave i graciozne.

 

[Poli46]

Amedeo Modigliani Paulette Jourdain, 1919

Jedna od poslednjih slika Modiljanija, Portret Paulette Jourdain je izuzetan primer umetnikovog rada. Pauline "Paulette" Jourdain je bila kućna pomoćnica, a kasnije i ljubavnica Modiljanijevog dilera Leopolda Zborovskog. Naslikana je na jednom od najvećih platna koje je umetnik koristio na potpuno frontalni, veličanstven način koji direktno angažuje posmatrača. Ona je predstavljena sa velikim dostojanstvom i prisustvom, izazivajući našu pažnju i poštovanje. Bogate boje, transcendentna svetlost i dinamična površina dodatno pretvaraju ovu sliku u remek delo. Slika dobro pokazuje kako je umetnik asimilirao širok spektar uticaja od afričke umetnosti do slika starih majstora da bi stvorio svoju jedinstvenu, sofisticiranu viziju.

 

[Neprilagođena]

Alice (1918)
A.Modiljani

 

[Branko Lori]

Juan Gris pintado por Modigliani

 

[Branko Lori]

Amadeo Modigliani "Dame au chapeau"

 

[Poli46]

AMEDEO MODILJANI I ŽANA
Kada ti budem znao dušu, nacrtaću ti oči - bile su jedne od prvih reči koje je Amadeo Modiljani
rekao Žani Ebitern. Njegov nadimak Modi asocirao je na francusku reč "maudit", što znači "proklet". Bio je neshvaćen za života, a postao je legenda posle smrti. Dan posle njegove smrti ona se ubila bacivši se kroz prozor. Modiljani (1884-1920) je nosio široke, bele košulje, s crvenom maramom oko vrata. Došao je da osvoji Pariz, potom svet.

 

[Neprilagođena]

Bio je princ propalica:​

Odrekao se bogate porodice, vodio skandalozni život, umro u bedi!​

I pored toga što je živeo autodestruktivnim životom,
mnogi istoričari umetnosti smatraju da su upravo apsint i hašiš oblikovali njegov prepoznatljiv stil i
da bi Modiljani da je ostao trezan bio verovatno mediokritetski slikar

Autoportret

Amedeo Modiljani važi za jednog od najvažnijih italijanskih slikara 20. veka.
Njegov stil je prepoznatljiv po erotici i portretima žena izduženog lica i figure.
Njegovi radovi danas su vredni više miliona dolara, međutim nesrećni umetnik umro je u potpunoj bedi.
Inače, Modiljani je rođen 1884. u bogatoj jevrejskoj porodici i njegov slikarski talenat je prepoznat još kada je bio dete.
Otac se protivio tome da mladi Modiljani krene u pravcu slikarskih studija, ali majka ga je podržala svim srcem da upiše školu kod velikog italijanskog majstora Giljerma Mikelija.
Modiljani formira svoj prepoznatljivi stil tek pošto se preselio u Pariz oko 1906. godine.
Oduševljen pariskim siromašnim umetnicima, propalicama i vagabundima,
uglađeni Modiljani i sam počinje da prezire parisku gospodu i lažni sjaj buržoazije.

Mladi buntovnik se odriče svoje porodice i bogatih korena i odlučuje se da u siromaštvu provede ostatak svog života.
Njegov život u Parizu sastoji se od konzumiranja velikih količina opijata i druženja sa marginalcima po nižerazrednim bifeima.
Od alkohola najviše je pio apsint, a od opojnih droga je obožavao hašiš.
U kombinaciji ove dve supstance znao je da provede i po više nedelja za redom.
U svom svetu alkoholičara, nepriznatih i siromašnih umetnika i uličara, prozvan je "princem vagabunda".
Njegovim nastranim performansima nije bilo kraja.
Često se skidao go na sred ulice skandalizujući uglađenu gospodu, što mu je i bio osnovni cilj.
I pored toga što je živeo autodestruktivnim životom, mnogi istoričari umetnosti smatraju da su upravo apsint i hašiš oblikovali njegov prepoznatljiv stil i da bi Modiljani da je ostao trezan bio verovatno mediokritetski slikar.

Postoje indicije da se Modiljani okrenuo poročnom i autsajderskom životu jer je patio od podmukle bolesti.
Sa 16 godina dobio je tuberkulozu, a u Parizu je prikrivao simptome bolesti tvrdeći kako su njegovi napadi bili posledica zloupotrebe alkohola.
Iako su alkoholičari bili obeleženi kao problematični deo društva, alkohol se i dalje smatrao društveno prihvatljivim opijatom.

Sa druge strane, tuberkuloza je bila stalna pretnja Modiljaniju jer ga je prisiljavala na izolaciju.
Ignorišući podmuklu bolest, Modiljani je samo ubrzao napredovanje tuberkuloze.
Konačno izgubio je borbu sa tuberkulozom 1920. godine u svojoj 35. godini.
Umro je bez novca, ali ostavio je večnu i skupocenu zaostavštinu izvanrednih slika
koja ga je kasnije utemeljila kao jednog od najvećih umetnika 20. veka.

Pored fenomenalnih slika ostavio je i prelepu verenicu Žan Ebutern koja je odmah izvršila samoubistvo kada je čula za njegovu smrt.
Skočila je sa prozora stana koji se nalazi na 5. spratu usmrtivši sebe i dete koje je nosila .
Porodica je mimo njene želje da se sahrani pored svog voljenog verenika sahranila na groblju "Banju",
da bi se tek posle 10 godina dozvolila da se njeni posmrtni ostaci prenesu u Modiljanijevu grobnicu koja se nalazi na čuvenom groblju Per Lašez.
Na njenom grobu piše: "Verni pratilac u ekstremnoj žrtvi".
Njihova nesrećna veza ipak nije ostala bez potomstva.
Njihova jedina ćerka Žana Modiljani poslata je kod tetke u Firencu gde je odrasla ne znajući ništa o svojim roditeljima.
Kasnije će Žana Modiljani vredno prikupljati materijal za svoju popularnu knjigu "Modiljani: čovek i mit".


https://stil.kurir.rs/celebrities/vip-prica/64199/bio-je-princ-propalica

 

[Poli46]

Amedeo Modigliani - Jeanne Hébuterne u profilu

 

[Neprilagođena]

Portrait Of Woman 1919
A.Modigliani

 

[Branko Lori]

Modigliani

 

[Branko Lori]

Reve, d'apres Modigliani, encre et huile sur papier.

 

[Branko Lori]

Seated female nude By Amedeo Modiliagni